Taj divni, predivni Totenhem...

To nije revolucija. Ne, čekajte. Jeste revolucija. Ne revolucija kao „dramatična promena uslova ili opštih shvatanja", još manje revolucija kao „nasilno svrgavanje jednog političkog i društvenog sistema zarad uspostavljanja drugog". Ne, ništa takvo.

Revolucija kao „kretanje objekta kružnom ili elipsoidnom putanjom". Ta revolucija je u pitanju. Kretanje u krug, povratak na staro.

Dobro, kada smo rešili problem polisemičnosti izraza „revolucija", valja se pozabaviti time kakve ta i takva revolucija ima veze sa Totenhemom. Za pojašnjenje moramo da se vratimo u sedamdeset drugu godinu – 1872. godinu!

Engleska i Škotska su igrale nekoliko međusobnih mečeva pre ove godine, ali nijedan od njih se ne smatra istinski reprezentativnim ili zvaničnim (1870. godine su, recimo, Englezi iz Londona savladali Škote iz Londona sa 1:0). Ali te 1872. godine, u Glazgovu, Škotska i Engleska su odigrale prvi zvanični duel, prvu međunarodnu fudbalsku utakmicu uopšte.

Bilo je 0:0, ali taj meč bez golova (zapravo, golovi su bili na svojim mestima, nije bilo postignutih golova) odjekuje kroz istoriju kao budilnik sa pokvarenim „snuz" dugmetom.

Čitav tim Škotske činili su igrači Kvins Park kluba. Ovaj klub je poseban, verovatno najposebniji koji može postojati, jer su, pre nego što će postati deo Fudbalske asocijacije, koristili veoma labavo ofsajd pravilo. Da bi igrač bio van igre, morao je da bude istovremeno iza pretposlednjeg protivničkog igrača i u poslednjih 15 jardi terena. Zbog ovoga je Kvins Park mesto gde je izmišljen fudbal koji se bazira na dodavanju.

Do tada, a i mnogo posle toga, fudbal je bio igra bazirana na driblingu. Igrač bi uzeo loptu i krenuo u juriš ka golu protivnika, dok bi njegovi saigrači trčali iza njega („backing up" se zvao ovaj proces), čekajući eventualno da se lopta odbije kako bi sami nastavili da se sa njom probijaju dublje u teritoriju protivnika. U početku, pravila FA su zabranjivala pas unapred, a i kada su ga dozvolile (1866. godine) igrač je morao ispred sebe da ima tri protivnička igrača kako ne bi bio u ofsajdu.

I tako, Škoti, u 2-2-6 formaciji, su se dodavali i kretali, dok su Englezi, u prikladnoj 1-2-7 formaciji (sa četiri igrača na levoj i tri na desnoj strani), jurišali.

Pas se postepeno proširio, ali je Kvins Park ostao tihi epicentar, njegovi igrači indoktrinirani da predaju loptu, nastave kretanje i onda se ponovo ponude kao rešenje za dodavanje. Onda je, 1901. godine, napadač Robert Smit Mekol, poznatiji kao „Karamela Bob", prešao u Njukasl i doneo ova fudbalska razmišljanja u klub sa severoistoka Engleske.

Piter Mekvilijam je odmah uvideo mogućnosti ovakvog fudbala, koji je potom instalirao u Totenhemu kada je postao menadžer 1912. godine. Totenhem je učinio progresivnim klubom, u kome je fudbal baziran na posedu postao oficijelna agenda, koja je prožimala sve, od prvog tima do mlađih selekcija.

U takvom okruženju su rasli Artur Rou, Bil Nikolson i Vik Bakingem. Prvi je tim doveo do promocije a onda i titule početkom pedesetih godina 20. veka, igrajući, praktično jedini u Engleskoj, mirno i stabilno u fazi ofanzivne organizacije, konstruišući napad iz poslednje linije (koju su tada činila tri igrača, jer su svi igrali W-M, odnosno 3-2-2-3). Bil Nikolson je deceniju kasnije sa Spursima uzeo duplu krunu igrajući na identičan način.

Vik Bakingem je, na drugoj strani, postavio prvo temelje modernog Ajaksa (Johan Krojf je debitovao kada je Englez bio trener), gde ga je nasledio Rinus Mihels, a potom je isto uradio i u Barseloni – gde ga je opet nasledio Rinus Mihels i elaborirao ono što je Bakingem spravio.

Dakle i naposletku, Totenhem ima jedan jako lep pedigre. Nema trofeje Mančester junajteda ili mističnost Liverpula, ali njegovo perstvo, njegova heraldička pozadina, podjednako je velika kao i ona crvenih rivala iz istorijskog Lankašira.

Stoga je dolazak Maurisija Poketina u Totenhem zapravo povratak. Povratak Totenhema sebi samom, ako ovo prihvatite kao smislenu tvrdnju a ne tautologiju. Sa Argentincem tim sa Vajt Hart Lejna, privremeni obitavalac Vemblija, ponovo je postao najprogresivniji tim u Engleskoj (ili je to bio dok se nisu pojavili Pep Gvardiola i Antonio Konte, čiji su se Mančester siti i Čelsi samo pridružili Totenhemu na vrhu, nisu ga svrgli sa istog).

No, šta to Totenhem čini toliko posebnim danas? Uh, mnogo je toga...

Igra sa loptom

Totenhem je tim koji želi postepeno da pređe kroz sve četiri faze poseda. Inicijalna faza poseda, odnosno ulazak u igru, naglašeno je važna. Londonski tim ima nekoliko osnovnih platformi koje koristi za čistu progresiju lopte, bez obzira u kom sistemu igra, a sve u cilju da se stvori „slobodni čovek" (free man) u prvoj napadačkoj liniji.

Totenhem je sa Poketinom prvo igrao u bazičnom 4-2-3-1 sistemu, dakle u sistemu sa „duplim šesticama". Erik Dajer bi se često spuštao između štopera, koji su širili ka bočnim linijama dok su bekovi odlazili visoko. Ovaj mehanizam, koji se naziva La Salida Lavolpiana, po Rikardu La Volpeu, argentinskom treneru koji ga je osmislio, dozvoljava Totenhemu da ima višak kada protivnik ima dva igrača u prvoj presing liniji.

Međutim, Totenhem je tada, baš kao i sada, često igrao i tako da se centralni vezni fudbaler spušta pored dva centralna beka, kreirajući privremeni romb. Nešto slično je, sa velikim uspehom, radio i Partizan kada je sa Markom Nikolićem u sezoni 2016/2017 osvojio šestu duplu krunu u istoriji.

Kada se ovo dogodi, protivnik ima mnogo više slojeva koje mora da pokrije ako želi da izvrši pritisak, što presing čini kompleksnijim, a, vredi li uopšte pričati, jako je malo ekipa čiji su presing sistemi dovoljno kvalitetni da to izvedu.

Prednost ovog modela jeste i ta da je „slobodni igrač" vezni fudbaler a ne centralni bek, što olakšava da naredna akcija – prenos lopte u srednju trećinu terena, prelazak u drugu i treću fazu poseda – bude stabilnija.

Onda postaje posebno zanimljivo... Sledeće što radi Totenhem jeste vertikalni pas između linija. On je sam po sebi najteži u fudbalu, iako ima veliku vrednost jer vas približava golu protivnika. Igrač koji prima vertikalni pas gotovo uvek to radi okrenut leđima golu, sa mnogo protivničkih igrača oko sebe (jer se praktično sve ekipe na svetu brane zonski, što znači da se izrazito pomeraju sa loptom). S obzirom da Lionel Mesi ne igra u Totenhemu, ono što ovaj tim mora da radi – a u tome uspeva često veoma spektakularno – jeste stvaranje mikrostrukture kako bi igraču pružio priliku za „lejof" dodavanje.

Primer – ako Hari Kejn primi vertikalni pas, u neposrednoj blizini, i to na različitim horizontalnim linijama, naći će se Dele Ali i Kristijan Eriksen. Povratni pas Englezu ili Dancu „otvara" teren, jer su oni okrenuti ka golu protivnika. Ovde se vidi uticaj Marsela Bijelse, trenera koji je Poketinov fudbalski otac (njegove reči), koji ga je kao dečaka doveo u Njuels Old Bojs, nakon što je u dva ujutru upao u njegovu kuću, podigao prekrivač sa uspavanog dečaka i zaključio da ovaj „ima noge fudbalera".

Bijelsa insistira na direktnosti napada i suvišna dodavanja tretira isto kao i Čehov bespotrebne metafore. Njegovi igrači uvek nauče da kukovima budu okrenuti ka golu protivnika, a nešto slično, samo manje dogmatski, postoji i u ideologiji Maurisija Poketina.

Mogućnosti onda ima malo manje od beskonačno. Takozvano utrčavanje trećeg čoveka radi probijanja linija (to je uvek krilni ili konvencionalni bek), kratke kombinacije među trojicom igrača u već formiranom trouglu, individualno osvajanje prostora... Svaki od pomenutih igrača Totenhema ima dovoljno taktičke inteligencije da mu selekcija rešenja u ovom presudnom trenutku napada bude adekvatna.

Vertikalni pas gotovo uvek ide iz poluprostora, u Nemačkoj poznatog kao halbraum, koji je verovatno i strateški najvredniji deo terena, zbog raznovrsnosti rešenja koje pruža, pošto se iz njega direktno može pristupiti i krilu i centru, koji nude potpuno različite mogućnosti za razvijanje napada (centar je tamo gde se nalazi gol, ali lopta odatle direktno može samo u oba poluprostora, dok je tim na krilu „odsečen" za 180 stepeni aut-linijom, koju Gvardiola upravo zato naziva najboljim defanzivcem na svetu).

Mnoštvo igrača između linija tera rivala da se fokusira na sredinu terena, gledajući protivnike ispred i oko sebe. Kada se to dogodi, Totenhem, kao i svaka inteligentna ekipa, koristi ono što se u Francuskoj naziva „treći sloj". Njega čini igrač koji utrčava sa boka koji je suprotan trenutnoj poziciji lopte, a po pravilu napada prostor iza centralnih bekova koji ga često i ne vide jer im, kako treneri vole da kažu, napada leđa.

„Kada Totenhem gradi igru iz poslednje linije, nastoji da što više sabije protivničku poslednju liniju. To uglavnom rade Son i Kejn, koji zauzimaju pozicije između uskog i širokog defanzivca. Ovo je ključno za dijagonale prema krilnim bekovima, jer im se dozvoljava više prostora i vremena kada dobiju loptu. Takođe, bekovi protivnika oklevaju da izađu u pritisak jer Son i Kejn svakog trenutka mogu da utrče u prostor iza njih", objašnjava Nikola Janjić, taktički konsultant i analitičar, u razgovoru za RTS.

Kada pređu na polovinu protivnika, cilj se menja. Totenhem tada pokušava da raširi defanzivnu liniju suparnika i potom iskoristi prostor između odbrambenih igrača.

„Najčešće to rade tako što se neko od najisturenijih fudbalera (napadač ili insajd forvard, prim. aut.) spusti po loptu, čime izvlači nekog iz odbrane. Po automatizmu, neki od igrača Totenhema to koristi i ulazi u prostor koji se stvorio", dodaje Janjić.

Totenhem, dakle, meša mirni kontinuirani napad sa direktnim i brzim ulaskom u napadačku trećinu terena. To im daje možda i najvredniji napadački atribut koji jedan tim može imati –raznovrsnost.

Ovi principi u igri su ostali isti i ove sezone, kada je Totenhem i zvanično prešao na 3-4-2-1 i 3-5-1-1 sisteme. Ovde je važno naglasiti da je već u drugom delu sezone 2015/2016 Poketino, tokom poseda, koristio 3-2-4-1 oblik, i to tako što je jedan od "pivota" (centralnih veznih) ulazio između centralnih bekova, ofanzivni vezista se spuštao pored preostalog centralnog veznog fudbalera, dok su igrači na krilima ulazili unutra, iza napadača, kreirajući sistem sa duplim "desetkama".

Igra bez lopte

Totenhem je, iznad i pre svega, poznat po svom presingu. Ovde moramo staviti mali asterisk i naglasiti da je presing nešto što se dešava u svakom delu terena, a ne samo, kako se često i fundamentalno pogrešno smatra, ispred gola protivnika.

Presing nije isto što i pritisak. Presing znači kreiranje pritiska na loptu, nosioca lopte i njegove saigrače kako bi se osvojila lopta u željenom delu terena. Da bi presing bio uspešan, ekipa mora da ga pripremi, odnosno da stane u bloku željene visine i željenog oblika. Takođe, presing se vrši samo onda kada se dogodi jedan od presing okidača – pas na bok, pas između centralnih bekova, pas ka igraču koji je okrenut leđima, loš prvi dodir sa loptom protivnika...

Sve ovo – ali doslovce sve – postoji u igri Totenhema. 

Ekipa Maurisija Poketina je veoma horizontalno, vertikalno i prostorno kompaktna u svim defanzivnim fazama (posebno u srednjoj i niskoj zoni). Ova poslednja vrsta kompaktnosti odnosi se na razmake igrača unutar defanzivnog bloka, što mnoge druge ekipe često zanemaruju, posebno u engleskoj Premijer ligi.

Totenhem je neverovatno ingeniozan kada su presing oblici u pitanju. Pritisak vrši u 5-2-3, 5-3-2, 5-2-2-1 ili 5-1-3-1 formacijama, srednji presing u 5-4-1 obliku. Napadač, dakle Hari Kejn pokreće presing i njegovo zakrivljeno kretanje, kojim se uglavljuje između centralnih bekova rivala i, praktično, deli tim protivnika i sam teren na pola, služi kao šlagvort ostalim saigračima da izađu agresivno ka lopti.

U fudbalu postoji sedam vrsta defanzivnih kretnji, u samom presingu ih ima čak devet. Presing Totenhema je do pola orijentisan na čoveka, od pola je poziciono orijentisan. To praktično znači da se pritiska nosilac lopte, kao i da se striktno markiraju igrači koji su njegova direktna podrška, odnosno neposredno rešenje za pas. Igrači u nižim slojevima presinga se ne usmeravaju prema protivničkim fudbalerima, već upravo prema sopstvenim saigračima, skupljajući prostor i praveći razne vrste korekcija.

Ovde moramo još malo zaći u fudbalsku teoriju. Postoje tri vrste defanzivnih linija u fudbalu. Pomoćna linija je ona koja je ispred lopte (obično su to napadač ili napadači, ponekad zajedno sa ofanzivnim veznim fudbalerom), linija pokrivanja se nalazi oko lopte i preventivna linija pokrivanja je svaka linija iza lopte.

Moć Totenhema je ta da čak i pomoćna linija, koja je u mnogim drugim ekipama veoma pasivna, zapravo veoma aktivna u presingu. Mnogo puta ćete videti Kejna, Alija ili Eriksena kako napadaju loptu čak i onda kada je ona prošla njihovu nominalnu poziciju. Upravo je taj pritisak sa više strana ono sa čime mnoge ekipe ne mogu da se izbore.

Maurisio Poketino, još u vremenu kada je bio na klupi Sautemptona, postao je poznat po svojim presing zamkama, u Srbiji poznatim i kao presing usmerenja. To su situacije u kojima tim koji se brani mami protivnika u jedan deo terena, kako bi tamo izvršili pritisak.

Pripreme presing zamki mogu biti dinamične (kada igrači aktivno napuštaju svoje bazične pozicije kako bi pas naterali u željeni deo terena) ili statične (kada sam bazični odbrambeni oblik tera protivnika ka parčetu terena gde će zamka biti zatvorena).

Poketino je, pogađate, i ovde veoma inovativan, primenjujući ravnopravno obe vrste.

Totenhem ima 19,1 šut ka golu protivnika po meču, a dozvoljava 8,7 udaraca na svoj gol po utakmici. Ovo je odnos koji je drugi najbolji u Engleskoj, odmah iza odnog koji pripada Mančester sitiju. Ali probleme, i to podosta istih, mogao bi da ima i Real Madrid.

„Poznata Realova 2-3 platforma, sa dva štopera i Kasemirom, Modrićem i Krosom, u konstrukciji napada teško funkcioniše protiv ekipa koje igraju sa petoricom pozadi, jer su numerički inferiorni u poslednjoj trećini. Bez širine, koja uvek fali kada tim igra u 4-3-1-2 sistemu, Ronaldo i Benzema mogu biti progutani", ističe Nikola Janjić.

Naravno, Totenhem je i tim sa manama. Na primer, defanzivni prekid bi mogao da bude bolji, zadržimo se na eufemizmu.

„Primili su tri gola iz prekida na dva meča protiv Vest Hema, kada je centaršut išao na prvu stativu. Ali i Kejn čuvaju tu prvu stativu, ali njihove reakcije uvek kasne. Takođe, nekada svi igrači brane kazneni prostor, što daje mogućnost protivniku da lako osvoji drugu loptu", kaže Janjić i dodaje:

„Protivnici uglavnom pokušavaju da iskoriste visoko postavljenu defanzivnu liniju, sa utrčavanjem i loptama u dubinu. Takođe, kada se brane sa tri usko pozicionirana vezna fudbalera, svaka promena strane im pravi probleme, što se videlo u drugom poluvremenu meča sa Liverpulom".

Totenhem nije „tim Harija Kejna", ali jeste tim koji umnogome zavisi od Harija Kejna.

„Kejn postiže 0,9 golova po meču. Ključno je to što je kroz akademiju razvijan da igra kao desetka, što umnogome utiče na njegovo kretanje, jer veoma aktivno učestvuje u ofanzivnoj organizaciji. Ukoliko uspe da se okrene ka golu protivnika, odličan je u igri jedan na jedan (ima skoro 70 odsto uspešnosti u individualnim akcijama, prema podacima InStat-a)", zaključuje Nikola Janjić.

Londonski tim pruža toliko toga i naprosto ga je lepo gledati – a čak i nije neophodno da budete stručnjak da biste u njemu uživali. Čak i ako ste, svesno ili ne, fudbalski analfabeta koga ne zanima mnogo više od driblinga ili gola, Totenhem ima nešto i za vas. Njegov sistem jeste napredan i komplikovan, ali to nije sistem u kome se igrači gube, gde se asimimiluju.

Sistem Totenhema dozvoljava veliku količinu improvizacije i slobode, zbog čega Ali, Kejn, Eriksen, Dembele i mnogi drugi imaju bezbroj mogućnosti da prikažu veliki individualni talenat koji poseduju. Što i rade, iz meča u meč.

Stoga, ne okrećite glavu od Totenhema. Uživajte u remek-delu...