Taktička analiza igara Velsa na Evropskom prvenstvu

Bacanje mrtve mačke na sto. Ovo je naziv za manevar - veoma moćan kada je dobro kalibrisan - koji se koristi u marketingu, poznat među najpoznatijim volšebnicima odnosa sa javnošću. Koristi se kada rasprava ide u korist vašeg suparnika. U manjku argumenata, izgovorite nešto potpuno neočekivano, nečuveno čak. Svi odjednom razmišljaju samo o tome (o bačenoj mački na stolu), nipošto o argumentima, a momentum vašeg protivnika je neutralisan.

Fudbal ima nešto slično. Kolokvijalno ga zovu „plan C". To nije primarna ideja ili sistem, nije ni alternativno rešenje, već nešto treće, ekstremno i neslućeno. Primer - Žoze Morinjo je derbi grada Mančestera, jureći rezultat protiv do tada veoma dominantnog Sitija, završio sa četiri napadača. Uspelo je, pošto je poslednje minute ekipa Pepa Gvardiole provela pritegnuta u svom kaznenom prostoru.

Međutim, ova reakcija Morinja, koji je titulu prvaka Evrope sa Portom osvojio u 4-3-1-2 i koji je moderni 4-3-3 koristio sa takvim uspehom u Čelsiju u prvom mandatu (dve formacije smatraju se „njegovim" formacijama), je znak podređenosti. Reakcija ranjenog i nadmudrenog.

Srbija u Kardifu mora da izbegne „plan C". Mora da izbegne i „plan B". Srbija u Kardifu mora da ostane u „planu A" (kakav god on izašao iz glava Slavoljuba Muslina i njegovih saradnika), jer će samo to značiti da je kontrolisala utakmicu protiv veoma dobrog protivnika. Bez toga, skoro je nemoguće zamisliti da će pozitivan rezultat doći.

Vels je tim koji kontroliše svoje mečeve. To ne znači da uvek kontroliše posed. To znači da je to tim koji uspeva da se nametne u sve četiri faze igre (ofanzivna i defanzivna organizacija, ofanzivna i defanzivna tranzicija). Tako je stigao do polufinala Evropskog prvenstva u Francuskoj – u nekim krugovima poznat i kao "Svi osim Srbije" šampionat – svog najvećeg uspeha.

Fudbal na nacionalnom nivou je dosta rudimentarniji od klupskog, strukture su dosta prostije. Selektori i treneri, prirodno, imaju dosta manje vremena sa igračima od klupskih kolega i teško je primeniti kompleksnije ideje. Tu je i činjenica da je nemoguće kupiti fudbalere željenih atributa, kao u klupskom fudbalu (ili u evropskoj reprezentativnoj košarci). Radite sa onim što imate, u kratkom vremenu koje imate.

Mnogi treneri iz tog razloga odlučuju se za izklišeirana rešenja, na približno identičan način oblikovan fudbal koji deluje kao da je pokupljen sa rafa nekog megamarketa ili autleta. Tako je kako je. Vreme inovacija na internacionalnim takmičenjima (SP 1958, 1962, 1966, 1986 - samo su neki od primera) je prošlo.

Sistemi koji dominiraju su 4-2-3-1 i 4-3-3 (4-1-4-1, 4-1-2-3, kako želite). Devijacije od norme su retke. Na nedavnom Evropskom prvenstvu u Francuskoj ne više od pet ekipa je odstupilo od ovoga. Među njima je bio i Vels.

Kris Kolman je u trenerskoj karijeri igrao samo jednom sa tri centralna beka. Beše to poslednji dan sezone 2005/2006, kada je Fulam savladao Mildzbro. Razlog zbog koga je odlučio da to uradi sa Velsom jeste pragmatičan i razborit. Igrajući na ovaj način, u bazičnom 3-4-2-1 sistemu, potencijal Gareta Bejla mogao je da bude savršeno iskorišćen. Iza i pored fudbalera Real Madrida, praveći savršenu platformu za njega, stajali su fudbaleri komplementarnih kvaliteta. Imali ste skoro nikad aljkavo dodavanje Džoa Alena, energiju i disciplinu Džoa Ledlija i inteligentna vertikalna kretanja Arona Ramzija.

Napadač, ko god on bio (menjali su se Vouks i Robson-Kanu), igrao je kao takozvani „streč" napadač ili lateralna lažna devetka, krećući se ka bokovima terena, razvlačeći odbranu rivala i praveći prostor za Bejla.

Bejl ima veoma raznovrsna kretanja, što je amalgam njegovog razumevanja fudbala i slobode koja mu je podarena. Traži prostor između linija, napada prostor između pozicija (najčešće onaj daleko najranjiviji, između beka i najbližeg centralnog beka), a često loptu i traži van bloka protivnika, na krilnim pozicijama. Izrazito ga je teško neutralisati.

Prilično razborito od Krisa Kolmana. Maltene nekarakteristično od trenera koji je, radeći u Real Sosijedadu, propustio trening i kao izgovor ponudio pokvarenu veš mašinu koja je iscurela po čitavom njegovom stanu. To bi, možda, i bilo u redu, da novinari nisu dograbili fotografije Kolmana u diskoteci u ranim jutarnjim časovima.

Drugi put, već kao selektor Velsa, izgubio je pasoš, zbog čega je propustio let za Makedoniju. Stigao je, nekako, tek na dan utakmice, koju je njegov tim izgubio sa 2:1.

Kolman ponekad liči na onog prijatelja vašeg prijatelja, koga vi nikada niste videli, ali vam se čini da ga poznajete jer vam se njegove nezgode i propusti stalno prepričavaju uz kafu i smeh.

Ali uradio je odličan posao sa Velsom. Ova reprezentacija je igrala četvrtfinale Mundijala 1958. godine - poznatog po debiju brazilskog 4-2-4 sistema na međunarodnoj sceni, igrama mršavog dečaka Pelea i neigranju uhapšenog sovjetskog čuda Eduarda Strelcova. Ali od tog spektakularnog turnira u Švedskoj, pa sve do nimalo spektakularnog turnira u Francuskoj, nije je, sasvim bukvalno, bilo nigde.

Fudbal (Postoje tačno sedam modernih i relevantnih vrsta fudbala. Ovde mislimo, naravno, na onaj najpopularniji, association football) je u Vels stigao preko engleskog Češira, ali se nije najbolje primio u prvi mah. Istina, Vels je 1876. odigrao sa Škotskom drugi međunarodni meč u istoriji fudbala (od 1872. godine do tada Škotska i Engleska su isključivo igrali među sobom), a Reksam je u meču sa Druidsima u finalu velškog Kupa 1878. godine bio, uz Kembridž univerzitet i Notingem Forest, jedna od prvih ekipa koja je koristila čuvenu piramidu (2-3-5 formaciju).

Međutim, fudbal je viđen kao „engeski, imperijalistički sport", a Vels, za razliku od Škotske, od svojih imperijalnih veza nije imao preveliku korist i uvek je (s pravom) osećao da je u podređenom položaju. Zbog toga su u ovoj zemlji, želeći da se razlikuju od Engleza ali da se ne odvajaju potpuno od anglogofone kulturne norme, počeli masovnije da igraju ragbi (dakle, onu drugu, ali manje popularnu i rasprostranjenu vrstu fudbala).

Taj sjajni tim iz 1958. godine je imao legendarnog Džona Čarlsa, ovaj ima Gareta Bejla. Ali i ne samo njega. Mnogo je tu još kvalitetnih fudbalera. Još važnije, mnogo je tu kvalitetnih fudbalera koji igraju sa jasnom i inteligentnom idejom.

Pre nego što će doći na klupu Velsa, Kolman se suočio sa tragedijom. Njegov prijatelj i bivši saigrač, selektor Velsa Gari Spid, izvršio je samoubistvo. Kolman je preuzeo posao, ali nerado i nelagodno. Uvek je, a to je utisak celokupne javnosti bio u tom momentu, osećao nelagodnost. Kao da je, navodi se u jednoj knjizi koja se bavi reprezentacijom Velsa, želeo samo da radi stvari na Spidov način, kao da bi sve drugo bilo izdaja, kao da igrači ništa drugo ne bi ni prihvatili.

Kolman je prvi selektor Velsa koji je počeo svoje selektorovanje sa pet uzastopnih poraza. Međutim, septembar 2012. godine i ubedljivi poraz baš od Srbije u Novom Sadu (6:1), promenio je sve. Tačnije, Kolman je prihvatio da mora da promeni sve. Stvari mora da radi na svoj način.

A kakav je to način?

Nakon što je W-M izumreo, tamo negde oko Svetskog prvenstva 1966. godine, niko nije igrao sa tri centralna fudbalera. Neki su igrali sa ravnom četvorkom, neki, kao Italijani i Nemci (koji su prvo počeli sa 4-2-4, ali su brzo prešli na 1-3-3-3 sa odbranom „čovek-čoveka") sa liberom. Sredinom osamdesetih tri centralna beka se vraćaju na najveća moguća vrata - igrali su ga i Bilardova Argentina i Bekenbauerova Nemačka u finalu Mundijala u Meksiku.

Tri centralna beka su osvojila i Svetsko prvenstvo 1990. i 1994. godine (Brazil je uglavnom igrao 4-2-2-2, ali je u finalu sa Italijom definitivno stajao u 3-5-2), Evropsko prvenstvo 1996. godine, a onda i Mundijal 2002. godine (3-4-1-2/3-4-2-1 je izvukao najviše iz neverovatnog napadačkog trija „selesaoa" – Ronaldo, Rivaldo Ronaldinjo).

Ali igranje sa tri centralna beka, iz razloga koji su možda i suviše komplikovani da bi se o njima sada raspravljalo ovde, danas je dosta ređe. Luj Van Gal je igrao 3-4-1-2 u Brazilu 2014. godine, koji je bez lopte postajao veoma na čoveka orijentisani 5-3-2. Prosečan tim stigao je do trećeg mesta na svetu. Dakle, tu i tamo, funkcioniše.

Kolman je pobegao od 4-3-3 tokom kvalifikacionog ciklusa. Pobeda na Izraelom u Haifi (3:0) učvrstila je njegovo i uverenje svih ostalih da je 3-4-2-1 pravi put.

Kada se brani u relativno visokom bloku (visokoj zoni), Vels je stajao u 5-2-3 strukturi. Ramzi i Bejl bi se priključivali u prvoj liniji bloka, trudeći se da stoje horizontalno kompaktno. Cilj nije bilo toliko ostvarivanje pristupa lopti i traženja prilike za primenu presinga, već blokiranje linija dodavanja ka sredini.

Timovi uglavnom u prvoj liniji presinga imaju dva fudbalera (dva napadača ili napadača i jednog vezistu, kao u 4-2-3-1 ili 4-1-4-1 sistemima), zbog čega naš tim, koji naravno takođe igra sa tri centralna beka, ima uvek brojčanu prednost u prvoj fazi poseda (u takozvanom „bildapu"). Sada to ne bi bio slučaj, što može da se reši na nekoliko načina - da se izbaci prva faza poseda, odnosno da se lopta odmah šalje napred od golmana (tako bismo izgubili deo kontrole o kojoj smo ranije govorili), da se jedan od krilnih bekova priključi centralnim bekovima (tako bismo izgubili napadačku širinu, pošto krila u Muslinovom 3-4-3 igraju u poluprostorima u posedu) ili da se centralnim bekovima priključi jedan od vezista (što bi Srbiju ostavilo samo sa jednim, usamljenim i izolovanim fudbalerom u veznom redu).

Dva centralna vezna fudbalera, Ledli i Alen, bili su orijentisani na najbližeg protivničkog igrača, a to su bili u krilni bekovi. Zbog toga su oni, veoma često u ovim situacijama, izlazili visoko, pritiskajući nosioca lopte u nivou veznog reda. Krilni bek na suprotnoj strani bi u tim slučajevima odlazio niže i postajao bi privremeno deo poslednje linije . Ovaj mehanizam se naziva „oscilirajuća" ili „njišuća četvorka" i sa velikim uspehom ju je koristila i Italija (zbog čega je često izgledalo da se „Azuri" brane u 4-4-2), a sada je u Ligi šampiona oruđe veoma kvalitetnog tima Rostova.

Kada bočni fudbaleri ne bi izlazili visoko blagovremeno, što se dešavalo posebno u poodmaklim fazama mečeva, Vels bi bio posebno ranjiv na krilima u kasnijim fazama poseda rivala.

Kolman posebno insistira na kompaktnosti, koju neki smatraju i osnovnim defanzivnim principom. Vertikalna kompaktnost (razdaljina između napadača i poslednjeg centralnog beka) i horizontalna kompaktnost (razdaljina između najdaljih fudbalera na obe strane) su obične bile veoma dobro odmerene. Međutim, prostorna kompaktnost (koja označava kompaktnost unutar samog bloka) nije uvek bila optimalna zbog defanzivne orijentacije veznih fudbalera, koji bi odlazili predaleko prateći svoje direktne rivale. Eto nečega što bi, ako se ponovi, Dušan Tadić, pa čak i Nemanja Matić, mogli da iskoriste...

Uostalom, ko drugi nego fudbaler Sautemptona, koji je stvorio više prilika u Premijer ligi bez asistencije (31) nego ijedan drugi igrač (o njegovom učinku u kvalifikacijama od tri gola i pet asistencija u prva tri meča bespredmetno je govoriti). Na drugoj strani, Nemanja Matić je u ovoj sezoni ostvario više asistencija (5) nego u prve dve sezone u Čelsiju združeno.

Što se tiče igre sa loptom Velsa na Evropskom prvenstvu, ona je imala određeni obrazac. Prvi pas je uvek, kada je to bilo moguće, išao Džou Alenu, najčešće u levi poluprostor (vertikalna kolona terena između krila i centra). U kontinuiranom posedu Vels se trudio da koristi što više od oko 8.000 kvadratnih metara koliko nudi fudbalsko igralište. Dva ili tri igrača stajala bi na ofsajd liniji, dok bi krilni bekovi na obe strane, gde god bila lopta, stajali uz aut liniju. Zonska odbrana orijentisana na čoveka dominirala je Evropskim prvenstvom u Francuskoj (što je i logično, pošto je mnogo lakše uvežbati je i izvesti nego, recimo, poziciono orijentisanu zonsku odbranu), pa je Vels, igrajući ovako, otvarao mnogo prostora u odbranama protivnika. Svi znamo ko je to koristio...

Vels je bio veoma direktan u ofanzivnoj tranziciji. Rešenja za pas su se veoma brzo tražila u drugoj trećini terena, posebno ako je protivnik primenjivao intenzivniji kontrapresing. Kada smo kod ovog segmenta igre, poznatog i kao gegenpressing ili, u našoj zemlji, presing po izgubljenoj lopti, Vels se njime nije previše zamajavao. Kada bi prepustio posed, umesto kretanja u njeno ponovno osvajanje koristeći bilo koji od četiri kontrapresing mehanizma , Vels bi se brže-bolje vraćao u defanzivni oblik.

U srednjoj zoni, on je bio 5-3-2/5-3-1-1, pošto se Aron Ramzi spuštao pored Alena i Ledlija.

Na dva meča u Francuskoj, Vels je očarao. Prvo je u grupnoj fazi savladao Rusiju sa 3:0, što im je donelo šesti bod, prvo mesto u grupi B i nominalno lakšu polovinu kostura.

Međutim, to je pobeda sa asteriskom. Rusija, sa svojim sumornim industrijskim fudbalom, bila je jedno od najvećih razočaranja turnira (zapravo, ako se manemo eufemizama, reći ćemo da je bila ubedljivo najveće razočaranje šampionata). To je bio tim koji je dao samo dva gola i primio šest, više nego ijedan sastav.

Ali meč sa Belgijom, iako pod Vilmotsom tako tragično loše vođenom i dalje suludo talentovanim timom, nešto je sasvim drugo.

U Lilu, Vels je blistao. Zajedno sa duelima Nemačka - Francuska, Nemačka - Italija i Italija - Španija, bio je to jedini duel na turniru koji će se pamtiti po nečemu drugom osim rezultatom i rezultirajućem nacionalnom ponosu karakterističnom za internacionalni fudbal. Vels je pobedio rezultatom 3:1. Bio je to očaravajući spektakl.

Sutrašnji rival Srbije tada je pokazao neverovatan stepen fleksibilnosti u igri sa obe strane lopte. Konstantno su postavljali nova pitanja i zagonetke, na koje njihov favorizovani rival nije uspevao da pronađe odgovore. Nije čak stigao ni da zamucne.

Počeli su sa tri igrača u prvoj liniji bloka, koji su imali trostruke obaveze. Primarno su se orijentisali na linije dodavanja ka centralnim veznim fudbalerima, Najngolanu i Vicelu. Međutim, to su radili tako da uvek imaju pristup i centralnom beku rivala sa svoje strane (Bejl je, tako, uvek bio blizu Aldervereldu). Na sve to, znajući da su njihovi krilni bekovi jedini fudbaleri koji pokrivaju bokove i da stoga protivnik lako može da igra oko njih, Bejl i Ramzi, koji skupa verovatno imaju sedam plućnih krila, postavljali su se tako da uvek mogu da izvrše pritisak i na bekove protivnika, kada ovi postanu potencijalna rešenja za pas.

Komplikovano? Svakako. Uspešno? Još pitate...

U srednjoj zoni, Ramzi se spuštao jer je, kao i Ledli na levom boku, bio zadužen za pokrivanje boka, zajedno sa Ganterom na poziciji krilnog beka. Vels je tada stajao u 5-3-1-1 obliku. Posebno je impozantna bila lakoća sa kojom je Vels prelazio iz jedne u drugu fazu, iz jednog u drugi blok. Tako je, iako je lopta napredovala ka golu Velsa, Belgija bila potpuno bezopasna.

Vels je fleksibilan bio i u posedu, kada je prezentovao ono što se naziva dinamična poziciona struktura u napadu. To znači da su igrači Krisa Kolmana, tokom napadačkog procesa, nekoliko puta menjali svoj oblik.

Tokom napada, Ledli i Alen su često menjali pozicije sa Bejlom i Ramzijem, koji su nominalno bili ispred njih u 3-4-2-1 formaciji. Ove promene su često imale fiksni karakter - trajale su duže od jednog napada - što je taktika koju ove sezone u Borusiji iz Dortmunda često primenjuje Tomas Tuhel.

Vels je, takođe, često napadao u 3-3-3-1 obliku (Australija je igrala u veoma sličnom 3-6-1/3-3-3-1 bazičnom sistemu na SP 2006. godine sa Gusom Hidinkom, kada je oduševila mnoge). Ledli je tada ostajao kao usamljeni pivot između spoljnjih fudbalera, a Alen se pomerao između Ramzija i Bejla.

Robson-Kanu (u koga je u jednom trenutku tokom meča ušao duh Johana Krojfa - za više detalja pogledati gol koji je postigao) je imao jasan zadatak da uvek stoji između lopti najbližih defanzivaca. Na taj način je stvarao konfuziju kod njih, s obzirom da su morali da oklevaju jer nisu bili sigurni ko bi trebalo da ga čuva. To je davalo prostor i vreme njegovim saigračima u nižim slojevima napada, što su oni vešto koristili.

U trenucima kada je Belgija postajalo opasnija (dakle, opasnija, nipošto i opasna), Bejl se spuštao u pretposlednju liniju i Vels se ponovo menjao, sada postajući 5-4-1 (sistem u kojem se brani i selekcija Srbije). Ovim se dobila bolja defanzivna širina, ali kompaktnost nije kompromitovana.

Iako su imali inferiornije igračke resurse u odnosu na većinu rivala na ovom turniru, Vels je stigao do polufinala. Sve zahvaljujući inteligentnom pristupu i disciplinovanoj izvedbi istog.

Igrali su dobro u svim mečevima. Utakmica sa Belgijom bila je impresivna. Ne postoji drugi način da se to kaže. Srbija takvu utakmicu nije odigrala jako drugo vremena. Ko zna, možda je baš sada vreme...