Lebron Džejms i njegova potera za Duhom (prvi deo)

Kada je Lebron Džejms, nakon finala NBA lige 2016. godine i trijumfa u sedmoj, odlučujućoj utakmici protiv Golden Stejt Voriorsa, prvi put javno izrekao ono što su njegovi obožavaoci, ali i mnogobrojni stručnjaci, odavno želeli da čuju, dobar deo košarkaškog sveta shvatio je tu izjavu kao signal da je došao trenutak da se formiraju tabori, istraže svi dostupni statistički podaci, kalibriraju parametri i pregledaju video arhive. Ukratko, njegove reči dovele su do najtemeljnijeg košarkaškog cepidlačenja od nastanka ovog sporta. „Moja motivacija je potera za Duhom. Taj Duh je igrao u Čikagu", rekao je Džejms, misleći naravno na, po mnogima, najvećeg u svojoj feli, Majkla Džordana. „Oduvek sam se ugledao na njega. Mislim da je sjajno što sam sebe doveo u poziciju da budem jedan od najvećih, ali ako bih ikada uspeo da postanem najveći među najvećima, to bi bilo nešto izuzetno."

Džejms je verovatno najtalentovaniji političar i najsuptilnije subliminalno glasilo među sportistima. Nikada se nije libio da putem često metaforičkih izjava, što reporterima, što na društvenim mrežama, stavi svima do znanja šta mu je na umu, bilo da se to odnosi na nezadovoljstvo transferima svog kluba, kritike na račun saigrača koji ne pružaju maksimum na terenu ili na one koji su možda, po Lebronu, nezahvalni za ono što su pored njega postigli u karijeri i žele da odu. Izjava o „duhu", međutim, iako stilski metaforična, je u biti poprilično direktna, bukvalna i njemu skoro nesvojstvena – Džejms želi da bude zapamćen kao najveći košarkaš u istoriji, da prestigne svog idola i nikome se ne izvinjava zbog toga. 

Vreme od objavljivanja njegove izjave u magazinu "Sports ilustrejted" do prvih strastvenih rasprava, televizijskih debata i ideoloških sukoba među košarkaškim poklonicima starije i novije generacije verovatno se meri u minutima. Možda i zato što je Džejms odabrao ne samo idealan, nego verovatno i poslednji trenutak u kojem će takva izjava imati ozbiljnu težinu i naterati njegove poklonike da konačno bez stida sve svoje žetone bace na svog ljubimca a džordaniste koliko-toliko primorati da makar prihvate da su za istim stolom sa njima. Džejms je upravo osvojio svoju treću titulu prvaka NBA lige nakon što je njegov Klivlend nadoknadio prednost Golden Stejta od 3-1 u pobedama i trijumfovao u sedmoj utakmici u gostima, u dvorani u kojoj su Voriorsi čitave sezone, računajući i plejof (do finala), izgubili samo tri utakmice. Koliko je to kolosalan podvig oslikava podatak da je Golden Stejt imao odnos pobeda i poraza od 73-9 u regularnom delu sezone i time prestigao rekord od 72 pobede Džordanovog Čikaga iz sezone 1995-1996. Naravno, Kralj Džejms, kakav je Lebronov nadimak još iz srednje škole, proglašen je jednoglasno za MVP-a finala u kojem je beležio 29,7 poena, 8,9 asistencija i 11,3 skoka za 42 minuta u proseku po utakmici. Ovime je dobio bocu sa kiseonikom za svoje mukotrpno pentranje na košarkaški Maunt Rašmor.

On se tamo nije zaputio da samo ukleše svoj lik pored Džordana, Karim Abdul-Džabara, Medžika Džonsona, Lerija Birda i drugih velikana ove igre, već da od čitave planine iskleše sopstveni spomenik, da likove pomenutih igrača stopi u košarkašku loptu koju će vrteti oko malog prsta. Jer, on je upravo to - sinteza najvećih, „igrač koji može ne samo da igra svih pet pozicija, nego i da ih čuva", košarkaš sa pregledom igre i dodavanjima Medžika Džonsona, koji poentira kao Džordan, deli blokade i snalazi se u reketu kao Džabar ili Olajdžuvon, istovremeno zaustavljajući protivničke najbolje igrače. On je čitava košarka u jednom čoveku. Ili da li je?

Danas, godinu dana nakon izjave o poteri za duhom, kada Kralj polako ulazi u poslednju četvrtinu svoje karijere, nije zgoreg još jednom baciti pogled na to, za svaku profesiju, neizbežno a često neodgovorljivo pitanje: „ko je najveći?". Preciznije, da li je Duh uhvatljiv ili je taj voz već prošao.

Lako je izgubiti se u okeanu brojki, napredne statistike, mitova, anegdota, video snimaka, u poređenju nekadašnjeg i ovovremenskog stila igre, diskutovanju o konkurenciji, apstraktnim kategorijama kao što su liderstvo ili košarkaška inteligencija... Ukoliko se tome dodaju razne varijable, a jedna od njih je da je Džejms još makar pet godina daleko od košarkaške penzije, čitava procedura postaje skoro besmisleno komplikovana. To je kao višedimenzionalni, vremensko-transcedentni šah sa neograničenim brojem figura, gde se na svako pominjanje Skotija Pipena ili Denisa Rodmana može odgovoriti sa Dvejnom Vejdom, Krisom Bošom ili Kajrijem Irvingom, gde se naizgled neizbežni šah mat odigran argumentom konkurencije Pistonsa, Lejkersa, Niksa i Džeza može izbeći potezanjem Sparsa ili Voriorsa i gde pravila nisu do kraja usaglašena zbog različitih stilova suđenja i košarkaške strategije. Stoga je možda najpametnije početi od egzaktnog – od statistike. No, i ona će imati po koju napomenu.

Statistika

Majkl Džordan je najubitačniji strelac u istoriji košarke. Bio je najbolji poenter lige u deset sezona od ukupno 15 koliko je odigrao. Izuzeci: prva sezona u ligi; sezona u kojoj je propustio 64 utakmice zbog povrede ali tokom koje je jednog popodneva u Boston Gardenu, radi reda, dao 63 poena Leriju Birdu i njegovim Seltiksima; (polu)sezona nakon romanse sa bejzbolom; i dve sezone sa Vašington Vizardsima.

Džordanov prosek poena po utakmici je, ako izuzmemo period sa Vizardsima, retko kada padao ispod 30 a dostizao je i basnaslovnih 37,1. Ukoliko se u obzir uzmu nemerljivo grublja odbrana koju su sudije dozvoljavale tokom osamdesetih i devedesetih (Pistonsi su, na primer, imali Jordan Rules – set pravila, tj. strategiju koja je ne samo podrazumevala da se, recimo, Džordan usmerava na tačke na terenu gde će biti udvojen, pa i utrojen, već i da se propisno „izudara" kad god bi se usudio da pokuša da primi loptu), tokom osamdesetih pa ponekad i devedesetih retko kada adekvatan kvalitet većine saigrača (što je dozvoljavalo protivnicima da se skoro u potpunosti fokusiraju na njega) i u njegovo vreme mnogo veći broj elitnih rim protector-a, tj. centara i krilnih centara koji „čuvaju obruč", tj. reket, Džordanove ofanzivne brojke izgledaju još impresivnije, pogotovo što njegova efikasnost (49,7% šuta iz igre) nije trpela zbog velikog broja teških, i šuteva uopšte.

Lebron Džejms nije ni blizu u ovoj kategoriji. Jednom je bio najbolji strelac lige, a njegov najviši prosek poena po utakmici u jednoj sezoni je 31,4, što bi bio Džordanov tek sedmi najbolji prosek. Primera radi, Džordan je imao 39 utakmica u karijeri sa preko 50 poena, Lebron deset. U plejofu, Lebron je imao šest utakmica sa manje od 15 poena, Džordan nijednu. Njegov šut iz igre trenutno je marginalno bolji od Džordanovog, ali ovde treba uzeti u obzir da prirodni, neizbežni pad njegovih brojki tek predstoji.

Sa druge strane, Lebron je značajno ispred u asistencijama. Ovo je jedan od segmenata igre zbog kojeg se on smatra najkompletnijim košarkašem u istoriji. Još od Medžika Džonsona se nije pojavio igrač njegove visine koji tako spontano, tečno konstruiše, slika igru svog tima. On je plejmejker visok 203 centimetara i težak 113 kilograma, koji će da raspori protivničku odbranu agresijom kao tog popodneva posebno nervozni Majk Tajson koji je nekim perverznim, naučno-fantastičnim zakrivljenjem vremena i prostora prisvojio i eleganciju pokreta Vaclava Nižinskog tokom svog ataka – i onda da dodeli savršen pas otvorenom saigraču, uglavnom iza linije za tri poena, nakon što ga je na treningu pitao da li želi loptu da dobije na grudi ili bliže stomaku.

Iako nijednog trenutka ne treba dovoditi u pitanje njegovu košarkašku inteligenciju i izvanredan osećaj za dodavanja, kao i samu njihovu egzekuciju (mada treba pomenuti da je Džejms na ubedljivo prvom mestu po izgubljenim loptama među aktivnim igračima), neophodno je dodati da su Lebronovi timovi od jeseni 2010. godine konstruisani upravo tako da se ovaj njegov talenat iskoristi do maksimuma. Naime, Majami je imao, a Klivlend ima makar tri, a često i više elitnih šutera za tri poena, nekada i u istoj petorci. Njihova ofanzivna uloga uglavnom ne zahteva mnogo više od strljivog čekanja da im, nakon domino efekta Lebronovog prodora i/ili pikenrola i zakasnelih rotacija protivnika, on dodeli loptu izvan linije za tri poena. Klivlend, recimo, često ima petorku na terenu sa četiri igrača koji pogađaju spolja isto onako rutinski koliko to rade i sa linije slobodnih bacanja i Lebronom, kao ironično najslabijim šuterom u datoj petorci.

Ovo tera protivnike da biraju manje od dva zla – da dopuste Džejmsu da prođe do koša kroz pusti, nebranjeni reket napušten usled toga što je cela odbrana fokusirana na šutere spolja; ili da pokušaju da spreče njegovo sigurno polaganje a ostave mu asistenciju za nekog od otvorenih „snajperista". Džordan je kroz čitavu karijeru imao ne više od jednog ili dva šutera u rosteru. U prvoj petorci često nijednog. Reketi su bili ugušeni centrima, krilnim centrima, a ponekad i krilima koja su „skupljala" odbranu udaljavajući se od igrača koga su čuvali na perimetru (sudije su ovo u ogromnoj većini slučajeva tolerisale iako je, zvanično, zonska odbrana u to vreme bila nedozvoljena). Drugim rečima, teren je izgledao manji i tesniji, igrači koji su mogli tako lako da poentiraju spolja bili su retki i neprocenjivi. I retko kada sa Majklom u timu. Ne treba previše sporiti da je Džejms opšte uzev bolji dodavač od Džordana, ali treba ubaciti profil njihovih saigrača u jednačinu.

Tokom najboljih dana Džikago Bulsa, tj. u periodu od 1995. do 1998. godine, njihovu prvu petorku činili su Harper, Džordan, Pipen, Rodman i Longli. Izuzev Džordana, samo je Pipen mogao da pogodi za tri, ali je to činio sa podprosečnom uspešnošću od malo više od 30%. Nezahvalno je to uopšte i porediti sa Kevinom Lavom (36,4%), Kajrijem Irvingom (38,3%), Kajlom Korverom (43,1%), Rej Alenom (40%), Majkom Milerom (40,7%) i ostalima koji su prodefilovali kroz Lebronove timove, a ostalih itekako ima. Možda bi Džordan na sve ovo odgovorio sa: „Džejms je bolji asistent nego što sam ja to odabrao da budem." (Ovo je aluzija na njegov odgovor kada su mu rekli da je Klajd Dreksler bolji šuter za tri poena od njega.)

Pogled na druge osnovne statističke parametre govori da Lebron beleži više skokova po utakmici, da je Džordan bolji „kradljivac lopti", šuter sa linije slobodnih bacanja i sa poludistance, a malo slabiji šuter za tri poena. Po blokadama su ravni – 0,8 po utakmici. Ukoliko je i moguće razdvojiti ova dva igrača, uporediti njihov talenat i učinak, individualnoj statistici nije bilo suđeno da posluži kao odlučujući tas na vagi.

KRAJ PRVOG DELA

DRUGI DEO