Dijagnoza je polovina ozdravljenja

Stižu mi poruke čitave noći. Pišu ljudi danas. "Šta se desilo, šta je bilo... Zašto?"

Prvo, pre svega, igrati na završnom turniru je dobar rezultat, važna stvar. Uvek. Čestitke.

Ali ovako ispasti, to je razočaravajuće. Čak mogu da kažem ponižavajuće.

Odlažem slušalice posle kraja utakmice i kupim one svoje papire dok osećam pogled italijanskog novinara sa svoje desne strane.

Znam Stefana Bizota dugo. Temeljan, jasan, direktan. Znam da pre ili kasnije moram da mu uzvratim pogled.

Širi ruke ka meni i pita isto što i svi.

Šta da mu kažem.

Razmišljam samo da što pre odem sa stadiona. Ali ne... nisam ja te sreće.

Kristof sa nemačkog Skaja. Eto ga pored stola. Stavlja mi ruku na rame, nakrivio glavu iz sažaljenja.

Čestitam mu, i kažem da moram na konferenciju. Na šta me on dotuče, kaže ide i on. Da idemo zajedno.

O, svašta...

Tu on pita isto ono, ponovo sležem ramenima, gledam u zemlju, širim ruke...

(Ako vidite nekoga na ulicama Trsta u ova dva-tri dana sa spuštenim ramenima, da gleda u pod i povremeno širi ruke, da znate ko je; ali nemoj da mi je neko slučajno prišao i pitao "šta je ovo"... ili prišao da me teši!)

Prvo na konferenciji selektor reprezentacije Nemačke, Štefan Kunc. Daj da se završi ovo, mislim.

Pitam ga da li su kada ekipa izgubi sa 6:1 krivi igrači ili trener, ili i oni i on.

Počinje da odgovara i već se vidi da izbegava odgovor, a onda zaključuje:

"To je pitanje za mog kolegu iz Srbije."

Četrdesetsedmogodišnji Goran Đorović ima respektabilnu karijeru iza sebe i svako ko je odigrao blizu 50 mečeva u reprezentaciji sigurno zna fudbal. Uostalom, igrao je na dva velika turnira, Svetskom i Evropskom prvenstvu.

"Ja sam krivac i moram da zaštitim igrače. Oni su naše blago i budućnost."

Istina, oni su naša budućnost. Ali od koga je potrebno zaštititi igrače? Od novinara koji pitaju šta nije valjalo i kažu da je ovo razočaravajuće? Da li ih je neko napao na privatnoj ili ličnoj osnovi?

"Moramo da dublje analiziramo čitavu situaciju", dovršava Đorović.

"Svakako nismo imali nameru da našem narodu priredimo ovako nešto, i kao što smo bili uz ekipu kada je bilo dobro, sada treba da budemo i kada nije tako."

Priznajem da ne znam ni za jednu dublju analizu u istoriji fudbala u Srbiji. Znam da je Aleksandar Rogić ispred stručnog štaba reprezentacije predao analitičku dokumentaciju i program posle Svetskog prvenstva 2010.

Možda je to uradio još neko, ali nemam informaciju da se to desilo.

I zato mi je teško da poverujem da će biti analize kao i da nam se ovako nešto neće ponoviti.

Poštujem Savez, stručni štab i igrače. Ali nećemo otići napred ako ne znamo šta se desilo i zašto se dogodilo.

Morao sam još u miks-zonu, gde novinari uzimaju izjave. Stižu tri igrača.

Saša Lukić: "Preuzimam odgovornost na sebe kao jedan od najstarijih i najiskusnijih igrača. Dali smo sve od sebe..."

Andrija Živković: "Za ovo nema opravdanja, ali moramo da se okrenemo budućnosti."

Nikola Milenković: "Nismo uradili ono što smo se dogovorili."

To su bile otprilike njihove reči u jednoj rečenici.

Znam ove momke i privatno. Ponašaju se pristojno. Normalno. Jako ih cenim kao fudbalere. Ali te stvari neće utešiti onog dečaka koji je u autobusu na liniji 10 od stadiona do centra plakao u majici reprezentacije.

Mlada reprezentacija Srbije nije pobedila na 12 utakmica za završnim turnirima Evropskog prvenstva. Još od 20. juna 2007. Još jednom, uspeh je doći na turnir. Ali ovo...

Morate da znate uzrok. Jednostavno morate. Ako hoćete da svi živimo i uživamo u fudbalu. Dijagnoza je polovina ozdravljenja.

Znam mnoge stvari u vezi sa reprezentacijom. I da se razumemo, neću da pričam o tabloidnim temama ili temama koje zbog kojih se gledaju rijaliti programi. To je potpuno nevažno. Govorim o čisto profesionalnim stvarima.

I ne, neću reći. Jer to moraju da reše među sobom. Da kažu zašto se svakog proleća iznenadimo kišom ili otkud sneg u februaru. Kako to da primamo pet ili šest golova, kako to da nismo dali gol iz igre na četiri takmičarske utakmice zaredom, kako da ovo i kako da ono.

Ovo je moj korak napred. Koji je njihov...?

Kupim one stvari svoje koje imam, pakujem se brzo i daj da idemo što pre sa stadiona.

Volonteri koje sam upoznao otpozdravljaju usiljenim osmehom.

Idem da utopim nezadovoljstvo u čaši... vode. Toplo vreme. Prijatan vetar se zavlači pod majicu taman toliko da osveži.

Šta sad da napišem u tekstu...

Ne radi mi se.

I mislim se, koga bre, Aleksandre, briga što se tebi ne radi. Nego sedi i piši. Da li ti je to posao? Uradi ga najbolje što možeš.

Kroz glavu mi prolazi Đoletova (snimatelj Milanko Đorđević) izjava kojom je citirao legendarnog kolegu Blagoja Topa Topličića.

"Posao mora d' se uradi. A onda se žali..."

Neću da se žalim. Neću nikoga da uvredim. Nemam nameru, a iskreno ni bilo kakvu potrebu da nekoga omalovažim. Mada bi mi to donelo lepu količinu jeftinih poena u javnosti.

Hoću da pitam, zamolim, predložim... u redu je pogrešiti (bez zle namere). Ponašajte se kao muškarci. Ali nemojte da radite loše stvari. Bar ne u naše ime.

Stiže mi poruka oko ponoći. Od čoveka koji mi je napisao deset poruka pre i deset poruka posle toga. I u svakoj od njih je bila psovka.

Za ovaj put biram jedinu koja je nema.

"Rad, tebra... samo rad. To je jedini odgovor."