Istorijski uspesi ne isključuju turbulencije

Godina za nama donela nam je srpske klubove rame uz rame sa svetskim i evropskim gigantima, da ponovo grizemo nokte zbog poraza, radujemo se pobedama, uživamo u trenutku, ali i brinemo za budućnost. Uprkos uspesima, turbulencije u domaćem klupskom fudbalu očigledno su neizbežne.

Kao i svaku prethodnu, 2019. godinu obeležili su "večiti" rivali Crvena zvezda i Partizan. Ipak, ne treba uvek polaziti od njih i samo oni da budu u centru pažnje.

Superliga Srbije u proteklih godinu dana doživela je renesansu, iako se to na prvi pogled ne može zaključiti.

Možda i prvi uslov za napredak srpskog fudbala jeste bila obnova terena naših superligaša. Nova trava je postavljena na teren svakog stadiona širom zemlje i reklo bi se da je samo taj detalj neizmerno unapredio domaće prvenstvo.

Ranije su igrači razmišljali samo o tome kako da smire loptu koja preti da udari u busen i otkotrlja se u nepoznatom smeru, dok danas unapređena podloga omogućava igračima da nas podsete da su profesionalci.

Ekipe su napokon mogle da i kod kuće i kao gosti igraju tečnije, sa dosta dodavanja i tehničke nadmoći i da, na osnovu većeg poseda lopte i uigranih akcija (a ne samo zbog fizičke spremnosti, kontranapada ili šansi posle prekida) dođu do gola. Naravno, govorimo o ekipama koje to mogu i žele.

Tako je 2019. godina napokon omogućila da se očiglednije primeti kakav rad i mladu školu ima jedan Čukarički, koliko može dobro da se igra sa zdravom atmosferom kakvu su stvorili Voždovac i TSC i da ne treba zaboraviti na prvog srpskog giganta – Vojvodinu.

Još jedna, ne toliko nebitna stvar je da je domaći fudbal prvi put posle 2006. godine dobio novog stranog generalnog sponzora, kinesku kompaniju "Linglong", koja se bavi proizvodnjom automobilskih guma.

Malo, po malo, priča uvek do njih nađe put. "Večiti" na ovaj ili onaj način, sa razlogom, čine centar pažnje srpskog klupskog fudbala.

Crvena zvezda i Partizan su plasmanima u grupne faze elitnih takmičenja Ligu šampiona i Ligu Evrope podigli nacionalni koeficijent na Uefinoj listi – 18. mesto.

Srbija je tako iza sebe ostavila Hrvatsku, Švajcarsku, Švedsku i Norvešku, a takođe učinila da se za vrat diše Grcima, Škotima, Kipranima i Česima. Malo je nedostajalo da naši klubovi izbore željeno 15. mesto, koje bi donelo dva kluba u kvalifikacijama za Ligu šampiona u narednoj, a jednog predstavnika u kvalifikacijama za Ligu Evrope za dve sezone.

Crvena zvezda je u 2019. godini nastavila da bude konstantna u dobrim rezultatima, priređuje prijatna iznenađenja i ne toliko prijatne realnosti, ali doživi dosta promena.

Počelo je promenom izgleda grba, pošto je Skupština Fudbalskog saveza Srbije uvažila titulu iz 1946. godine, ukupno 30. u istoriji kluba, što je značilo da će crveno-beli prišiti treću zvezdicu na svoj grb.

Nakon vizuelne promene, usledila je pomenuta konstantnost. Pored nespornih uspeha u domaćem prvenstvu, treći put zaredom Zvezda je izborila nastup u grupnoj fazi evropskog takmičenja. Drugi put zaredom (a treći ukupno u istoriji kluba) to takmičenje je bilo Liga šampiona.

Crvena zvezda ponovo se našla u veoma zanimljivoj grupi, gde je imala priliku da se nađe u društvu minhenskog Bajerna, londonskog Totenhema i bratskog Olimpijakosa iz Atine.

Srpski predstavnik ponovo je ostvario pobedu u elitnom takmičenju, ovoga puta sjajnu, manje čudesnu (Olimpijakos) nego prošle godine (Liverpul), ali, nažalost, ponovo doživeo očekivane, bolne poraze.

Kao što je to bio slučaj godinu dana ranije od PSŽ-a, ove godine su Totenhem i Bajern šamarom realnosti spustili na zemlju crveno-bele. Ipak, ti porazi treba da posluže za nauk. Najtrofejniji srpski klub treba još mnogo puta da ukrsti koplja sa najboljima, kako bi bio ravnopravan, ali utisak je da se niko od navijača ili iz kluba ne bi bunio da im ekipe kakve su PSŽ, Bajern, Liverpul i Totenhem te lekcije zadaju iz godine u godinu.

Po završetku učešća u Ligi šampiona, jesenjeg dela domaćeg prvenstva i samog kraja godine, usledila je najveća i najosetnija promena u Zvezdi. Trener Vladan Milojević odlučio je da se povuče sa tog mesta, a srpski klub je za njegovog naslednika angažovao Dejana Stankovića, pred kojim će biti ogroman domaći zadatak i visoko postavljena lestvica, ali i želja da se ta lestvica dohvati.

Godina 2019. takođe je bila veoma zanimljiva i sadržajna u Partizanu.

Ona je crno-belima takođe donela novog šefa struke. Legenda našeg fudbala, a samim tim i Partizana, Savo Milošević, nasledio je zvanično Zorana Mirkovića, a nezvanično Nikolu Lazetića.

Veliki ispit bio je pred šefom struke bez gotovo ikakvog iskustva. Situacija u klubu bila je veoma zahtevna od prvog njegovog radnog dana: pritisak rezultata domaćeg prvenstva, kvalifikacija u Evropi, pronalaženje pojačanja i razigravanje mladih igrača bili su samo neki od zadataka pred Miloševićem.

Ipak, uprkos velikom pritisku, Milošević se veoma dobro snašao, napravio rezove, sastavio tim, sklopio poseban odnos sa igračima i ono najvažnije, ostvario rezultate. Vrlo brzo, kao spoj mladosti i iskustva, gotovo novi tim Partizana zaigrao je veoma atraktivno, dinamično i prepoznatljivo kako je Partizanu nedostajao godinama.

Savo je time dokazao da ima veštinu za svoj posao i isto tako prokrčio stazu novim mlađim trenerima, što da ne, nekadašnjim igračima i legendama kluba, odbranio ime i status i pokazao koliko oni mogu.

Partizan se nakon dve godine pauze vratio u evropsko takmičenje, pošto su crno-beli kroz kvalifikacije redom eliminisali Konahs Ki, Nordsjeland, Malatiju i Molde.

Usledila je veoma izazovna grupna faza Lige Evrope, gde su se sastali sa velikim Mančester junajtedom, ambicioznim AZ Alkmarom i nimalo naivnom Astanom.

Pobede nad Kazahstancima dosta su donele i Partizanu i koeficijentu srpskog fudbala. U oba navrata sa Junajtedom, kao nekada, pokazali su „crvenim đavolima" zube i učinili da razlika u novcu, talentu i kvalitetu bude na terenu svedena na minimum.

Ogroman žal ostaje za dva meča odigrana protiv AZ-a, jer je u oba meča srpski predstavnik imao poželjan rezultat, koji ih je vodio u nokaut fazu. Iako su to mečevi koji dugo ostaju urezani kao loše sećanje, nekada upravo oni posluže za nauk, nateraju ekipu da napravi izvesne promene, očvrsne i motiviše se kako bi naredni put otišla korak dalje.

Veliki problem se, nažalost, javlja što, uprkos uspesima, ogromne turbulencije u našem fudbalu su neizbežne. Podvizi ne uspevaju da donesu stabilnost i napredak na dugoročnom planu, što u rezultatima, što finansijski.

Bilo kako bilo, istorijska godina je iza srpskog fudbala. Sam plasman dve ekipe u dva elitna takmičenja je, ne tako davno, bio nezamisliv, a danas jedna lepa realnost, koju bi sigurno voleli da gledamo iznova.

Uprkos novim propisima, odlukama i takmičenjima Uefe, Srbija se mora boriti za svoje mesto rame uz rame sa najboljima. Pored brojnih rezultata i rekorda, možda i najveći uspeh u proteklom periodu je onaj za koji ne postoji skala ili statistika kojom se može meriti, a to je da su se gotovo sve evropske ekipe prisetile srpskog fudbala, koliko naše ekipe mogu biti neugodan rival, kog bi vrlo rado izbegli.

broj komentara 0 pošalji komentar