Čovek koji je matematikom srušio svetski fudbalski poredak

U pitanju je matematika. Formula, ništa više i manje od toga. Besmislena, ali makar veoma jasna.

P = M x I x T x C

Sistem FIFA rangiranja, čak i brendiran kao Coca-Cola FIFA Ranking, nije ništa više od toga. To je sve što treba da znate. U redu, i ovo...

P označava broj osvojenih poena u jednom meču. M predstavlja ostvareni rezultat (pobeda ili poraz), I je determinanta važnosti meča (od prijateljskog susreta do duela na Svetskom prvenstvu), dok poslednje dve oznake služe za diferencijaciju snage protivnika, na osnovu položaja na FIFA rang-listi i konfederacije iz koje dolaze. Period u kome se vrše merenja, odnosno u kome se sabiraju poeni, jeste četiri godine.

M – Tim dobija tri poena za pobedu, jedan za remi. Ukoliko je sve ovo odlučeno nakon izvođenja jedanaesteraca, uspešniji (srećniji) tim dobija dva poena, poraženom (nesrećnijem) ostaje jedan.

I – Prijateljski meč donosi 1 poen. Kvalifikacioni mečevi bilo koje vrste vrede 2,5 poena. Kontinentalna takmičenja i mečevi na Kupu konfederacija u sebi nose 3 poena. Utakmice na Mundijalu donose 4 poena.

T – Snaga protivnika se dobija tako što se od broja 200 odbije, odnosno oduzme pozicija na aktuelnoj rang-listi. Izuzetak je tim koji je prvi na listi, koji uvek ima vrednost 200, kao i timovi koji su rangirani 150. ili ispod toga. Svaki od njih ima fiksnu vrednost 50.

C – Snaga konfederacija određuje se uspehom na prethodna tri Svetska prvenstva, odnosno brojem pobeda. Njihove vrednosti su sledeće: Konmebol 1,00, UEFA 0,99, svi ostali (AFK, KAF, OFK, KONKAKAF) 0,85.

Eksplicitno, jasno, nepodložno dvostrukom tumačenju... ali, opet, naglašeno besmisleno! Kako drugačije objasniti brojne manjkavosti prezentovane, od kojih je najveća svakako ova poslednja, u kojoj je razlika između OFK-a (Fudbalske konfederacije Okeanije) i Konmebola (koji reguliše fudbal u Južnoj Americi) čitavih 0,15 poena.

Fudbal je sjajan u Okeaniji, ali ragbi fudbal, ne association fudbal. Razlika između Tuvalua, Vanuatua, Fidžija, Kiribatija, Tonge i Kukovih ostrva sa jedne, odnosno Brazila, Argentine, Urugvaja (skupa devet puta šampiona sveta), Kolumbije, Čilea, Perua, Paragvaja, Ekvadora, pa i Bolivije ili Venecuele veća je od 0,15. Veća je i od čitavih 15.

Dakle, sistem je smešan. Ali kao i neki ostareli afrički diktator (svaka sličnost sa trenutnim geopolitičkim dešavanjima je sasvim slučajna), ono što je smešno ume da bude i veoma opasno.

U redu. Fudbal nije egzaktan sport. Zbog toga je i lakše voleti ga, prihvatiti ga na nivou iracionalnog mnogo je prirodnije nego ijedan drugi varijetet loptanja. Ali i takvim, fudbalom se upravlja na egzaktan i racionalan način. Način, međutim, koji ima neke flagrantne i, sasvim iskreno, groteskne manjkavosti.

Uzmimo dva benignija primera od FIFA rangiranja. Da li znate kako se meri posed timova tokom meča? Uz broj udaraca na gol, to je jedan od najčešće korišćenih fudbalskih statističkih parametara – koji je, uzgred, fundamentalno pogrešan.

Opta, kompanija sa najvećom bazom podataka u fudbalskoj vaseljeni, nekada je to radila tako što je broj pasova jednog tima delila sa ukupnim brojem pasova na meču. To se nije pokazalo najispravnijim (postoje kraći i duži pasovi, zar ne?), pa su prešli na drugi, aktuelni model. Broje se individualni posedi svakog tima i onda se dele sa ukupnim brojem poseda na meču. I to je ono što gledate tokom prenosa ili čitate u izveštajima i nekim analizama.

Ali, pitate se već sada i sami verovatno, zar se posed od tri pasa tretira isto kao i posed sačinjen od 14 dodavanja? Besmisleno, svakako, ali i pored toga odgovor je – svakako.

Italijani posed mere vremenski, ali i tu postoji očigledna mana. Oni računaju samo vreme u kojem je lopta u igri, ali to zanemaruje činjenicu da jedan tim uvek kontroliše posed, makar i kroz aut, gol-aut ili korner. To posebno važi za timove koji to rade namerno, dakle slabiji timovi ili timovi kojima odgovara rezultat.

Vest Bromvič Albion će duže izvoditi slobodan udarac nego Mančester Siti, Benevento će aut elaborirati temeljenije nego Juventus. Opet, besmislenost ovog procesa brojanja (u kome se meč tretira kao šezdesetominutni entitet, umesto entitet koji traje u proseku 95 minuta) kao da nikome ne smeta...

Ali ništa nije faličnije, a pritom sa većim uticajem na igru i rezultate, od FIFA rang-liste. Ona je naprosto opasna. Taj mistični raspored nacionalnih timova određuje njihove startne pozicije uoči svakog kvalifikacionog ciklusa, a docnije i uoči velikih takmičenja do kojih te kvalifikacije vode.

I tu se nalazi „bag", nimalo suptilna greška u sistemu koju jedan čovek koristi na veoma suptilan način, čime daje nesrazmernu prednost timovima koji je inače nikada ne bi imali u nekakvom meritokratnom poretku stvari.

Pitajte, čik, Italijane šta znaju o tome.

Italijani su studija slučaja ovog besmisla. Nacionalni tim zemlje koja je četiri puta bila prvak sveta, koja je fudbala dala genije Đanija Brere, Vitorija Poca i brutalnu lepotu njegovog „metodoa", Đipa Vijanija i njegovu vijanemu (kasnije nazvanu katenačo), Ariga Sakija, jednog od najvažnijih fudbalskih mislilaca u istoriji. Zemlje za koju su igrali i u kojoj su igrali Valentino Macola, Đani Rivera, Ecio Loik, Sandro Macola,Đuzepe Meaca, Silvio Piola, Gaetano Širea, Paolo Rosi, Paolo Maldini, Roberto Bađo, Franko Barezi, Điđi Riva, Đakinto Faketi, Frančesko Toti, Alesandro Del Pjero, Đanluiđi Bufon, Andrea Pirlo (najbolji ređista svih vremena, čiji je deda, Rom, po dolasku u Italiju iz istočne Evrope od duhovitih – ne zaista duhovitih – carinika i notara dobio ime Pirlo, od reči pirla, koje znači d...džija).

U svakom slučaju, Italija je plemstvo. Ako ne najbolja, onda najnapirlitanija i najnaočitija gomila na svakom Svetskom prvenstvu. Kažemo svakom, jer su propustili samo jedno (1930. ih je mrzilo da se pojave, kao uglavnom i mnoge druge – još jedan razlog zbog koga mnogi fudbalski turnir na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. godine smatraju prvim pravim globalnim šampionatom jedinog pravog globalnog sporta), i to ono u Švedskoj 1958. godine, kada su Pele, 4-2-4 formacija i zonska odbrana omađijali svet.

E, ove godine Italija je do Svetskog prvenstva morala kroz grupu sa Španijom, zato što je bila u drugom šeširu uoči žrebanja. Zašto, pobogu? Igrali su finale Evropskog prvenstva 2012. godine, a pobedili su u obe kvalifikacione grupe (crta je podvučena 2015. godine).

Pa, njihov problem su bile prijateljske utakmice, koje su Italijani shvatili lakrdijaški. Diletantski, čak.

Igrali su 21 susret ove vrste i pobedili u samo pet, igrajući nerešeno sa Luksemburgom (!) i Haitijem (!!!). To, uz loš odabir protivnika u pogrešnom trenutku, doprineo je tome da Italija bude slabije rangirana pred žreb od Slovačke, Austrije, Velsa i Rumunije.

Ljudi koji vode italijanski savez očigledno nisu shvatili kako funkcioniše sistem (niti da posle Antonija Kontea ne možete kao selektora da dovede trenera čiji je najveći globalni domašaj taj što ga mnogi u internet zajednici poistovećuju sa Džimom Kerijem – Ace Ventura, detektiv za ljubimce, guglujte deco – ali to je već neka druga priča).

A pomoć im je ponuđena. Odbili su je. A ista ta pomoć je, u dva navrata, ponuđena i Fudbalskom savezu Srbije, koji je odgovorio na isti način. Ta pomoć je stizala od čoveka koji je našao način da pobedi sistem.

Algebra će spasiti svet

Oni iznutra ne mogu da donesu promene. Suviše su blizu problemu da bi ga sagledali (ovde negde se krije kliše o nemogućnosti da se vidi šuma od drveta). Zbog toga sve važnije inovacije dolaze od autsajdera. Oni koji to shvataju, prosperiraju.

Presing je u fudbal stigao iz hokeja na ledu (gde je bio poznat kao forechecking). Statistički model očekivanih golova (xG), najnaprednija metrika merenja kvaliteta jednog tima i prognoze njegovih uspeha na nivou sezone, u fudbal je stigao zahvaljujući umovima iz bejzbola.

Pep Gvardiola je o taktici diskutovao sa šahovskom legendom Garijem Kasparovim, a priznao je i da inspiraciju nalazi u igri Ol Bleksa, ragbi junion reprezentacije Novog Zelanda koja je, uzgred, i najuspešniji sportski kolektiv u istoriji (sa otprilike 80 odsto pobeda u svim mečevima).

U krajnjoj liniji, da li bi Zlatan Ibrahimović postigao i pola onih golova u kojima se džilita i krivi telo i nogu pod uglovima za koje bi običnim ljudima bila potrebna dva dodatna pršljena i makar još jedan zglob.

Zato i priča Eduarda Rangiuka, rumunskog programera i matematičara iz Jašija, nije aberacija, već nastavak trenda (nismo valjda zaboravili da spomenemo da je Arigo Saki, pre nego što je pomerao planine sa svojim Milanom, bio prodavac cipela?).

On je čovek sa šifrom.

Za one koji su igrali rana izdanja FIFA video-igre (pre svega na Sega konzoli, nakon što bi produvali i potom stavili kertridž), poznati su njeni „gličevi". Ako postavite fudbalera koga kontrolišete u tačno određeni deo terena, bilo koji šut na gol biće i pogodak. U Football manager-u biste angažovanjem anonimnog letonskog tinejdžera dobili otprilike 100 golova po sezoni.

Ali to je virtuelni svet. Zar ne? Ne može se preneti u stvarnost. Čekajte, može? Ali... Stvarno?

Da. Da i da.

To radi čovek sa šifrom.

„Pre deset godina, 31. avgusta 2007. godine, objavljeno je da će u rangiranju timova za preliminarni žreb za Mundijal 2010. godine timovi biti pozicionirani u šešire u skladu sa FIFA rangom. Do tada je korišćen stari sistem UEFA koeficijenata (prosek poena po utakmici u najskorijim kvalifikacijama). Želeo sam da vidim šta je Rumuniji potrebno da bude u prvom šeširu. Tako je sve počelo", priča Rangiuk za Radio-televiziju Srbije.

On je sada konsultant koji radi za brojne nacionalne saveze, pomažući im da napreduju na FIFA rang-listi. Njegova Rumunija je u februaru 2011. godine bila 57. na svetu. U avgustu 2015. godine bili su sedmi tim planete (iako verovatno nisu bili ni sedmi tim na Balkanu).

Fudbal je igra geometrije. Trouglovi i rombovi su osnov svega što vidite na terenu, bilo kao direktna podrška lopti, bilo kao podrška saigraču koji je izašao u pritisak na nosioca lopte (čuvena defanzivna piramida koja nastaje kroz dijagonalnu korekciju – osnovno kretanje svakog zonskog bloka). Tako treneri razmišljaju, kroz oblike i uglove, ne brojeve.
Ali, eto, algebra i brojevi imaju svoju ulogu...

U početku, ni u Rumuniji nisu bili receptivniji za Rangiukove ideje. On to poredi, kako kaže, sa decom koju boli zub, ali koja odbijaju da idu kod zubara.

„Pokušavao sam da stupim u kontakt sa savezom. Slao sam mejlove i zvao telefonom. Konačno, mediji su otkrili moj blog i preporučili me tadašnjem selektoru Razvanu Lučeskuu. On je odbrusio, rekao je da će protivnike birati kako on smatra da je potrebno, ne na osnovu ili zbog FIFA rang-liste. Morao sam to da prihvatim", kaže Rangiuk.

Ali to nije bio kraj.

„Naposletku, jedan poznati novinar je postao savetnik predsednika fudbalskog saveza. Rekao sam mu da bi za Rumuniju bilo mnogo bolje da ne igra prijateljske mečeve 12 meseci pre žreba za kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2018. godine, jer će tako biti bolje pozicionirana. Poverovao mi je, ubedio je kolege i Rumunija je bila nosilac uoči žreba", ističe Rangiuk, ali onda i rezignirano dodaje da je Rumunija bila posebno slaba u kvalifikacijama i da je bila prvi nosilac koji je matematički eliminisan.

Kako uspeva u tome što radi?

„Napisao sam kod i kreirao softver koji računa rangiranje. Potom vršim simulacije bazirane na trenutnoj snazi timova i tako određujem najbolje protivnike".

Njegove usluge, naravno, više nisu besplatne. Ali nekada su bile, a tada je, 2009. a potom i 2013. godine, kontaktirao Fudbalski savez Srbije kako bi, eto, možda pomogao. A ta pomoć je očajnički bila potrebna.

Nemoguće je, nažalost, dalje pratiti trag te ponuđene ruke u samoj Srbiji. Iz Fudbalskog saveza nam je ljubazno objašnjeno da je iluzorno komentarisati bilo šta što se dogodilo pre sedam, odnosno četiri godine, ako ni zbog čega drugog onda zbog korenitih kadrovskih i administrativnih promena koje su se u međuvremenu dogodile. U kancelarijama na Terazijama 35, naprosto, više ne sedi niko iz tog perioda koji je eventualno pročitao Rangiukove mejlove.

Kako god, najbolja pozicija Srbije bila je 13. mesto, u septembru 2009. godine. U prethodne četiri godine, dakle u merodavnom periodu, najbolji plasman bio je 28. mesto, u oktobru 2013. godine. Najgora pozicija „orlova" – 66. mesto, avgust 2015. godine.

A napredovati na rang-listi, koja doslovno određuje fudbalske sudbine, nije previše teško. Najveći skok, praktično kroz crvotočinu (za više pojašnjenja obratiti se braći Nolan), u poslednjih godinu dana, između dva oktobra 2016. i 2017. godine, imala je Andora. Reprezentacija ove antiteze fudbalske velesile napredovala je u jednom momentu 57 mesta u mesec dana.

Najveći ukupni skok u poslednjih godinu dana napravila je Makedonija (koja u poslednje vreme igra izrazito kvalitetan fudbal i deluje kao nacionalni tim budućnosti na Balkanu, a pre samo nekoliko godina je primila bogapitajkoliko golova od Srbije u Jagodini, od svih mesta). Makedonci su bili 155. na planeti u oktobru 2016. godine, ali u oktobru 2017. godine su bili 85, što predstavlja napredak od čak 70 mesta.

Kipar takođe nije loš, pa tako njegov progres iznosi 53 mesta (sa 139. na 86. mesto).

U obrnutom smeru krenula je Antigva i Barbuda (trenutno 136. na planeti, što je pad od 54 mesta). Ekvador, koji je praktično postao očekivani učesnik Mundijala, a čiji klubovi igraju sve kvalitetnije u kontinentalnim takmičenjima Konmebola, bio je 16. na planeti. Sada je 60.

Naravno, ovde uočavamo jedan obrazac. Fluktuacije su mnogo češće što se više spuštate na listi. Na vrhu, gde je vazduh proređen a kvaliteta ima u obilju, reprezentacije su konzistentnije.

Ali sve je to nešto što je Srbija, uz adekvatnije shvatanja konteksta, mogla da savlada.

„Nema poente zakazati prijateljski meč sa timom koji se nalazi među 50 na svetu, a onda, tri meseca kasnije, kada zapravo igrate meč, shvatite da su oni pali za 30 mesta i da će meč zapravo naškoditi vašoj poziciji", objašnjava Rangiuk.

„Da sam ja birao protivnike Srbije u novembru, umesto Kine i Južne Koreje, izabrao bih Bugarsku (487,08 poena za pobedu) i Škotsku (507,87 poena). Kina je donela svega 394,68 poena, a Koreja samo 380,88 (i to za pobedu, a samo trećinu za remi). U redu, novac koji su doneli ovi mečevi sigurno nije mali, a i za Srbiju je možda bilo važno da igra sa azijskim timova. Ali, na drugoj strani, Srbija će biti u četvrtom šeširu na žrebu za Svetsko prvenstvo", kaže Eduard Rangiuk.

I baš tako. Dok Gari Lineker bude rukovodio žrebom u Moskvi (FIFA je odavno shvatila da, kao i sve hladne međunarodne korporacije, mora da isturi dopadljivo i svima poznato lice kako bi se približila svojim potrošačima), Srbija će biti u četvrtom loncu (eng. pot).

I tu dolazimo do glavne stvari. Jasno je da je prevashodan opšti napredak fudbala, odnosno, još šire, fudbalske kulture u nekoj zemlji. Ali to je kudikamo lakše kada igrate sa Nemcima, Brazilcima, Špancima ili Argentincima, umesto da gledate Nemce, Brazilce, Špance ili Argentince.

Ali dok se to ne desi – pod uslovom da se ikada i desi – lepše je igrati velika takmičenja. Još, zamislite sada ovo, i pobediti utakmicu ili dve na njima...

U psihologiji kolektivne svesti postoji nešto što se zove "sindrom kraba u kofi". Nesposobnost da se vidi šira slika, da se omogući napredak drugome ako to ne znači napredak nama samima.

Gomilica kraba u kofi, iz koje svaka individualno može da umakne, veoma brzo će se upustiti u borbu jedna sa drugom, stežući se međusobno svojim klještima. Umesto slobode, borba.

Da li sme neko da kaže kako u našem fudbalu ne prepoznaje isti fenomen? I dok se nešto ne promeni, nikada nećemo izaći iz kofe. Odnosno, pardon – nikada nećemo izaći iz četvrtog lonca.