RTS u Madridu: Neka čeka Horhe...

Sa snimateljem, Milankom Đorđevićem, krenuo sam ka hotelu gde su boravili igrači Totenhema. Mirasiera. Mirno. Ne može da se uđe. Ispred nekoliko TV ekipa i pokoji Englez, i poneki Kinez.

"Ne verujem da će izaći", odgovara jedan visoki momak dok gleda ka ulazu. 

"Možda...ko zna...mi čekamo."

Nije bilo mogućnosti da se uđe u hotel pa smo snimili šta smo mogli ispred. 

Đole, koji je snimatelj ali na putovanjima obavlja i ulogu montažera, ulogu savesti i ulogu vezivača kravata, otišao je da pošalje materijal. 

Ja sam krenuo ka stadionu Leganjesa. I tamo su bili Kinezi. Kupovali su suvenire a ja sam imao da obavim neka posla sa upravom kluba. 

Čuće se ako uspem. 

Povratak u hotel kroz madridsku gužvu. Ponovo divan dan. Pokupio sam Đoleta, pokuša da saznam šta ima novo čitajući internet. 

U principu, novinar koji dođe na događaj manje zna od onih koji su stalno pored interneta. 

Kada ste na mreži imate stotine, hiljade izvora istovremeno. Kada ste na putu, jedan, i to ne u svakom trenutnu. 

Rano popodne smo proveli u centru. Hiljade ljudi kretalo se Puerta de Solom. Tu je jedan od delova Navijačkog festivala. 

Sponzori animiraju posetioce. Deli se pivo, šeširi, omogućeno je slikanje sa trofejem. Dugačak red na jakom suncu ne sprečava uporne da ispune želju. Mešaju se boje i zvukovi. Kao velika slagalica koja nije dobro složena ali ima nešto u sebi. 

"Mmmmm...sviđa mi se ovaj kadar." 

Više sam razmišljao da li ćemo stići na početak utakmice "bivših šampiona". Poznati penzionisani igrači svake godine igraju između sebe na malom ograđenom terenu sa veštačkom travom i improvizovanom tribinom. 

Na putu ulicom De postas nailazimo na bučne navijače Liverpula. Ima ih više ova dva dana u Madridu, više od Totenhemovih. 

Tokom one kratke posete internetu, nailazim na podatak da se očekuje 1500 letova na dan meča. (pomislio sam da nije loš trenutak da ga sada upotrebim)

Čekamo u redu sa ostalim novinarima. Da ne pominjem da nas šetaju od jednog ulaza do drugog. Da nešto nije u redu sa propusnicama, svejedno, stižemo. 

Pored mene snimatelj iz Australije. Poređali su nas u četiri reda na vrelom španskom suncu. U hladu 31 stepen. 

"Vidi molim te one Engleze...Skinuli se i izgoreće kao rakovi. Biće crveni. To nije normalno..."

"Ma da, ti Englezi su ludi. Uvek se tako ponašaju. Pogotovo na letovanju. Ne razumem to...", odgovaram. 

"Čuo sam da je Australija lepa zemlja. Imam prijatelja u Melburnu. Ti si iz Sidneja pretpostavljam", nastavio sam priču pokušavajući da prekratim vreme. 

"Da, da Sidnej, ja sam inače Englez (!!!)...preselio sam se pre šest godina u Australiju."

(Ma jesi li, mislim se. I shvatam šta sam minut pre toga rekao za Engleze) 

Smeje se. I ja. Kiselo. 

"Ma razumem šta si mislio malopre, zaista je neshvatljivo da se ponašaju tako jer bi ih u Australiji izbacili sa plaže. Tamo ako se ne namažeš kremom za sunčanje, izbacuju te sa plaže. To je postao zakon." 

Đole u međuvremenu ne traži moju pažnju. Vrlo neobično, kada malo bolje razmislim. Mada mi je danas isporučio dve, tri poruke za razmišljanje: "Ja ti kažem, ti si pametan pa razmisliš ili prihvatiš ili ne. Samo ljudi širokog shvatanja mogu da prihvate kritiku i savet. Ako uđeš sa emocijama, ne možeš napred. Držim da si ti pametan."

Vezao me u čvor. Nisam odgovorio. 

Stiže mi poruka od malog Borisa Krstića. Igra fudbal. "Molim za Kejnov autogram. On mi je idol."

Objašnjavam: Borise, teško je, možda ću ga videti ali ne verujem. To je jako nezgodno. Nemamo kontakt sa njima. 

I zaista je tako. Kako nekom na prijatan način, uverljiv način, reći "ne". 

Na festivalu čuveni igrači. Mark Van Bomel neće da daje izjave. 

Stiže Dejan Stanković. "Odlučiće detalj. Jedna stvar, sitnica. To odlučuje finala." 

Podsećam Del Pjera da smo se videli u Monaku kada je pričao o Novaku Đokoviću. 

"E da, sećam se. Mislim da će Liverpul pobediti. Sve mi to govori. Imaju veliko iskustvo."

Vitor Baija, nekada golman Porta: "Odlučiće bolji golman. Ko bude od njih dovjice bolji, on će doneti ekipi pobedu." 

Još nekoliko izjava (morate nešto da pogledate i na TV a ne samo ovde da čitate) i idemo na stadion. 

Stiže molba da uradim nešto za Jutarnji dnevnik. Pored priloga za Jutarnji program i za Prvi sportski dnevnik. 

Sve to je neophodno uraditi pre provere tonskih veza. 

Kada smo i to (Đole, tehnika u Beogradu, tehničari na stadionu...) uradili sa tribine vidim da je Hari Kejn ušao na tribinu i razgovara sa devojkom i gostima Totenhema. 

"Moram da probam..."

Strčao sam niz stepenice, tražio put do tribine. Bacam pogled spuštajući se, ustao je i kreće da izlazi. 

"Nemoj Hari..."

Uspevam da uđem na tribinu, i dalje se fotografiše sa prijateljima saigrača. 

Prilazim u toj gužvi. 

"Može li autogram za budućeg reprezentativca Srbije?"

"Da, naravno." 

Šaljem Borisu poruku. 

"Koliko sam samo srećan! Hvala!"

I još vašu znatiželju da zadovljim, i idem da se nađem sa nekim prijateljima u centru. 

Da, i uredničku znatiželju. Kaže urednik: "Nama je potrebno da novinar koji ode na lice mesta napiše i koliko je pivo u pabu, a ne samo izveštaji. Da napiše kakva je atmosfera i slično..." 

3 evra 0.25. Sjajna.