Jedna „obična fudbalska“ večera

Samo što sam seo za sto, pitaju me:

"Šta ima sa reprezentacijom, hoćemo da dobijemo, kakva je atmosfera, ko igra..."

Andreja Milutinović nas je okupio. To je jedan ekstremni fanatik za posao koji spava tri sata dnevno. Neki put dobaci i do četiri, četiri i po...neću to da krijem.

On je doktor za oporavak od povreda i pripremu fudbalera. Dovoljno da vam kažem da je radio sa igračima od Bufona do Salaha, od Marka Pantelića do Dušana Tadića, Modrića, Vidića, Handanovića, Srne, Kovačića, Kostića, Perišića, Rebića, Aleksandra Mitrovića, Kolarova, Džeka, Jarmolenka....(koliko vremena imate?)

Tu su Marko Dević, nekadašnji reprezentativac Ukrajine, Nikola Maksimović, Matija Nastasić, Marko Rog i njihove supruge, devojke i deca.

Ko o čemu, mi o fudbalu...

"Ovako, u reprezentaciji je...igraće...sistem...", pričam im.

Jedno potpitanje, drugo, treće...

Shvatam da je reprezentacija za njih, ma kakvi bili rezultati, nešto najvažnije.

Maksimović i Nastasić ne igraju za nacionalni tim od Svetskog prvenstva 2018. Ne, neću reći šta mislim o tome.

Ali mogu da vam kažem da sam tih dana pred Rusiju bio sa njima na treninzima. Samostalno su se spremali i trenirali čekajući poziv.

Na tu priču o dešavanjima tih dana, Maksimović u jednom momentu obori pogled na čašu ispred sebe koju je sa obe ruke okretao oko u krug.

"Tih sedam, deset dana...pošto sam shvatio da nisam pozvan; ja to ne mogu da opišem. Nisam znao gde sam."

Priča čovek koji ima porodicu, decu, dovoljno novca da mirno živi, koji igra u jednoj od najjačih liga, bavi se poslom koji voli.

Tada shvatam koju težinu za njih ima reprezentacija. Oni vole da igraju.

Da ne bude nedoumica, promenio bih mnoge stvari u reprezentaciji. Mislim da mnoge stvari mogu bolje. Ne pričam o sistemu i slično. Gledam kao neko ko je deo toga više ili manje deset godina. Ali reprezentacija Srbije, to je stvarno želja. Pa čak mogu da kažem da je to potreba.

Hej, nemojte me držati za reč da je tako za svakog pojedinačnog igrača, ali skoro svakome, dakle više nego što mislimo, znači.

Ima ta priča u vezi sa Ivanom Ergićem. Ne znam kako sada razmišlja, ali tada, kada je dobio priliku da igra za reprezentaciju Srbije (i Crne Gore) imao je ponudu da igra za reprezentaciju Hrvatske, Australije i Švajcarce.

Znate šta je odabrao.

Tako da ako me sretnete negde i počnete da mi pričate nešto o reprezentaciji: E ovo je ovako, ono je onako, ja mislim da bi ovo, igrači su, selektor je, uprava je...

Nemojte. Nemojte ništa da mi pričate, sve znam.

Ali takođe znam da igrači žele, vole da igraju. Pod kojim uslovima u kakvom sistemu, ko će tu raditi...to je druga tema. Ili možda prva tema, ali sada nije ono što hoću da vam kažem.

Jer nije stvar šta reprezentacija može da uradi za vas, pitanje je šta vi možete da uradite za reprezentaciju. A ona će vam sigurno vratiti. Ako je čuvate, negujete, pazite...daće vam više nego što uložite. I to svima.

Ko je platio?

Znam ko nije.