Igra naših života: Taj grozni i štetni fudbal...

Prvi veliki šampion bio je Džejms Fig, koji je 1719. godine osnovao akademiju, čuveni „Figov amfiteatar".

Džon Broton je drugi titanoliki karakter razvoja boksa, koji se pojavio nekih dvadesetak godina kasnije. On je bio štićenik vojvode od Kamberlenda, brata Princa od Velsa, koji je i sam svojim imetkom i statusom davao potporu boksu. Bokseri su podržavani u treningu, a često im je dodeljivano zvanje - sinekura, pre - ličnih slugu ili bodigardova. Važnije od svega, aristokrate su ulagale ogromne svote novca u ishode borbi svojih ljubimaca.

Broton je 1743. godine napisao pravila boksa, koji je do tada bio tek pesničenje koje je trajalo dok jedan od ratnika nije izgubio mogućnost da stoji na nogama. Od tog trenutka uvedene su runde i sudije, nedugo zatim i rukavice (prvobitno nazvane mufflers).

Boks je postao toliko društveno relevantan da su posebno odabrani borci, odeveni u skarletno-zlatnu odoru, šetali u povorci tokom krunisanja kralja Džordža Četvrtog 1820. godine.

Ovaj sport je uspeo čak i da promenu čitavu prirodu socijalne interakcije - nekada su svađe među gospodom rešavane duelima, dakle pištoljima ili mačevima. Međutim, razmirice između članova neravnopravnih društvenih slojeva od tada su, smatrano je prikladnim, rešavane oružjem dostupnim i bogatima i siromašnima - pesnicama.

Drugi sport čije pupenje se napajalo željom za klađenjem bile su trke konja. Džoki Klab (Jockey Club) osnovan je oko 1750. godine i ubrzo je postao osnovni autoritet određivanje kalendara trka i formi u kojoj će se obavljati klađenje. Usvojena su i pravila samih trka, koja su postala standard širom zemlje. Dolazak čistokrvnih arabljanskih atova uvelo je potrebu za pedantno vođenim selektivnim ukrštanjem i odgojem grla. Hipodromi raznih formi i oblika nicali su kao plesni.

Najrazvijeniji sport od svih bio je kriket. Marleben Kriket Klub (MCC) osnovan je 1787. godine. Nastao je sublimiranjem iznerviranosti i finansijske moći aristokrata, kojima je dojadilo da običan svet gleda njihove mečeve. Tomas Lord je zamoljen da napravi privatno, zatvoreno igralište. Prva pravila kriketa napisao je vojvoda od Ričmonda 1727. godine, ali pravila Marleben Kriket Kluba, koji je i danas staratelj kriketskih zakonata i akata, napisana su 1788. godine.

Vredi li naglašavati da je klađenje i ovde bilo najvažnija determinanta popularnosti kriketa, a isto se može (šta može - mora) reći i za veslanje. Mnogo plovnih reka u Britaniji, kao i kultura skeledžijskog zanimanja još iz vremena kada su mostovi bili retki i/ili nepouzdani, ovaj sport su učinili posebno popularnim. Hiljade bi se načičkale na obale Tajne i Temze kako bi pratili trke.

Sa druge, donje strane društvene hijerarhije, fudbal je glodao i uvek moćni religijski lobi. Jevanđelski pokreti, veoma uticajni širom anglosaksonskog sveta, bavili su se grehom i iskušenjem, odnosno njihovim izbegavanjem. Fudbal je viđen kao očigledan ispust za putena iskušenja, podilaženje čovekovim izopačenostima (možete misliti...), i stoga je smatran „opasnim voćem". Čak su i neke sekularne inicijative, poput reforme zakona o pomoći siromašnima, imale identičnu moralnu poruku i pouku.

Čađavo puritansko nasleđe i dalje je oblikovalo nazore ljudi. I dalje su rezonovale opomene Filipa Stabsa, napisane u njegovoj The Anatomie of Abuses, u kojima je ovaj mislilac pisao o zalama i zlima koji se nalaze u pozorištu, modi, alkoholu pa i, spremite se dobro, fudbalu, toj „đavolskoj razbibrigi".

Ova sekularno-klerikalna alijansa stvorila je 1802. godine Društvo za suzbijanje greha, da bi 1824. godine nastalo i Društvo za sprečavanje okrutnosti prema životinjama.

Metodisti, prvobitno pokret unutar Crkve Engleske koji je potom postao zaseban religiozni entitet, bio je deo istih socijalnih sila koje su se protivile, a onda aktivno radile na ukidanju brutalnih životinjskih sportova, svakako veoma voljenih među populacijom koja je živela u selima i varošima.

Prvo su zabranjene borbe pasa, borbe petlova, bear-baiting, bull-baiting (mučenje medveda i bikova, nekada i borbe ovih životinja sa psima), a 1840. godine ukinuta je i čuvena trka sa bikovima u Stamfordu.

Kakve ovo ima veze sa fudbalom? Nije dugo trebalo da se ovaj milje okrene protiv svih vrsta društvenih nemira i neregulisanog nasilja tradicionalnih sportova, fudbala pre i iznad svih.

Napadnuta je i naizgled benigna (iako svakako banalna) tradicija poznata kao skimmity-riding. Ovaj običaj imao je vid travestirane parade, u kojoj su učesnici koristili buku koju su pravili udaranjem u šerpe i lonce, a sve kako bi se izrazilo nezadovoljstvo i neodobravanje „neprirodnih" brakova, kao što su zajednice starijeg udovca i mnogo mlađe žene. Komšiluk se ovim borio i protiv neudatih majki i sličnih moralnih aberacija.

Ovo nije ništa novo. Uvek je bilo onih koji su u fudbalu videli samo smetnju i neprijatnost. Tako je Ser Tomas Eljo, čuveni autor, diplomata i leksikograf iz 16. veka, fudbal opisao kao „ništa drugo do zversko besnilo i ekstremno nasilje". Smatrao je da fudbal treba staviti u stanje „permanentne tišine". A sada su se socijalne sile poravnale tako da je napokon bilo moguće dolijati fudbalu.

Lokalni moćnici (gentry je engleski izraz za ovu klasu) povukli su sponzorstvo sportova i igara populusa. To su uradili delom zbog kritika i neodobravanja religijskih sektora.

Delom, većim delom, to su uradili jer je njihov status dominantne društvene klase bio ugrožen. Početkom veka buržoazija je bila podređena srednja klasa, ali je njihova moć poticala na dinamičnom resursu industrijske proizvodnje. Najviši staleži su bili zemljoposednici, a kontrola i upravljanje zemljištem daje relativno statičan ekonomski autput. Moć buržoazije je drastično rasla kako su efekti industrijske revolucije postajali veći.

Sama država je zavisila od njih. Tehnike i tehnologije ratovanja postale su industrijalizovane i buržoazija je naprasno postala jako važan činilac u vođenju spoljne politike. Moć i bogatstvo pripadnika nekadašnje srednje klase preduzetnika počela je da prevazilazi moć i bogatstvo pripadnika najviših stratuma, koji su počeli da se osećaju ugroženim.

Najviši slojevi su se povukli u svoje kućice (analogija koju treba razjasniti - misli se na sopstveni, uzani socijalni krug, ne veličinu nepokretnosti koje su posedovali). Čak su i u mumlanju sve nestrpljivijeg nižeg staleža videli pritajenu pretnju, a događaji u Francuskoj samo su dodatno povećali njihov strah (ili su povećali oči u tom strahu, kako želite).

Urbanizacija, sa svojim predgrađima i sirotinjskim kvartovima, doprinela je daljem, dakle sada i fizičkom, razdvajanju klasa.

Uticajniji trgovci su se izborili da izmeste ili ukinu fudbal iz svoje neposredne okoline, žaleći se da posao trpi zbog halabuke koju je igra donosila.

A krajem dvadesetih godina Engleska je konačno dobila sredstvo društvene kontrole kojim je mogla da sprovodi sve te silne zabrane fudbala. Ser Robert Pil je osnovao prvu modernu policiju (policajci u početku patrolirali ulicama pod imenom „Pilersi"), što je omogućilo praktično potpunu obustavu neželjenih i nelegalnih igara, pre svega fudbala.

Postupci i navike agrikulturnog društva, koji su postojali toliko dugo da ih je besmisleno brojati generacijama već se to mora učiniti vekovima, zavisili su od godišnjih doba. Slobodnog vremena je bilo mnogo više, a praznici su obeležavani na najrazličitije načine, od takmičenja u oranju do fudbala.

Sve je to sagorelo u pećnicama industrijalizacije. Njeni očigledni efekti stvorili su neophodnost discipline radne snage, koja više nije smela sebi da dopusti - kojoj nije smelo da bude dopušteno - da se upušta u tradicionalne digresije i zgubidanjenja.

Industrija je bila vrlina i progres, dokonost („potraga za zadovoljstvima", fuj) neispunjavanje dužnosti prema društvu. Tu je bilo, naravno, i pitanje zaštite imovine i imetka industrijalaca.

Vreme koje su radnici provodili u fabrikama se drastično povećalo, što je onemogućilo bilo koga od njih da igra fudbal. Štaviše, životni standard, u smislu kapaciteta plata da obezbedi hranu i smeštaj, je opao, tako da nije bilo ni raspoloživog kapitala, pa ni zdravlja i energije koji bi bili utrošeni na igranje loptom.

Radničke organizacije su kritikovale igranje fudbala, a to su radila i udruženja i društva trezvenosti i umerenosti, koja su takođe imala proleterijatski karakter.

Britanski parlament je 1835. godine izglasao Highways act, kojim je pokušano da se reguliše haotični saobraćaj na javnim putevima. Od tada pešaci i vozači konjskih zaprega i kočija moraju da se drže leve strane puta, kako bi bile izbegnute gužve koje su ugrožavale samu vitalnost svakodnevnog života. Uz stvaranje, ispostaviće se, obrazaca ponašanja u saobraćaju relevantnih i danas, ovaj zakon je dozvolio zabranjivanje igranja fudbala na i u blizini puteva. Kazna je iznosila 40 šilinga.

Organizovani fudbal se i dalje igrao, ali od 1800. do 1830. godine njegovo pominjanje u bilo kakvim arhivama, memoarima, spisima je minimalno. Njegov status možda najbolje opisuje predloženi zakonski akt iz 1844. godine - The bill concerning the encouragement of Manly sports, iliti "Zakon o podršci muževnim sportovima". U njemu fudbal nije uključen u glavne aktivnosti, već je svrstan u tek frivolne i sekundarne rekreacije.

Neodobravanje fudbala stajalo je u zakoniku sve do 1845. godine, a potpadalo je pod „Zakon o održavanju artiljerije i sprečavanju nezakonitih igara".

Dakle, nije bilo dobro. Fudbala je bilo u prvih 30 godina 19. veka, ali tek tu i onda tamo, i baš, baš sporadično. Penigam i Minigaf su zajednice koje su odigrale meč u Njuton Stjuartu u Škotskoj 1816. godine. U Hantingdonširu je 1825. godine održan festival na kojima je igrano nekoliko sportova, pa čak i taj neki fudbal. Godinu dana kasnije znamo za meč u Kobamu, ali samo zbog navoda o tuči između dva igrača.

Ali jedan fudbal, jedna njegova vrsta, možda pre dalji rođak (punačka nenašminkana sestra) ili možda nedirektni predak, askurđel ili ožmikura, ne samo da nije bila ugrožena, već je i prosperirala.