Ovog leta neka nova Srbija ide da se "bije za medalju"!

Reprezentacija je skup igrača koji najbolje funkcionišu zajedno. To je često ponavljana mantra selektora, među kojima je i naš Aleksandar Đorđević. I to u praksi jeste tako. Ne tražite 12 najboljih na papiru, sa najjačim ugovorima, već one koji će činiti tim, i koji će sebe staviti u funkciju tima.

Međutim, gotovo uvek na sastave nacionalnih timova utiču povrede. Tako je i ovog leta. 

Nemanja Bjelica nije ni bio na spisku (povreda stopala). Raduljicu muči koleno, Simonovića šaka, Nedovića rame, Kalinića leđa, a Teodosića list na nozi.

Ali, iako se ne javljaju prvi put, sada su u većoj meri prisutna još dva "ometajuća" faktora. Individualni rad i NBA liga. I oba su pogodila naš tim.

Nikola Jokić je posle sjajnih nastupa na Olimpijskim igrama u Riju 2016, a potom još sjajnije sezone u najjačoj ligi sveta, odlučio da ovo leto posveti sebi i tom famoznom individualnom radu. Ovakav stav i ovakvu odluku treba razumeti. Donekle.

Nesporno je da Nikolu očekuje možda i ključna sezona u karijeri, u kojoj će biti prva zvezda Denvera, ali u kojoj će morati tu ulogu da opravda i "zaradi" novi petogodišnji ugovor, koji će, prema nekim najavama, biti težak oko 200 miliona dolara.

Dakle, treba imati razumevanja za to. Ali... Prvi put posle dugo, dugo godina, naredno leto biće slobodno, bez reprezentativnih obaveza, pa je možda i taj individualni rad mogao da sačeka. Ipak, ono što je, čini se, ljubiteljima košarke u Srbiji, među kojima je i autor ovih redova, najviše zasmetalo jeste to što se Nikola sam nije obratio naciji, i saopštio šta je zaista bila njegova ideja/plan/razlog, već su to umesto njega uz puno spekulacija radili menadžeri, klub, žuta štampa...

Drugi dodatni remetilački faktor, koji je maltene bio glavni krojač sastava svih reprezentacija za EP, bila je NBA liga. Istina, ne direktno mešajući se u odluke igrača, ali kroz i te kako uticajnu savetodavnu funciju svakako. Zbog toga ne Evrobasketu nećemo gledati veliku NBA zvezdu Janisa Adetokumba, potom Ibaku, Mirotića, Gobera, Iljasovu, a ni mlade nade poput Zipsera i Zupca.

Srbija ju je najbolje osetila na primeru Jokića, ali delimično i Teodosića, kojem je dat "dobronameran" savet da u Istanbul ide samo 100 odsto spreman, što on, na našu žalost, nije, niti bi verovatno bio do kraja samog turnira 17. septembra.

Uz Markovića, koji se povukao iz reprezentacije, to nas je ostavilo bez OSAM gotovo sigurnih putnika!

Ipak, nada i vera u sastav koji čine Micić, Jović, Lazić, Gudurić, Milosavljević, Bogdanović, Lučić, Mačvan, Kuzmić, Marjanović, Štimac i Birčević nije izgubljena. Nikako! Ne sme biti! Jer oni u ono najbolje što trenutno imamo.

Nesporno je da ćemo izgledati bitno drugačije nego na prošlom Evrobasketu 2015. i Olimpijskim igrama 2016. godine. Pre svega u napadu. Bez Teove kreacije i lucidnosti biće teško, ali veća uloga koja je silom prilika pripala Joviću može da donese plus, pre svega jer se odlično poznaje sa sva tri centara (Marjanović, Štimac i Kuzmić), sa kojim je veoma dobro i uspešno sarađivao u Crvenoj zvezdi protekle tri sezone. Različiti su, ali čini se i komplementarni. Daju Đorđeviću razne opcije i u napadu i u odbrani.

Mačvan je imenovan u kapitena, i to će ga izvesno dodatno motivisati. Posle odličnog turnira u Riju, i solidne godine u očajnom Armaniju, sada će imati priliku da još više istupi.

Bez dileme, glavnu reč u napadu vodiće novi član Sakramenta Bogdan Bogdanović, što će sasvim izvesno značiti više minuta na parketu, više lopte u rukama ali i malo skrivanje u odbrani. Najveću pomoć u individualnom napadu pružaće mu njegov naslednik u Feneru, Marko Gudurić, čija sportska drskost može doneti prevagu u određenim situacijama.

Novu eneriju treba očekivati od konačno zdravog Vlade Lučića, i debitanta u reprezentaciji Branka Lazića, čija će bespoštedna igra u odbrani dati novi identitet ovom timu. Uz povratnike Micića, Kuzmića, Milosvaljevića i preporođenog i, utisak je, nikad fokusiranijeg Bobana Marjanovića, te redovne članove u uspešnim kampanjama Štimca i Birčevića, ovaj tim biće sve samo ne lak i jednostavan protivnik bilo kojoj ekipi na prvenstvu.

Dakle, nova Saletova Srbija izgledaće čvrsto, ratnički i verovatno pokušati da igra na mali broj poena, gde će u prvi plan isplivati agresivnost i dobra odbrana. Za šta će to biti dovoljno (postolje ili nešto ispod), to ćemo još videti.

Jedno je sigurno, a to je poručio i Đorđević u poslednjem obraćanju novinarima pred put: Idemo da se pobijemo za medalju!