Poraz od Maroka – Srbija neorganizovana, nemaštovita, nespremna za Mundijal

Evo nas ponovo. Novi „novi početak". Ovi obredi srpske fudbalske reprezentacije postali su česti kao letnje dugodnevnice ili, upotrebićemo očiglednu a time i banalnu analogiju, rođendani. Malo-malo-pomalo i ono što bi trebalo da bude najbolje od fudbalske flore i faune Srbije nalazi se pred nekakvim novim svitanjem.

Znate šta to najčešće znači, zar ne? Da je bilo previše sumraka i noći u srpskom fudbalu u 21. veku.

Odlazak na Mundijal, pa i uspesi Crvene zvezde i Partizana u Evropi, pružili su nadu, dali su povoda delu javnosti da se poveruje u bolje, a čitavoj vladajućoj nomenklaturi domaćeg fudbala da to iskoristi i to predoči kao aksiomatski istinito.

Ali avaj (a ovo bi, ako već nije, trebalo da bude doskočica i krilatica srpskog fudbala), otpuštanje selektora koji je odveo Srbiju u Rusiju na Svetsko prvenstvo demonstriralo je da ne postoje veliki projekti i velike ideje kada je fudbal u Srbiji u pitanju. Postmodernizam večito stanuje na fudbalskim terenima i u fudbalskim fiokama u Srba.

Dakle, novi „novi početak". Tri meseca pre početka najvažnijeg fudbalskog, a time i sportskog globalnog nadmetanja na svetu donosi veliku nepoznanicu. Kako će igrati Srbija?

Slavoljub Muslin je uneo neke očigledno i dugo razglabane novine, koje su implementirane sa više ili manje uspeha ali koje su, opet takve kakve su, donele plasman na veliko takmičenje na kojem Srbija nije bila od 2010. godine. Bilo je tu mnogo negativnih stvari, mnogo neprijatnih omaški koje je prikrio individualni kvalitet srpskih igrača i nešto slabije partije naših ionako nešto slabijih rivala iz kvalifikacione grupe (ili ste, možda, pomislili da su Republika Irska, Vels i Austrija posebno jake selekcije?).

Svakako, o tome smo naširoko govorili. Baš naširoko. Muslin više nije tu, ali šta je ostalo? Šta je promenjeno? Išta? Ništa? Sve?

Dve su vrste nacionalnih selektora. Oni koji usklađuju, umiruju i kanališu karaktere velikih zvezda u svojim timovima, čime kreiraju celinu sposobnu da generiše rezultat. A tu su i oni, a Antonio Konte je najbolji primer jer je uradio neshvatljivo kvalitetne stvari sa limitiranom selekcijom Italije, koji su veoma rigidno i jasno taktički profilisani, koji sa sobom donose određenu filozofiju koju besprekorno primenjuju i čine tim boljim nego što bi on, kao puki zbir svojih delova, objektivno trebalo da bude.

Mladen Krstajić je odabran, navodno, jer procedura koja je dovela do njegovog imenovanja ostaje opskurna, zato što spada u ovu prvu grupu. Bio je veliki igrač koji je igrao u velikim klubovima i koji će uspeti da ukalupi velike igrače koji igraju u velikim klubovima danas.

Tako izgovoreno, zvuči smisleno. Na terenu...

Na terenu stvari sada stoje ovako, odnosno Srbija sada stoji ovako. Bazični 3-4-3 sistem (3-2-2-3 u trećoj i četvrtoj fazi poseda, 3-3-3-1 u prvoj i drugoj) je napušten, kao i defanzivna postavka koja ga je pratila (5-4-1 u srednjem bloku). Mladen Krstajić, sa svojim saradnicima u stručnom štabu - prisustvo Milana Rastavca, jednog od najtalentovanijih mladih trenera ovog dela Evrope, svakako raduje – pripremio je tim u bazičnom 4-3-3 sistemu.

Kao par "osmica", ispred Nemanje Matiće, igrali su Adem Ljajić i Andrija Živković, koji sa velikim uspehom igra na sličnoj poziciji u ekipi Benfike.

Navalna trojka je ostala ista, sa istom asimetrijom u primarnim kretanjima – Dušan Tadić je igrao više između linija, Filip Kostić je igrao bliže aut liniji, čuvajuću napadačku širinu.

Dušan Basta je počeo kao desni bek, dok je Aleksandar Kolarov, nakon dve godine provedene na poziciji krilnog beka (spoljni igrač u formaciji sa tri defanzivca), ponovo bio "samo" levi bek.

Aleksandar Mitrović se koristi kao žarište napada Srbije, u smislu da veoma brzo tokom napadačkog procesa vertikalni pas ide ka napadaču Fulama, koji onda „lejof" dodavanjem ka Ljajiću ili Živkoviću pokušava da, kako treneri vole da kažu, „otvara" teren saigračima i pomaže u onom osnovnom – osvajanju terena.

Srbija je pokušala da se nametne psihološki, u smislu da je želela da natera rivala da igra na punoj polovini, konstantno pod pritiskom u 4-1-4-1 ili 4-1-3-2 obliku (Živković i Ljajić u prvoj liniji pored Mitrovića). To, naravno, nije funkcionisalo najbolje, jer zahteva drugačije, iako jednostavnije, mehanizme nego dosadašnji presing modeli „orlova". Vremena da se to provežba naprosto nije bilo (presing je mnogo, mnogo više od "izađite visoko i pritisnite protivnika!").

La Salida Lavolpiana je osnovna platforma za konstrukciju napada Srbije, koja je kreirana tako što se Nemanja Matić spuštao između centralnih bekova.

Ovo je pomagalo u osnovi, pošto se Maroko branio u 4-4-2 obliku, ali numerička prednost nije donela čistu progresiju lopte, pošto je srpski tim praktično bio prepolovljen.

Neadekvatne distance među igračima doprinele su veoma slabim ofanzivnim vezama, što je, zauzvrat, onemogućilo da na lopti češće budu Ljajić, Tadić ili Živković.

Maroko je koristio mnogo dodavanja čiji cilj je bio, koliko menjanje ugla napada, toliko i destabilizacija srpskog defanzivnog bloka tokom faze branjenja u srednjoj zoni (kada ekipa stoji oko centra igrališta). Iako je u nekoliko momenata bilo neusaglašenih kretanja i kašnjenja u postavljanju korekcija (dijagonalna defanzivna podrška igraču koji izlazi u pritisak na nosioca lopte), nemoguće je ne pohvaliti očuvanu horizontalnu kompaktnost u ovim trenucima. Imajući u vidu da Brazil igra sa dosta šablonskih napada koji uključuju upravo te poluprostor-krilo ili, čak, krilo-krilo promene, ovo je svakako od velike važnosti.

Na drugoj strani, Srbija je imala podosta problema da odbrani utrčavanja trećeg čoveka, kao kada je u 17. minutu Maroko veoma lepo prošao po desnoj napadačkoj strani koristeći mrežu dodavanja koja se nauči najkasnije do mlađih pionira (krilo-napadač-bek).

Srbija je napadala putem brzih napada (napad u ofanzivnoj tranziciji nakon što se lopta oduzme u srednjoj trećini terena), ali je to činila sa nedovoljnim brojem igrača i nije uvek uspevala da stigne do završne trećine terena. To je logična posledica činjenice da su nominalna krila Srbije, Tadić i Kostić, igrali veoma nisko u većini defanzivnih faza, prateći bekove rivala. Ovo je česta praksa trenera u Srbiji, ali jedna koja je u velikoj meri prevaziđena u elitnom fudbalu – uglavnom se igra sa poziciono orijentisanim bočnim fudbalerima, usko postavljenim, tek pored centralnih veznih fudbalera (a la Atletiko Madrid).

Upravo to odsustvo igrača u manevru, odnosno u tri centralna vertikalna koridora, učinila je lakšim napad Maroka koji je doveo do jedanaesterca, nakon samo jedne od par loših i veoma loših reakcija Maksimovića.

Kada je došlo do toga da Srbija kroz kontiuirani posed napadne gol protivnika, viđeni su već oni bolno uobičajeni defekti u napadačkoj strukturi. Premalo trouglova, previše igrača na malom prostoru, nemogućnost da se lopta sa boka brzo prebaci u centar i obrnuto, što je osnov raznovrsnog i, kao takvog, jedinog održivo uspešnog napada.

Živković je opravdao svoje uključenje u tim sa nekoliko veoma inteligentnih i tehnički zahtevnih dodavanja, kojima je probio i po dve defanzivne linije protivnika.

Upravo jedna takva situacija bila je šlagvort za napad koji će Srbiji doneti prvu priliku na meču, ali, na sreću, i prvi gol. Dušan Tadić je bio strelac.

Ali momentum nije nešto što služi ovaj tim Srbije (što je još jedna, ali zabrinjavajuća razlika u odnosu na kvalifikacioni ciklus).

Kombinacija užasnih reakcija defanzivaca Srbije donela je Maroku, tačnije napadaču turske Malatije Kalidu Butaibu, priliku da glavom šutne sa par metara.

Ničeg previše impozantnog nije bilo u igri iza lopte Maroka. Ali i to ništa previše impozantno nije bilo savladivo u onoj meri u kojoj bi moralo da bude za selekciju koja, makar deklarativno, pretenduje da igra nokaut fazu Svetskog prvenstva. Tim pre što će defanzivni sistemi sa kojima će se Srbija susreti u grupi biti kudikamo kompleksniji (od Brazila i "balkanske" Švajcarske to i očekujete, ali posebno iznenađenje vas očekuje od strane tima Kostarike).

Krstajić je poluvremenu napravio promenu. Umesto Živkovića na teren je kročio Milivojević, koji je zaigrao kao prvi vezni fudbaler ispred defanzivne linije, dok je Nemanja Matić otišao jednu liniju ispred (nešto slično je pokušao Konte kada je stigao u Čelsi, ali je brzo odustao od te varijante – izgleda da to niko nije rekao selektoru Srbije).

Cilj ove promene morala je da bude protekcija takozvane „crvene zone" (termin Otmara Hicfelda), odnosno međuprostora između poslednje dve defanzivne linije, koji je jedan od dva najranjivija prostora u defanzivnom bloku fudbalskog tima (drugi je vertikalni međuprostor između beka i centralnog beka).

Ali to naprosto nije funkcionisalo, čak ni blizu, čak ni na trenutak. Besmisleno je najbrajati koliko je puta neko od igrača Maroka primio loptu između linija, okrenuo se i krenuo licem ka defanzivcima Srbije.

Bilo je loše u prvom poluvremenu. Drugo je počelo još gore.

Prilika za gol jeste stvorena, nakon utrčavanja i „katbek" centaršuta novog kapitena Kolarova, ali Mitrović, i pored kvalitetnog prilaska lopti, nije uspeo da istu pošalje u gol Munira Muhamedija.

Odmah zatim stigla je i prilika Kostića, posle prekida koji je izveo Ljajić, čija mekoća sa loptom je bila jedan od lepših prizora na igralištu Olimpijskog stadiona u Torinu.

Kako je meč odmicao, oblik Srbije je sve više postajao obični 4-2-3-1, sa Matićem i Milivojevićem kao duplim šesticama, ali to se brzo promenilo kada je fudbalera Mančester junajteda zamenio igrač Kardifa, Marko Grujić.

Uz apsolutno dužno poštovanje svima i svemu, ali šta mislite kako je, i u kom smeru, to promenilo igru selekcije Srbije?

Nastavljeno je sa izmenama, kada već nije bilo ma kakvih drugih promena, svakako potrebnijih. Tako je Gaćinović zamenio Tadića i Srbija je zaigrala sa de fakto dva krila.

Hajlajt poslednje šestine utakmice, u kontekstu peripetijskih pisanja i obrazloženja u proteklih par dana, dogodio se kada je Kolarov napustio igru (ušao Obradović), odnosno kada je kapitensku traku uzeo Branislav Ivanović, koji je, znaju sve ptice na svim granama, i bio njen vlasnik u proteklom periodu.

U finišu susreta na terenu se našlo mesta i za Prijovića, ali u toliko nedefinisanoj ulozi da bi bilo neozbiljno nazvati ovaj poslednji sistem Srbije kao jedan sa dva napadača. Napadač PAOK-a se kretao oko Mitrovića, ali bez ikakvog naznaka ranije pripremljenog plana delovanja njih dvojice u istom trenutku na terenu. Uostalom, reč je o napadačima veoma sličnih setova atributa, te je i sama ideja o nekakvom partnerstvu (u 4-4-2, 4-3-1-2, 3-3-2-2 ili bilo kojoj drugoj formaciji koja dozvoljava postojanje dva centarfora istodobno na terenu) iluzorna.

Na kraju, možemo da konstatujemo i artikulišemo nadu da, zapravo, nije kraj. Da će Srbija prvo prihvatiti potrebu da što pre napreduje, a onda i da kroz sinergiju analize i rada između utakmica to i postigne.

Jer lepo je igrati na Svetskom prvenstvu. Još je lepše sporadično tamo i pobediti. Pa još igrati i nokaut fazu (što se nije dogodilo tačno dve decenije)...

Ali za to je potrebno više od ovoga u Torinu. Mnogo više.