Slaba Zvezda, drvo koje pada u šumi i zašto ništa od toga nije važno...

...A onda se pretvara u buku i bes, kakofoniju subjektivnih percepcija i tumačenja, nedosuđenih faulova i ofsajda. Pričati o fudbalu, a u tom se nijednom i ne dotaći fudbalske igre, nešto je u čemu smo posebno umešni.

Crvena zvezda nije igrala u 3-5-2 formaciji ili u jednom od njoj srodnih oblika. Nijednog trenutka do primljenog gola. Ali to ostaje zvaničan stav sportske i manje sportske javnosti pre, tokom i posle najvažnije klupske utakmice koja se može igrati u Srbiji.

Koliko frustrirajuće mora biti da u zemlji koja pripada fudbalskoj kulturi koja je bila jedna od prvih koja je promovisala igranje sa tri igrača u poslednjoj liniji niko i ne pokušava da napravi razliku između toliko varijacija i varijeteta koji tu postoje.

Ako ikoga zanima...

Branko Zebec je sa Hamburgergom igrao finale Kupa šampiona 1980. godine igrajući sa tri pozadi. Ćiro Blažević je sa Dinamom početkom osamdesetih igrao sa tri stopera (danas kažemo jednim centralnim i dva sajdbeka). Sa njima je jugoslovenska škola fudbala bila deo avangarde koja će najaviti trendove koji će dugo vladati globalnom igrom, a svoj veliki povratak imati na Svetskom prvenstvu 2014. godine.

Svima je poznat misaoni eksperiment koji se pita „ako drvo padne u šumi, a okolo nema nikoga da to čuje, da li je zvuk uopšte postojao?".

Kada bi Crvena zvezda i Partizan uradili nešto sjajno ili imaginativno - a pritom ne mislimo na suludno očigledne golove makazicama, golove sa 30 metara udaljenosti ili, zašto ne, gol makazicama sa 30 metara - koliko bi to zapravo bilo primećeno? Kako bismo znali da se desilo?

Još jednom, ako ikoga zanima... Crvena zvezda je igrala u 3-4-2-1 sistemu, koji je, u zavisnosti od visine defanzivnog bloka, postepeno prelazio između 5-2-3, 5-2-2-1 i 5-4-1 u fazi odbrane. Zvezda je tako već igrala protiv Vojvodine, a na početku sezone je, istina iz drugog bazičnog oblika, tako igrala u raznim fazama poseda.

Boaći je igrao ispred Marina i La Pare, pozicioniranih u poluprostorima. Vulić i Jovančić su bili centralni vezni fudbaleri, Žander i Gobeljić su bili krilni bekovi (kako se nazivaju spoljni fudbaleri u sistemima sa tri defanzivca), a Pankov, Milunović i Degenek su kompletirali tim srpskog šampiona.

Ovo nisu čak ni osnovne stvari. Ovo je predgovor bukvara. Predvorje elementarnog. Nismo ni prišli suštini.

Kako oceniti igru jednog fudbalera, a da pritom niste načisto koju je poziciju uopšte igrao, gde je bilo njegovo mesto u poretku, njegova uloga u širem sistemu?

Kada bismo to znali možda bismo mogli da pričamo o činjenici da mehanizmi u igri Crvene zvezde sa loptom nisu bili najčistiji, da igra iza lopte nije bila idealna.

Otud se nameće kao logično da se Partizanovi periodi nadmoći podudaraju sa periodima nešto višeg presinga, opterećenja agresijom prve napadačke linije Zvezde (inače poznate kao defanzivna linija) i osvajanja druge lopte, verovatno jednog od najvažnijih segmenata u svakom meču koji među sobom igraju Crvena zvezda i Partizan.

Onda bismo mogli da se vratimo i na temu koncepcija i da istaknemo kako Zvezda inače jeste veoma direktna i reaktivna ekipa, ne uvek najumešnija u igri protiv pune odbrane protivnika. Nije neobično što mnogo bolje izgleda tokom kontranapada i brzog napada, koji su joj i doneli prstohvat ozbiljnijih situacija ispred gola crno-belih.

Dakle, derbi nije bio preterano kvalitetan. Partizan je bio nešto bolji i pobedio je. U redu je kritikovati ishod, ako se potrudimo da upoznamo proces koji mu prethodi.

Fudbal je višeslojan i kompleksan. Fudbal se stalno menja. Edukacija onih koji u njemu rade nikada ne prestaje. Posebno onih najboljih.

Aleks Ferguson je sa Aberdinom igrao jedan fudbal, sa Mančester Junajtedom početkom devedesetih drugi, krajem prve decenije 21. veka je igrao sedmi ili osmi fudbal.

Nemačka trenerska škola, kao jednu od najvažnijih osobina jednog trenera, ističe radoznalost. U fudbalu, za one koji teže uspehu, razlika između učitelja i učenika ne postoji.

Jedna fudbalska utakmica se sprema danima ispunjenih satima pored trenažnih rekvizita, ispred kompjutera, džakova sa loptama i table sa magnetima. A i kada se prođe ovo, nailazimo na neporecivost da fudbal ne igraju roboti nego ljudi, u kojima se sve vreme odvijaju emotivni i fiziološki procesi.

Da je fudbal samo šutiranje lopte na pravougaoniku i nasumična trka 22 igrača, da li bi bio toliko zanimljiv? Da li bi ga toliki i toliko voleli? Zašto bi ga uopšte voleli?

Nije neophodno poznavati sva suptilna i diskretna strujanja jedne fudbalske utakmice. To je praktično i nemoguće.

Ali spoznaja kompleksnosti i haotičnosti igre donela bi poštovanje prema onima - trenerima i fudbalerima - koji tu kompleksnost i haotičnost pokušavaju da zauzdaju.

I tada bi Zvezda odigrala nešto lošiji 161. večiti derbi. I tada bi imala dva udarca na gol (nijedan u okvir) naspram 11 udaraca Partizana. Svakako bi i tada izgubila ovaj duel sa Partizanom.

Ali poštovanje procesa i napora onih za koje se navija donelo bi solidarnost, a onda i podršku koja zadire i dublje nego ova sada. Porazi bi bili smisleniji, pobede možda malo lepše.

Drvo bi i tada palo u šumi. Samo što bi onda šuma odjekivala i zvečala...