Fudbalska 2016. godina – taktički praznik u Bavarskoj, čudna Portugalija i čudesni Lester!

Najbolji meč godine, a o ovome postoji neka vrsta konsenzusa u stručnijoj fudbalskoj zajednici, odigran je 16. marta. Nakon prvog duela u Torinu, koji je završen rezultatom 2:2, Bajern iz Minhena je čekao Juventus u borbi za četvrtfinale Lige šampiona. Masimilijano Alegri, toliko osporavan dok je bio trener Milana, pokazao je još jednom kameleonske sposobnosti i spremio je svoj tim na zaista impozantan način.

„Bjankoneri" su igrali tokom čitavog meča u dva potpuno različita sistema, i to naizmenično, dok su dva fudbalera pokrivala tri pozicije. Braneći se u visokoj zoni, dakle prilikom napadačkom presinga, Juventus je stajao u 4-4-2 (još je Karlo Ančeloti davno rekao da je ovaj oblik najbolji defanzivni oblik koji postoji). Pol Pogba bi odlazio u prvu liniju presinga pored Morate, dok bi Sandro postajao deo veznog reda.

Presing Juventusa, prilikom kog je ekipa prelazila u striktnu odbranu „čovek-čoveka", bio je predivno sinhronizovan, a time i uspešan. Italijani su brzo poveli sa 2:0, golovima Pogbe i Kvadrada.

Kada bi Bajern uspevao da probije presing razgoropađenog rivala, ovaj je i tada imao spremno rešenje. Kada su bili primorani da se brane u srednjoj zoni (ili srednjem bloku), Juventus se menjao. Sandro je ponovo postajao krilni bek, Evra se uvlačio unutra pored Bonučija i Barzaljija, dok je Pogba komplementirao sve ovo svojih povratkom u vezni red. Juventus je bio organizovan u izuzetno prostorno kompaktnoj (izraz koji označava kompaktnost unutar samog defanzivnog bloka) 5-4-1 formaciji.

Retko je, zapravo je teško reći da se ikada pre ovog trenutka i dogodilo, da je Pep Gvardiola, taj najveći od svih taktičkih opsesivaca, nadmudren. Međutim, Katalonac je tražio, tražio i tražio... i na kraju je pronašao odgovor.

Juventus se branio u poziciono orijentisanoj varijanti zonske odbrane, zbog čega su njegova kolektivna pomeranja sa loptom bila naglašenija. Gvardiola je, o čemu su kasnije govorili i bavarski fudbaleri, gotovo mahnito zahtevao brže kretanje lopte, kako bi se, konačno, stvorio neki rascep u odbrani Juventusa. Levandovski je postigao gol otprilike 15 minuta pre kraja, Levandovski još jedan u nadoknadi vremena. U produžecima je Bajern lako savladao demoralisanog protivnika.

Ovaj meč, uz onaj u Ligi šampiona kada je Roma pobeđena u Rimu sa 7:1, u kojem je Bajern igrao u asimetričnom 3-3-3-1 sistemu, verovatno je najbolji koji je Gvardiolin Bajern odigrao. On je i razlog što u Bajernu iz Minhena, od Franca Bekenbauera pa naniže, smatraju da ovaj klub nikada nije imao trenera kakav je Gvardiola.

Najveći od svih fudbalskih pobednika 2016. godine bili su, moramo li to uopšte izgovoriti, fudbaleri Lestera. Njihova priča je bila bajka, ne postoji drugi način da se to kaže, ali jedna u kojoj „lisica" konačno trijumfuje.

Međutim, to je bajka u kojoj nije bilo previše magije. Ništa što je Klaudio Ranijeri uradio nije bez presedana. Štaviše, ravni 4-4-2 koji je koristio Lester je gotovo pa zaboravljen, zbog svoje percipirane zaostalosti i sklonjen iz tobolaca fudbalskih trenera. Međutim, prvo je Atletiko Madrid sa Dijegom Simeoneom pokazao da ovaj sistem, koji je i dalje ubedljivo najbolje igrao Milan Ariga Sakija, ima modernu primenu. Zatim je Lester šokirao Premijer ligu i svet njome opsednut.

Generacije centralnih bekova su navikle da igraju protiv jednog napadača. Jedan ga preuzima, drugi ide u korekciju. Prosto. Međutim, kada je tu i drugi napadač (u liku Šinđija Okazakija) drugi štoper takođe mora da izađe i time ostavi veći prostor iza sebe. Tu dolazi Džejmi Vardi, otelotvorenje u štucnama ove pepeljuge od tima. Igrač koji je godine i sezone proveo u nižim (baš nižim) rangovima engleskog fudbala postizao je neverovatne količine golova, postavši u procesu i engleski reprezentativac.

„Trejdmark" akcija Lestera događala bi se neposredno po osvajanju lopte. Najranjiviji deo svakog tima jeste prostor između centralnog beka i beka. Često su vezni fudbaleri ti koji imaju zadatak da u različitim defanzivnim fazama „štite" beka koji izlazi u pritisak na nosioca lopte. Međutim, ovaj meki stomak fudbalskog tima posebno je izložen i gotovo da ga je nemoguće štititi kada je ekipa stigla skoro do pred sam gol rivala. Upravo se tada Vardi uglavljivao između beka i centralnog beka (Rijad Mahrez je kao kombo vezni/krilo to radio na desnoj strani), primao loptu i onda koristio svoj sjajni korak, pravio sebi priliku i onda pogađao.

Denoument ove predivne fudbalske priče dogodio se, najprikladnije moguće, na Old trafordu, na „Teatru snova". Lester je stigao do remija (1:1), koji mu je, ispostavilo se, i doneo titulu šampiona.

Istorija, kažu oni koji je prate, kreće se ciklično, nikako linearno. To, otprilike, izgleda ovako – Stadion svetlosti u Lisabonu sablasno tih posle poslednjeg zvižduka u finalu Evropskog prvenstva 2004. godine. Portugalija, kao domaćin i favorit, poražena je rezultatom 1:0 od Grčke, ekipe čiji je trener Oto Rehagel oživeo odbranu „čovek-čoveka" (u modernom fudbalu norma je zonska odbrana), a koje je posle redom pobeđivala bolje od sebe. Kristijano Ronaldo, još uvek tinejdžer, plakao je na terenu.

Kristijano Ronaldo je plakao na terenu, sa koga je, istina, izašao dosta ranije zbog povrede, stadiona Francuska 2016. godine. Ovoga puta, međutim, Portugalija je pobedila domaćina i ekipu bolju od sebe.

Ekipa Fernanda Santosa počela je šampionat u 4-3-3 sistemu, ali to nije funkcionisalo savršeno. Ubrzo je prešao u 4-1-3-2 sistem, koji je iza lopte postajao ravni 4-4-2. Posebno na sredini terena, Portugalija je igrala sa veoma izraženim orijentacijama na čoveka (protiv Hrvatske igrala je i situacionu čistu odbranu „čovek-čoveka"), tako da i ovde postoje jasne paralele sa Grčkom od pre 12 godina. Za oba nacionalna tima, ovo je bio prvi trofej u istoriji. Za Portugaliju, ovo je bio i neka vrsta nacionalne katarze, možda i nacionalnog sazrevanja i kompletiranja.

Fernando Pesoa, veliki portugalski pisac, govorio je da „Portugalija tek mora da se upotpuni" (Falta cumprir-se Portugal). Sa vezama sa Afrikom i Južnom Amerikom, na obodu periferije Evrope, Portugalija u svojoj kolektivnoj svesti kao da ne pripada nijednom kontinentu. Činjenica da je reč o najsiromašnijoj zemlji zapadne Evrope takođe ne pomaže osećanju nacionalne ispunjenosti.

Na sreću, tu je fudbal da sve to reši. Portugalija je pobedila samo jednom u 90 minuta fudbala (u polufinalu protiv Velsa), ali je postala šampion Evrope. Malo detaljnije o tome kako je to izvela.

Ronaldo, prvak Evrope i sa madridskim Realom, nastavio je da sakuplja trofeje sa svojim ekipama, a posledično tome i da uzima individualne pohvale, što će kulminirati i osvajanjem Zlatne lopte za nekoliko dana (o opravdanosti dodeljivanja individualnih priznanja za kolektivne uspehe, takođe, nekom drugom prilikom).

Fudbalsku godinu obeležila je i fundamentalno pogrešna (iako ne i nerazumljiva, jer, naprosto – novac!) odluka za koju vrh Fife lobira mesecima, a koju će, ako se ne desi nešto potpuno nepredviđeno, biti uskoro i doneta. Naravno, reč je o proširenju Mundijala sa 32 na 48 ekipa (ovo je, čini se, čak i teško izgovoriti).

U godini iza nas dogodila se i velika tragedija, koja je zahvatila i jedan fudbalski klub. Avion koji je iz bolivijskog Santa Kruza prevozio ekipu brazilskog Šapekoensea na prvi meč finala Kopa Sudamerikane (južnoameričkog ekvivalenta Lige Evrope) protiv Atletiko Nasionala srušio se pored kolumbijskog Medeljina. Poginula je 71 osoba.

Na zahtev Atletiko Nasionala, klub iz malog grada Šapeka, koji je na ovaj bolni način doveka ujedinjen sa Torinom, Mančester junajtedom i peruanskim velikanom Alijansom Limom, proglašen je posle nesreće pobednikom takmičenja, a fudbalski svet se ujedinio u solidarnosti, porukama saosećanja i ponudama pomoći.

Ali završimo na prijatniji način. Fudbal i jeste – između milion drugih stvari – i najlepša od svih životnih distrakcija. Godina koja je završena donela je ogromnu količinu lepih golova. Svaka selekcija istih bila bi previše subjektivna i kao takva irelevantna, pa smo stoga odlučili da podelimo one golove koji su postali "viralni" i o kojima se najviše govorilo.

Pre svih, tu su tri gola koje je Fifa izabrala u najuži izbor za nagradu "Puškaš".

Tu je gol kojim je Lionel Mesi postao najbolji strelac u istoriji Argentine...

Gde je Mesi, tu je i Nejmar. Lopta je u meču sa Viljarealom na Kamp nou stadionu prešla od šesnaesterca do šesnaesterca za manje od deset sekundi. A onda je Brazilac uradio ovo:

Dario Benedeto iz Boke juniors je postigao simpatičan gol protiv Kilmesa.

Možda to nije želeo, ali, molim vas, koliko često vidite kombinaciju loba i rabone (udarca koji je, iako je osmišljen još 1948. godine, tek jako mali broj igrača uspeo da savlada)? Stoga, kapa dole Dijegu Perotiju, fudbaleru Rome!

Dele Ali zna mnogo fudbala – ova kombinacija sjajnog prijema, sombrera (driblinga koji uključuje prebacivanje lopte preko glave protivnika) i sjajnog udarca to i potvrđuje...

Izbor najboljih deset golova Evropskog prvenstva u Francuskoj zaključuje remek-delo Džerdana Šaćirija na meču sa Poljskom.

Naravno, vašoj pažnji skrećemo i poslednji dragulj 2016. godine, divotu u izvedbi Henrika Miktarjana.