Nezasluženi poraz za kraj zlatnog doba jugoslovenskog fudbala

Zlatna era jugoslovenskog fudbala, koja se poklapa sa velikim uspesima šezdesetih, svoj krešendo imala je u Rimu, u finalu EP, odigranom pre tačno pola veka. Govorilo se tada da Jugoslavija, sa fudbalerima koje je imala, može da napravi tri reprezentacije.

Tim nekadašnje države činili su fudbaleri koji su tada igrali u nacionalnom šampionatu, a dolazili su iz šest klubova. Igrači koji su igrali u inostranstvu, kao recimo Velibor Vasović (Ajaks) ili Vladimir Durković (tada moćni Sent Etjen), nisu pozivani.

Ekipa koju su vodili Rajko Mitić i Branko Stanković u polufinalu je savladala Englesku, dok je Italija u meč za titulu otišla jer je bila uspešnija u bacanju novčića od Sovjetskog Saveza. Posle polufinala prvaci sveta su se žalili na navodne grubosti Jugoslovena.

Naš sagovornik Ilija Petković decidirano negira taj element u igri Jugoslavije. Čak tvrdi da, ako je prekomernih grubosti bilo, one su svakako poticale od igrača koji su nosili dres sa tri lava na grudima.

Što se tiče samog protivnika u finalu, on je bio strahovito moćan. Italija je bila usred najuspešnijeg perioda katenača, sa Interom i Milanom kao vladarima planete. Ekipu koja će kasnije igrati i finale Mundijala, međutim, Jugoslavija je nadigrala. Nažalost, ne i pobedila.

Mnogo se od onda govorilo o lošim odlukama sudije iz Švajcarske, ali malo je poznato da su i italijanski mediji sa velikom dozom kritike pisali o njegovom suđenju.

Ali, kao što uvek mora da bude, najvažnji je fudbal, a Jugoslavija ga je igrala u veoma naprednom sistemu. Nominalni 4-3-3, sličan onom igranom u Južnoj Americi u to vreme, bio je baziran na neobičnom kretanju krila. Dragan Džajić bi praznio stranu i ulazio unutra, a na njegovo mesto je dolazio vezni fudbaler.

Ovo je nebično iz razloga što je, u sličnim situacijama, i tada bio (recimo u Seltiku, šampionu Evrope 1967. godine) a posebno je danas običaj da ova vrsta povezanosti postoji između krila i beka.

Ogroman deo taktičkog pristupa Jugoslovena bio je baziran na defanzivnoj asimetriji. Levo krilo Dragan Džajić je ostajao u prvoj liniji pored Musemića, dok je Ilija Petković sa desnog krila odlazio jednu, nekad i dve linije niže. Đakinto Faketi, legendarni ofanzivni levi bek ili terzino fluidificante, kako ovu poziciju zovu u Italiji, nije odigrao previše fudbala u ovom finalu, upravo zahvaljujući mladiću iz OFK Beograda.

Ilija Petković, interesantno, nikada ranije bio deo nacionalnih selekcija, a sada je pozvan ponajviše zbog nemogućnosti da se pozivu odazovu Džemaludin Mušović i Silvester Takač. Petković, miljenik beogradske štampe, ali i navijača Crvene zvezde i Partizana koji su u ono vreme sa velikom pažnjom pratili igre tima sa Karaburme, potom je briljirao u kvalifikacionom meču sa Francuskom. To je bio njegov svečani ulazak u folklor jugoslovenskog loptanja.

Jugoslavija u dve utakmice nije uspela da pobedi Italiju u Rimu, ali je pokazala ostatku sveta da i katenačo ima meki trbuh i da se može nadmudriti. Ono što će kasnije, konačno, uraditi Holanđani i Nemci sa „totalnim fudbalom", prvo su uradili Jugosloveni.