Partizan "preživeo" Budućnost i domogao se trećeg kola

Timovi su susret počeli u očekivanim bazičnim sistemima (Budućnost u 4-3-3, Partizan u svom uobičajenom 4-4-1-1, koji uvek igra kada Leonardo igra drugog špica).

Ritam meča, nametnut vrućinom ali i opredeljenjima dva trenera, nije bio prevelik.
Crno-veli su izašli u visoki blok, ali nisu tražili defanzivni pristup, odnosno priliku za napadački presing. Srpski šampion je igrao oprezno, u skladu sa razlikom u kvalitetu u odnosu na svog rivala i prednošću koju je doneo iz srpske prestonice.

Međutim, iste one probleme u kontinuiranom posedu koje je Partizan prezentovao u Beogradu, viđeni su i Pod Goricom. Centralni vezni fudbaleri ulaze u liniju sa centralnim bekovima, što se čini suvišnim kada se zna da je Budućnost u pritisak uvek izlazila samo sa dva igrača. Distanca između njih i preostalih šest fudbalera bila je prevelika, a ova ravna struktura nije dozvoljavala progresivan pas.

Ne samo to, već i kada bi izgubili loptu crno-beli nisu bili u optimalnom položaju da krenu u kontrapresing, zbog čega su u nekoliko navrata fudbaleri Budućnosti veoma lako stizali do napadačke trećine. Ne samo to, Mirković je u ranoj fazi susreta šutirao veoma dobro sa dvadesetak metara, potpuno lišen bilo kakve opstrukcije od strane fudbalera Partizana iz centralnog dela terena.

Ako je išta bilo interesantno u prvom delu prvog poluvremena - a zaista je malo toga bilo - jeste asimetričnost u obliku Partizana, nastala tendencijom Leonarda da se izvlači u levi poluprostor. Đuričković je lepo prepoznavao ove momente i uvlačio se unutra, kao dodatno rešenje za pas koje je očajnički trebalo Partizanu koji je delovao nedostatno kvalitetu koji ima, koji je pokazivao prošle sezone i, u krajnjoj liniji, koji će mu biti neophodan u ovim kvalifikacijama ako se u njima valja nadati ma kakvom uspehu.

Slaba igra Partizana (verovatno bi preterano bilo reći da je Budućnost igrala naglašeno dobro) donela je domaćem timu priliku nakon koje je pogođena stativa koji je branio Kljajić neposredno nakon isteka 30. minuta. Još jednom je zatajila defanzivna tranzicija crno-belih, faza igre u kojoj su igrači Partizana briljirali prošle sezone.
Uzvratio je, pak, Partizan, nekih desetak minuta potom. Indikativno je, međutim, da je to uradio iz prekida, kada je Ostojić pogodio stativu.

Nastavak je doneo, a delovalo je da je to praktično nemoguće, sadržinski još uskraćeniji fudbal. Partizan je kontrolisao posed, ali se on nije previše razlikovao od onog iz prvog dela. Previše je bilo takozvanih U dodavanja (kada lopta horizontalno ide sa jednog na drugi bok jer ne postoji pravo rešenje u strateški mnogo važnijem centru igrališta), a tako i veliki broj centaršuteva koji nisu doneli previše, ili uopšte prilika.

Iza lopte, Partizan je u nekoliko navrata prelako dozvoljavao da Budućnost igra kroz njegov blok. Ulazak tri ofanzivna fudbalera domaćeg tima između linija crno-belih po pravilu je pravila problem drugoj i trećoj liniji Partizanove odbrane.
Prilike Budućnosti su, shodno tome, morale doći. Prva, praktično idealna, je stigla nakon prekida, da bi potom domaći tim propustio još tri, kako ih igrači sami kolokvijalno nazivaju, „mrtve" šanse.

Naposletku, Partizan se dogegao do trećeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona i igrće još najmanje četiri utakmice u Evropi do septembra. To je pozitivno što se iz svega može izvući. Onog manje pozitivnog je ipak dosta više i mnogo toga mora da se promeni u modelima igre osvajača duple krune u našoj zemlji ukoliko želi da bude ravnopravan takmac protivniku koji ga čeka već naredne sedmice.