Partizan u novom obliku neutralisao Gent, ali sputao i sebe

Crno-beli su promenili formaciju, sa njom i neke osnovne mehanizme u igri, i uspeli su da budu konkurentniji u duelu sa Gentom nego u prvoj utakmici. Međutim, suzbijanje nekih od jasnijih opasnosti koje dolaze od belgijskog tima ima i svoju jasnu cenu, jer donosi, makar u određenoj meri, krnjenje i kompromitovanje i onih opasnosti koje srpski tim obično iznosi pred svakog svog protivnika (rezultat 1:1 ovo i oslikava). Pravi balans u ovom smislu možda bude i presudan u nastavku evropske sezone za beogradski tim.

Fudbaleri Partizana počeli su meč (i u njegovoj primeni ostali dosledni) u obliku koji im nije svojstven, ako o tako nečemu možemo govoriti na ovaj način u modernom fudbalu.

Umesto uobičajenog 1-4-2-3-1, crno-beli su igrali u 1-3-5-2 sistemu (bez lopte u srednjoj 5-3-2/5-2-3 zoni, sa loptom u 3-1-4-2, sa visoko pozicioniranim krilnim bekovima).

Govoreći sa aspekta onih faza igre u kojima je posed pripadao protivniku – a takvih je svakako bilo više – Partizan je linijom sa pet defanzivaca rešavao potencijalni numerički, a time i svaki drugi problem, koji je mogla da im pravi ekipa Genta, koja je, shodno opštim navikama belgijskog fudbala danas, u ofanzivnoj organizaciji stajala u 3-2-5/3-2-4-1 formaciji.

Srpski tim je na ovaj način, bez dodatnih modifikacija (defanzivnih rotacija kao jednog od osnovnih postulata zonske odbrane, odnosno naglašenijih orijentacija na čoveka, što neretko rade ekipe suočene sa ovim problemom), obezbedio sebi preduslove da smanji količinu prilika koje dopušta Gentu.

Međutim, to je imalo i posledicu u činjenici da je sam Partizan bio manje opasan nego što to obično biva, bez obzira na nekoliko dosta opasnih situacija pred golom domaćeg tima.

Naprosto, ekipa kakva je Partizan, nameštena da posebno opasna bude u svim vrstama ofanzivnih tranzicija, po oduzetoj lopti nije imala priliku za progresivni pas i beg od kontrapritiska protivnika u praznijim delovima terena. Vezni red je stajao dosta usko i, time potpomognuto, kompaktno, ali falili su oni igrači koji bi bili prenosni u poluprostorima ili čak na boku.

Kada bi se tamo našli centralni napadači, Rikardo ili Menig, nedostajala je onda njima opcija za pomoćni pas pre daljeg napadanja dubine, ili su naprosto krilni bekovi, Urošević ili Miljković, bili prenisko.

Partizan je imao problema sa ulaskom u igru, odnosno sa prvom fazom poseda, a nije uvek bilo najjasnije sinhronizovanosti defanzivne linije. Postizanje toga se, naravno, usložnjava samim dodavanjem jednog igrača (lakše je, u tom smislu, igrati sa četiri defanzivaca nego sa pet).

Partizan je i primio gol braneći neadekvatno jednu bočnu loptu, što se dešava samo onda kada ne postoji jasna sinhronizovanost (možda i nepotpuno razumevanje) individualno i grupno taktičkidž zahteva. To je nešto o čemu treneri, posebno oni naglašeno temeljni kakav jeste šef struke Partizana, mnogo vode računa.

Sve ovo se naslanja na izloženo, odnosno na ono što se tiče činjenice da svako izvlačenje igrača iz zone komfora donosi njima određenu nelagodu. To se smanjuje navikom, odnosno kada igrači same te promene prihvate kao deo svoje zone komfora, ali za to je potrebno ili mnogo vremena u samom trenažnom procesu ili nešto drugačiji osnovni model nego onaj koji inače praktikuje trener Stanojević (ili, istinu govoreći, većina trenera na svetu).

U skladu sa ovim, a u kontekstu jasnog puta ka nokaut fazi takmičenja na kojoj se Partizan i dalje nalazi, postoji jasan povod za zadovoljstvo.

Ipak, sve to uz određenu umerenost, jer crno-beli protiv Genta, ekipe koja im je najpribližnija po kvalitetu, nisu uspeli da dominiraju u 180 minuta fudbala, makar ne u većinih onih standardnih fudbalskih situacija koje se i uzimaju kao parametar prilikom ovakvih karakterizacija.

A upravo će to odrediti njihov dalji evropski put, kuda god ih on odvede...