Portugalija postavila obična pitanja – ali Srbija ni na njih nije imala odgovor...

Nekoliko je škola mišljenja u okviru fudbalske analize. Kojoj god se priklonili, kompleksnost jednog meča je neporeciva. Postoji najmanje 11 standardnih fudbalskih situacija (tri faze poseda, tri defanzivne faze, ofanzivna i defanzivna tranzicija, ofanzivni i defanzivni prekid i formacija, koja gotovo nikad nije ista u fazi napada i odbrane).

Portugalija je, ne radeći ništa spektakularno, dominirala u većini njih u kišnom Beogradu. Kada kažemo da šampion Evrope nije radio „ništa spektakularno", to ne znači da nije igrao dobro - samo da je igrao dobro radeći neke veoma bazične stvari.

Ekipa Fernanda Santosa je osvojila šampionat Evrope igrajući u rombu (4-3-1-2 sistem), ali već neko vreme ih gledamo u 4-3-3 formaciji.

Gost je dominirao posedom jer je to bilo njegovo opredeljenje (opet, dakle, u suprotnosti sa onim što je radio na prošlom Evropskom prvenstvu). Na levom boku, posebno, koristio je klasičnu rotaciju u ovom sistemu, u kojem bek odlazi visoko, krilo ulazi unutra, odnosno u poluprostor, dok se ofanzivni vezni na strani lopte spušta kao bek. U trajanju rotacije fudbaleri koji u njoj učestvuju se potpuno ponašaju u skladu sa zahtevima te pozicije, pa je tako Vilijam Karvaljo imao držanje beka, a Rafael Gereiro je radio isto ono što bi radilo jedno krilo. Ali, još jednom, u pitanju su veoma osnovne stvari...

Takođe, kada bi se našao kao polulevi vezista (Portugalci su rotirali često Bruna Fernandeša i Vilijama Karvalja), fudbaler Sportinga bi napadao prostor koji je svojim spuštanjem prema lopti (u Italiji se ovo zove incontro kretanje) otvarao Gedes. Treća, poslednja rotacija Portugalije, ima veze samo sa navikama i ličnim preferencijama Kristijana Ronalda, koji najbolje funkcioniše u levom poluprostoru. Njegovo izvlačenje je, veoma inteligentno, Gedes balansirao ulaskom unutra.

Srbija se opredelila za 4-2-3-1 sistem. Branila se uglavnom u srednjoj zoni, u ravnom 4-4-2 obliku, kada bi se Tadić pridodao prvoj liniji pored Mitrovića. Kontranapad i brzi napad (oduzete lopta u defanzivnoj, odnosno srednjoj trećini) bile su percipirane šanse za Srbiju, što se pokazalo kao tačno jer je igra iza lopte (dakle, struktura koju tim pravi iza lopte kada napada da bi se obezbedio u slučaju izgubljene lopte) slabiji segment u igri Portugalije.

Posebno je uspeha imao Lazović, koji je igrao kao desni vinger, možda ponajviše zato što je Bernando Silva na desnom boku, igrajući za Pepa Gvardiolu, svakako naučio važnost defanzivne tranzicije i uloge krila u odbrani u niskoj zoni. Gedesa takođe vodi sjajan trener u Valensiji, ali talentovani fudbaler u ovom segmentu igre svakako još nije stigao do neophodnog nivoa.

Portugalija se branila u 4-1-4-1 obliku, s tim da je u par navrata, u visokoj zoni, izlazila u 4-3-1-2 formaciji, tako što su krila ulazila unutra, dok su ofanzivni vezni fudbaleri izlazili u pritisak na našu prvu i drugu liniju. Ovo je presing oblik, inače, koji se neretko koristi i čija istorija je posebno interesantna.

U par navrata Srbija je uspela da razbije defanzivni pristup gostiju i da prođe kroz ovaj presing, i to posebno kada je, kroz igru na trećeg čoveka (opet se vraćamo na bazične fudbalske stvari), koristila izlazak u pritisak Bernarda Silve na Matiju Nastasića. Težnja je da krilo ne ide u pritisak na centralnog beka protivnika ako ne postoji određena strukturalna adaptacija, što Portugalci nisu radili.

U drugoj fazi poseda, dakle tokom kontinuiranog napada, Srbija je imala dosta nestabilnu strukturu, što je imalo dvojak efekat - Portugalci često nisu uspevali da pokriju sve linije pasa u manevru, zbog čega je Tadić primio nekoliko lopti između linija, ali je i Srbija baš zbog te nestabilnosti pravila i neke greške koje se mogu podvesti pod tehničke, a ličile bi na početničke da ih nisu napravili elitni fudbaleri.

„Slajding četvorka" je koncept u kome se ekipa brani sa četiri igrača u poslednjoj liniji, a napada sa tri. Maksimović, čiji Napoli to često radi, je igrao kao desni bek koji se ne penje u fazi napada, za razliku od Kolarova.

Kostić bi nekad, ali nedovoljno često deluje, ulazio unutra, pa bi oblik Srbije zaličio na, takođe dosta popularan danas, 3-2-2-3.

Portugalija je postigla golove koji takođe ne odudaraju od „udžbenički izvedeno, ništa spektakularno" kolone. Kada je krilo duplirano na boku, povratni pas ka ofanzivnom veznom i centaršut iz prve jeste uobičajeni obrazac. Takođe, ulazak u završnicu daljeg ofanzivnog veznog, u ovom slučaju Vilijama Karvalja, takođe se očekuje.

Drugi gol je sjajno iskorišćena tzv. kvalitativna superiornost (bilo koja „jedan na jedan", „dva na dva", „tri na tri" situacija...), koju timovi obično traže prilikom promene strane. Gonzalo Gedes je, doveden u jednu ovakvu situaciju, dosta lako iza sebe ostavio svog direktnog čuvara i postigao je lep pogodak.

Odgovor selektora Ljubiše Tumbakovića bio je da, umesto Lazovića, ubaci Adema Ljajića. Još jedan par nogu između linija, pa još veoma umešnih kakve su one fudbalera Bešiktaša, svakako je delovao kao adekvatan odgovor na negativan rezultat i momentum.

Upravo je taj momentum, ako ne naglašeniji porast kvaliteta igre, doneo Srbiji pogodak iz prekida.

Portugalci su nakon primljenog gola prihvatili da im ne odgovara nešto povišeniji tempo utakmice (u fudbalu postoji velika razlika između tempa i ritma, ali o tome neki drugi put), te su odlučili da što je moguće više oduže svoje napadačke sekvence.

Upravo je u ovom periodu Bernardo Silva još jednom pokazao zbog čega je jedan od omiljenih fudbalera Pepa Gvardiola. Jedan od osnovnih principa Pozicione igre (Juego de posicion) jeste provociranje pritiska protivnika kako bi se iskoristio prostor koji tom defanzivnom radnjom nastaje. Tako, kod trećeg gola, vidimo Bernarda Silvu koji nosi loptu sve dok ne natera jednog od naših defanzivaca da ga napadne. U tom trenutku Ronaldo ostaje sam u velikom prostoru, dobija pas i postiže lagan pogodak.

Do kraja, kako nekad biva kada ekipa koja vodi ne "zatvori" utakmicu najumešnije, gledali smo jedna razvučen i razvodnjen fudbal. U takvim situacijama najčešće benefit imaju posebno kvlaitetni pojedinci, koji koriste sve one prostore koji su im do tada bili uskraćeni. Tako je Aleksandar Mitrović postigao veoma lep pogodak, kome je prethodilo posebno inteligentno, kontradijagonalno kretanje u demarkaciji.

Na drugoj strani, Bernardo Silva je izvrsnoj partiji pridodao i pogodak, čije konture smo dosta često imali priliku da vidimo u mečevima koje igra u Premijer ligi.

Bilo bi nefer, pa i diletantski, izvlačiti pouke ili zaključke nakon prve utakmice novog selektora i renoviranog stručnog štaba. Srbija nije igrala sjajno, ali u kontekstu nekih prethodnih utakmica to je možda bilo previše pretenciozno i očekivati.

Kvalifikacije, u rezultatskom smislu, verovatno nemaju svrhu dalje za naš izabrani tim, ali mogu – ili, moraju – poslužiti kao poligon za izgradnju i nadogradnju pred mečeve koje je Srbija sebi obezbedila kroz Ligu Evrope.

Postoje dva puta koji vode na Evropsko prvenstvo. Niko ne kaže da Srbija mora da iskoristi oba. Ali mora da počne da igra kao tim vredan igranja na kontinentalnom šampionatu...