Jedan pristojan novinar i mnogo pristojnih fudbalera

Od prvog dana priprema reprezentacije Đole snimatelj, manje poznat kao Milanko Đorđević, mi govori:

"Ti si mnogo pristojan. Ja bih to sasvim drugačije."

Ali kako da ne budem pristojan sa ovom divnom grupom ljudi i igrača. Šta god da se dogovorimo oni ispune. Šta god da pitam, pristanu. Fudbaleri redom pristaju na razgovore. Jedino "ne" koje sam čuo bilo je kada sam pitao "da li mogu da platim".

Divni ljudi, divni momci, svi pokazuju izuezetno poštovanje i razumevanje za Đoleta i mene. Ne samo zato što smo jedini od novinara uz "mladu" reprezentaciju.

A nije nas lako istrpeti. Želimo da radimo, da uzmemo izjave, snimimo što je bolje moguće... Nije lako raditi sa nekim takvim kao što smo Đole i ja.

Džordž Kluni i Bred Pit u pokušaju. Neuspelom.

Kada malo bolje razmislim, stvarno nas treba istrpeti. Realno, sve bi bilo jednostavnije da idemo na plažu i dođemo malo na trening i odradimo to što ima.

Ne znam da li radimo dovoljno, ali svakako, svi nas maksimalno poštuju i trpe. I na tome treba biti javno zahvalan. Imamo odnos pun razumevanja i saradnje.

Odmoran sam, izgleda mi.

Dakle, raspored ekipe kao i svaki dan. Teretana, trening popodne.

Pričao sam danas sa četiri igrača. Lutovac je dao neke važne golove u kvalifikacijama. Aleksandar kaže:

"Nije lako pobediti tri puta u kratkom periodu jednu ekipu, kao što je Austrija. Ali mi ćemo pokušati to da uradimo."

Kaže van intervjua: "Ma neka su svi drugi favoriti a mi ne. Samo da mi igramo svoje, videćemo kako će biti na terenu."

Teren za trening se u subotu menja. Ekipa ide za Trst.

"Volim brz teren", priča Luka Adžić. "I kada imamo posed lopte."

Isto razmišlja i Uroš Račić.

"Kada imamo loptu mi se pitamo. A ako je tako, onda nekako i lakše igramo."

Popodne sam pričao sa Ivanom Šaponjićem. Imam utisak da je krupniji nego ranije.

"Bitno je ovo prvenstvo. Iz više razloga. Olimpijske igre nas čekaju ako budemo u polufinalu. Trofej bi smo svi hteli. A za nas igrače koji nismo mnogo igrali u prošloj sezoni i potreba da se još jednom dokažemo."

Momci dobro pričaju. Izjave su smislene i jasne. Nekako ima optimizma, ali zdravog. Stalno je neka lažna skromnost prisutna i skroman rečnik. Ovi nisu takvi.

Ko god je pristao da da intervju rekao je nešto zrelo i zanimljivo.

Ne znam kakvi će biti na terenu. Sa mikrofonom su dobri.

Stiže mi poruka od Uroša Račića: Molim te, možeš li mi reći kako da roditelji pogledaju prilog gde sam ja. Znaš kako je, roditelji... vole da vide. Ne zameri, znam da imaš gomilu stvari...

Kad je neko ovakav, nikakva gomila nije prepreka.

Stiže me umor.

Na stadionu prolaze deca iz mlađih katergorija Kopra. Svi govore "Dobar dan..."

Eto ga Đole, kao da ne primećujem ništa. Tu je da poentira.

"Kako vaspitana deca...Da li tako i u Beogradu govore "dobar dan"?

"Da!", odgovaram.

Nešto razmišljam, znate kada vidite voditelja sa mikrofonom ispred. Pomislite da je to jednostavno, stane neko, snimatelj uključi kameru, nacentrira, ovaj novinar...dobro, čovek
ispred kamere namesti frizuru, (valjda) i ispriča to što ima.

Minut, dva nameštanja.

A ne. Nije tako. Voleo bih da vidite kako mene Đole namešta za kadar.

"Pa čoveče, hoću da budem kao Felini...!"

"Pa Đole, hoću i ja da budem Mastrojani...!"

Baš me stiže...

Trčao sam sinoć do Portoroža. Gura neki čovek bicikl. Zastaje, gleda me...

"E Srbijanac...jesi ti..."

Meni to nekako zvuči bezveze. Pa ne kažem ja za onoga ko živi u Sloveniji – Slovenijanac.

Ali hajde, da ne pravim problem.

"Ja sam...", odgovaram u trku.

"Srečno!"

Hvala.

Samo je potrebno malo razumevanja, vaspitanja i obrazovanja. I stvari su bolje. Znaju to i "moji" i zato tako dobro sarađujemo.

Milina.

Stiglo. Laku noć, lako je vama. Vi ćete
ovo čitati u subotu ujutro lagano. A prvi meč se bliži. Nisam ništa spremio
od podataka. Strašno.