Zvezda je pravljena da igra Evropu – samo ne baš protiv Bajerna...

U fudbalu, baš kao i u ratnoj terminologiji koja je i pozajmljena, postoji jasna razlika između strategije i taktike. Dakle, strategija je širi pojam i govori šta želimo da radimo, a taktika je uži pojam i kazuje kako to želimo da radimo.

Crvenoj zvezdi se u pojedinim krugovima već neko vreme spočitava igranje fudbala koji nije previše atraktivan. Ovde možemo da govorimo o strategiji crveno-belih koji ne biraju previše proaktivan ili progresivan način postizanja željenog i, u klubu tako velikom, praktično zahtevanog rezultata.

Lepo na terenu? Ako može... Korisno i uspešno na terenu? Mora!

Ali ono što je oporo i neprijatno (ako prihvatimo ovaj stav kao validan) protiv Javora ili Inđije, postaje veoma unosno i probitačno protiv Kopenhagena, Jang Bojsa, pa čak i minhenskog Bajerna.

Zvezda je tim kalibriran da, shodno monetarnim i ljudskim resursima koje ima, igra što je moguće uspešnije evropske utakmice. Pa, po cenu da se to nekome i ne dopadne sa estetskog stanovišta poimanja ovog sporta.

Igra u niskoj zoni (branjenje u trećini terena najbližoj sopstvenom golu) zahteva mnogo koncentracije, strpljenja, poštovanja principa - nekad veoma delikatnih – i discipline.

Igrači moraju da se osećaju komforno, da izbegnu sve negativne pojave koje prate nervozu ili nesigurnost. A šta drugo priprema fudbalera ili ma koga drugog za ovako nešto osim vežbe?

Crvena zvezda ne briljira protiv Javora ili Inđija da bi mogla da bude, koliko-toliko, konkurentna Bajernu. To je njena strategija i to je njena taktika...

Na samom startu meča Jošua Kimih je ostao van terena zbog problema sa zglobom. Igrao se sedmi minut. Ni igrač više ni najranija faza utakmice nisu naterali Crvenu zvezdu da izađe makar malo bliže golu koji je branio Manuel Nojer.

Crvena zvezda je, posle nekih pokušaja da igra u 3-4-3 sistemu u domaćem prvenstvu (a na startu sezone je igrala u 3-4-2-1/3-2-4-1 obliku u raznim fazama poseda), ipak zaigrala u 4-2-3-1 formaciji, braneći se u 4-4-1-1 obliku, sa Marinom iza Pavkova.

Ideja je jasna u takvim situacijama, a to je onemogućavanje čiste progresije lopte dok je ona u posedu protivnika preko zadnjeg veznog fudbalera, u ovom slučaju Tijaga Alkantare.

Nikakav problem za bavarski tim, koji je, sa na momente nadrealnom lakoćom, dolazio pred gol Zvezde, ne malim delom jer je Kutinjo imao dozvolu da se spušta, sve do prostora iza leđa prve linije našeg tima. Brazilac je tu bio nemarkiran, slobodan da po nahođenju sopstvenog, inače ogromnog talenta, usmerava, usporava ili ubrzava napade nemačkog šampiona.

To je jedna od lakše primetnih stvari u igri Bajerna koji su ovom timu omogućili apsolutnu dominaciju. Tu je bila i sada već dobro poznata La Salida Lavolpiana, rotacija u kojoj se centralni vezni fudbaler spušta iza nešto šire postavljenih centralnih bekova. Brojčana nadmoć (numerička superiornost je stručni izraz) za nemački tim, koja je time nastajala, samo je dodatno olakšala put lopte ka golu srpskog šampiona.

Bazične stvari, ali bazične stvari retko ostaju takve kada ih interpertiraju spektakularni fudbaleri kakvi igraju u Bajernu.

Neke malo suptilnije stvari, kao što su, recimo, savršeni uglovi koje su, posebno u trećoj fazi poseda, pravili bekovi Bajerna Ernandes i Kimih, verovatno i ne treba spominjati.

Koliko je decidirana i suverena dominacija Bajerna bila? Tolika da je u prvom delu utakmice najviše dodavanja u timu Zvezde imao Borjan (13, uz manje od 70 odsto uspešnosti). Drugi je bio Jovančić sa 11, uz manje od 60 odsto uspešnih dodavanja.

Onde gde se Zvezdini mehanizmi u igri ne podudaraju u kontekstima Superlige i evropskih utakmica jeste faza ofanzivne organizacije. Klub sa stadiona „Rajko Mitić" protiv inostranih ekipa, uglavnom, koristi brzi napad i kontranapad (dakle, napad u ofanzivnoj tranziciji, odmah po oduzimanju lopte). U Superligi crveno-beli igraju najčešće protiv pune odbrane protivnika, odnosno protiv devet ili deset igrača rivala iza lopte. Ta nepodudarnost dovodi do manjka rutiniranosti i, shodno tome, blagoj aljkavosti izvođenja.

Da je drugačije, možda bi Crvena zvezda adekvatnije rešila jednu ili dve sitacije opisane vrste koje je imala na meču sa Bajernom.

Strukturalno ili koncepcijski malo se šta menjalo u drugom delu utakmice, zbog čega je viđena sukcesija prečki, stativa, polumakazica i peta (bilo je tu i par golova) u kaznenom prostoru Crvene zvezde. Negde između toga, u preludijumu napada Bajerna, bilo kakva detaljnija ili temeljnija analiza izgubila je svoj smisao...

U američkoj sportskoj kulturi termini "borbenost" i "energija" takođe potpadaju pod koncept "talenta". U tom smislu posmatrano, Crvena zvezda je svakako talentovana koliko i Bajern iz Minhena.

Svaka uobičajenija definicija fudbalskog talenta, pak, jasno kazuje da Zvezda nije i ne može biti konkurentna ili kompetitivna. Barem ne protiv nekoga kao što je minhenski Bajern...