Srbi u Segedin ne idu samo zbog kupovine, već i zbog košarke

No, krenimo redom.

Kišovita subota posle državnog praznika i nije bila idealan dan za putovanje. Taj utisak pojačala je i iznenadna gužva na graničnom prelazu Horgoš 2, koji je na neki način prečica i način za izbegavanje čekanja na glavnom horgoškom prelazu. Ali ne i ovog puta.

Posle 90-ominutnog stajanja, konačno dolazimo do "rampe" i prelazimo na žicom ograđenu teritoriju Evropske unije. Carinik nam tom prilikom ukratko objašnjava da je zadržavanje duže i zbog praznika, ali i zbog pojačane kontrole usled kretanja migranata.

Utakmica petog kola mađarske nacionalne Prve A lige (NB I.A) lige između domaćeg Segeda i gostujućeg Šoprona počela je u 16 sati, nešto ranije nego što je prvobitno bilo planirano. Razlog - utakmica glavnog sportskog koletkiva u gradu - Rukometnog kluba Pik Seged, redovnog učesnika Lige šampiona.

I taj potez menadžmenta kluba se ispostavio kao dobar. Publike je bilo u hali više nego na prethodne dve utakmice. Slobodna procena, nekih 700-800 prisutnih, uz veliki broj porodica sa decom. Pošto je od ulaza u halu do tribina potrebno savladati četiri reda stepenica, a kafić/kantina gde se posetioci mogu snabdeti grickalicama i pićem (pivo se najnormalnije prodaje i košta oko 2.5 evra), posetioci na ulazu uz kartu dobijaju i narukvicu kao na muzičkim festivalima, što im omogućava slobodno kretanje u celom kompleksu.

Domaći tim u svojim redovima ima tri igrača iz Srbije - Marko Boltić, plejmejker, bivši član beogradskog Radničkog, novosadske Vojvodine, ali i klubova iz Slovenije, Rumunije, Makedonije i evo sada i Mađarske. Društvo mu prave Nenad Šulović, nekada član kragujevačkog Radničkog i Mege, koji takođe ima internacionalno iskustvo i Andrija Ćirić, starosedelac u Segedinu i slobodno možemo reći veteran, pošto je na pragu 36 godine.

Na klupi sedi Nikola Lazić, koji je dugo u Mađarskoj, a srpski ljubitelji košarke ga se možda sećaju i kao trenera Vojvodine i člana stručnog štaba seniorske reprezentacije Srbije, dok je selektor bio Dušan Ivković.

Njemu u radu kao prvi pomoćnik pomaže Milenko Topić, ljubimac navijača Zvezde i proslavljeni košarkaš, koji je u drugoj polovini devedesetih godina učestvovao u svim tadašnjim uspesima nacionalnog tima (evropsko i svetsko zlato, olimpijsko srebro i jedna bronza sa EP).

Popularni Top u Segedinu "peče zanat" i priprema se za trenersku karijeru, koja bi, sudeći po košarkaškom znanju, trebalo da bude približno uspešna kao igračka.

Na pitanje otkud on u Segedinu, Topić je rekao: "Došao sam na poziv Nikole (Lazića, prim.aut.). Znamo se još iz vremena dok smo zajedno igrali u Pančevu i ostali smo u kontaktu. Njegov poziv da mu se pridružim u timu video sam kao priliku da se testiram i vidim da li mi leži trenerski posao, i da li bi mogao njime da se bavim u budućnosti".

Iako je možda bilo logično da kao proslavljeni reprezentativac postigračku karijeru počne u svojoj zemlji, Topić otkriva da se nekoliko prilika izjalovilo i propalo, i da mu je nakon svega ipak drago što je trenersko ime počeo da gradi u Segedinu, gde pored posla pomoćnika prvog tima, ima i ulogu trenera mladog tima do 20 godina.

Topić smatra da je košarka u Mađarskoj u ekspanziji i na možda na boljem putu nego u unutrašnjosti Srbije:

"Radi se ozbiljno i sistemski. Napredak je konstantan, ulaže se puno. Kao tržište liga je otvorena, stranci dolaze, među kojima je i puno naših trenera i igrača. U suštini, nudi puno više u poređenju sa našom, KLS ligom", zaključuje Topić.

Upravo su pomenuti srpski gastarbajteri oni koji vode glavnu reč na terenu, ali i van njega, uz odličnog bugarskog šutera Lilova.

Tako je bilo i u duelu sa Šopronom koji smo gledali. Utakmica neizvesna od prvog do četrdesetog minuta, uz drastičan pad kvaliteta igre u drugom poluvremenu, pa su se odbrane manje snažno igrale a broj šuteva sa distance povećao. Ipak, svi koji su bili u publici videli su sve što je potrebno da bi kući mogli da odu zadovoljni i zabavljeni. Dramatična završnica pripala je domaćinu, koš za pobedu je desetak sekundi pre kraja postigao već pomenuti Lilov nakon solo prodora, donevši tako treću pobedu u nizu svom timu - 88:86.

Nakon meča veći deo ekipe se okupio u obližnjem kafiću, na večeri i maloj proslavi pobede, treće u prvenstvu. Boltić nam tom prilikom otkriva da je liga prilično izjednača, da je poseta prilično dobra na svim terenima (dve do tri hiljade), i da upravo Segedin u tome malo kaska. Ipak, nakon tri vezane pobede poseta je i kod njih skočila, kao i sam tim na tabeli, iako mu mađarska sportska javnost predviđa borbu za opstanak, dodaje Šulović sa drugog kraja stola.

Tu saznajem da gotovo svi timovi u svojim redovima imaju strance, što Amerikance, što igrače iz regiona. Zanimljivo su regulisane kvote za njihovo dovođenje. Timovi mogu praktično dovesti koliko god stranaca žele, ali ih Savez finansijskim nagradama motiviše da ih ne bude više od četiri po timu, kako bi bilo prostora i za razvijanje domaćih igrača. Ukoliko se uklope u tu brojku, timovi mogu inkasirati oko 50.000 evra godišnje, što nikako nije zanemarljiva suma.

Valja spomenuti dva detalja iz hale koja na neki način pokazuju da se ozbiljno radi na svim poljima.

Naime, dva puta tokom meča sudije su na ekranu iza zapisničkog stola pregledavale sporne situacije sa terena, a akrobatska grupa dečaka je na poluvremenu uz pomoć trombolina izvodila atraktivna zakucavanja i time na interesantan način prekratila čekanje publike na početak drugog dela. Nije baš kao u Americi, ali je solidna kopija.

Sve u svemu, utisak sa ovog kratkog sportskog izleta je i više nego pozitivan, pa bi i ovdašnji košarkaški radnici mogli ponešto da nauče na mađarskom primeru, iako je Mađarska sve samo ne košarkaška sila.

Međutim, oni su toga i više nego svesni i spremni na spor ali strategijski košarkaški razvoj...