Srbija može da igra bolje – a uskoro će postati i neophodno da igra bolje...

Sesar Luis Menoti, legendarni selektor Argentine i osvajač Svetskog prvenstva 1978. godine, govorio je da je tim, iznad svega, jedna ideja. Sve drugo je iz nje izvedeno i njoj potčinjeno. Decenije su prošle od tada i to je sada, ako išta, samo još više tačno nego pre nekoliko decenija.

Ništa od ovoga ne implicira da Srbija to nije ili da u ovome ne uspeva. Samo to u duelu sa Luksemburgom nije bilo dovoljno izraženo.

U jednom momentu, u sukcesiji napada Luksemburga u drugoj polovini prvog dela meča, postalo je jasno (pod pretpostavkom da nije bilo jasno pre toga, iako se moralo nazirati), da stvari baš ni izbliza nisu kakve treba da budu.

U ofanzivnoj tranziciji Luksemburg je bio najopasniji, mada nije bio opasan samo tada. To znači da defanzivna tranzicija Srbije nije funkcionisala, iz čega jedino može da sledi da ofanzivna organizacija nije bila dobra.

Svakako nije u pitanju manjak pripreme izabranog tima Srbije. Luksemburg odavno nije reprezentacija o kojoj se ne razmišlja u evropskom fudbalu.

No, u svakom slučaju, to na terenu nije bilo dovoljno dobro.

Igrajući u 1-3-4-1-2 sistemu, sa Tadićem iza Mitrovića i Vlahovića, a sa Đuričićem na poziciji desnog krilnog beka (nije neobično, kako nekada tako i danas, da vezni fudbaler igra baš ovde – u Atletiko Madridu Dijego Simeone je imao slična rešenja u šampionskoj sezoni), Srbija je nedvosmisleno pokušala da bude ekipa koja će dominirati poljem.

Rotacija koja je korišćena, u kojoj se Gudelj spuštao u poslednju liniju dok su Veljković i Pavlović odlazili široko (verovatno i preširoko, jer malo je stvari koje su gore u fudbalu od nepripremljene progresije na samom boku), takođe je nešto što se neretko može videti, posebno na mečevima Atalante ili Konteovog Intera.

Ali ove ekipe je rade ili su je radile uz mnogo sinhronizacije, sa praktično savršenim tajmingom i u momentima koji su jasno definisani. To svakako nije bio slučaj u igri Srbije i upravo su u tim fazama igre izgubljene mnoge lopte na ovom meču.

A onda, loše pozicije u napadu pretvaraju se u loše pozicije u momentima kada lopta treba da se otme, odnosno makar da se uspori napad protivnika.

Luksemburg je, pak, sa svoje strane, bio spreman da napadne sa dovoljno velikim brojem igrača, da odigra taj čuveni dodatni pas u trećoj fazi poseda koji igraju one najškolovanije ekipe, koje ne žele samo da stvore šansu, već žele da stvore kvalitetnu šansu sa većim postotkom mogućnosti postizanja gola.

U samom pritisku Srbije, čiji oblik se direktno naslanjao na oblik Luksemburga, koji je igrao u nečemu čemu bi 1-4-3-3 formacija verovatno bila najbliža, nije bilo preteško naći reference defanzivnog kretanja.

Ali upravo je jasna i striktno definisana ideja Luksemburga omogućavala mir i samouverenost u ovim momentima u prvoj fazi poseda, kada samo onima koji ne gledaju dovoljno pažljivo deluje da ekipa sa loptom „rizikuje".

Često je ovaj tim tražio kratke dijagonale, koji su neretko rešenje protiv ekipa koje igraju kao Srbija, a neretko bi opteretili našeg krilnog igrača sa dva fudbalera, svojim bekom i bočnim napadačem, što im je omogućavalo da lakše stignu do druge lopte.

Dakle, i onako najšture rečeno, bilo je problema. Naposletku, Srbija je slavila. To nipošto ne sme da bude shvaćeno kao mali uspeh ili kao nešto što se desilo samo po sebi. Nijedna pobeda u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvno nije takva.

Ali istina je da kvalifikacije tek ulaze u ključni period, u kome se odlučuje o konačnom plasmanu na Mundijal. Dueli sa Portugalijom, pa onda potencijalni dueli u baražu, svakako će tražiti da ovaj tim igra na gornjoj granici svojih mogućnosti.

Suštinski, bolje je sa tim početi što pre...