Atletiko Madrid putuje u Lion, Marselj se provukao u Mocartovom gradu

Možda nije prekasno da se razmisli o kovanju nekakvog glagola koji bi opisao ono što Arsenal radi (ili propušta da uradi) na fudbalskom terenu. Neki glagol koji bi semantički u sebi sadržao sve bezglavo jurišanje, defanzivne omaške, klizanja, loše prijeme, detinjaste selekcije rešenja u sve tri trećine terena, bandoglavo odbijanje da se poradi na defanzivnoj organizaciji... Jer, sve je to Arsenal uradio u dvomeču sa madridskim Atletikom.

Arsenal je „arsenalio" još jednu utakmicu, još jedan dvomeč, i propustio je priliku da se bori za trofej, igra Ligu šampiona naredne godine, naposletku i pruži oproštaj Arsenu Vengeru kakav on nedvosmisleno zaslužuje (mada je teško reći da u sportu kakav je fudbal iko dobija neizostavno ono što zaslužuje).

Nakon kataklizmično izgubljenog prvog meča – a 1:1 u Londonu sa igračem više 80 minuta jeste poraz - Arsenal je morao da napadne, da provodi vreme u napadačkoj trećini terena. Jedno vreme to i jeste radio, ali nijednom nije uspeo da na adekvatan (ili ma kakav) način kreira priliku za gol.

Naravno, verovatno niko na svetu ne stoji bolje u srednjoj ili niskoj zoni od Atletiko Madrida, čije kretanje iza lopte je posebna vrsta fudbalske poezije.

Ovo je tim koji je prekinuo hegemoniju Barselone i, u manjoj meri, madriskog Reala u Španiji, koji je igrao dva finala Lige šampiona i koji će, sada, igrati treće finale Lige Evrope. Ovo je rekord, koji sa Madriđanima, ali naravno od ranije, drži ekipa Sevilje.

Čitav dvomeč je spao na situaciju u kojoj je Grizman dobio priliku, unutar nedovoljno zatvorenog defanzivnog bloka Arsenala, da odmeri pas i onda loptu pošalje Dijegu Kosti, koga je, sve vreme sa pogrešne strane i barem jedan korak prekasno, pokušao da zaustavi Ektor Beljerin, inače jedan od najbržih fudbalera planete.

Kosta, nekadašnji fudbaler Čelsija, potom je postigao četvrti gol u sedmom meču koji je igrao protiv Arsenala u svim takmičenjima (postigao je gol na svakoj od prethodne dve utakmice koje je igrao protiv tima iz severnog Londona).

Finale Lige Evrope igra se na novom stadionu u Lionu, a na programu je 16. maja. Ekipu Atletika tamo će sačekati Olimpik iz Marselja.

Salcburg nije bio poražen na deset prethodnih mečeva na svom stadionu u Evropi (sedam pobeda i tri remija). Iako je imao nepovoljan rezultat iz prvog meča, prethodno navedeni podatak, kao i činjenica da austrijski tim igra jedan od taktički najnaprednijih fudbala na kontinentu, davala je nadu da plasman u finale ipak nije predalko.

I zaista nije. Odnosno, nije bio.

Salcburg je sa dva gola u prvom delu nastavka susreta uspeo da meč odvede u produžetke. Tamo je, pak, jedan kvalitetan korner koji je izveo Dimitri Paje (a ko drugi) i jedan precizan, iako ne estetski previše uspešno izveden udarac Rolanda bio dovoljan francuskom timu da izbori igranje velikog finala.