Pola veka najvećeg od svih Ludaka!

Postoje razne vrste golmana. Anticipativni golman i golman linijaš su kategorije koje golmane dele prema ponašanju kada njihov tim nema loptu. Kada njihova ekipa kontroliše posed, onda opet postoji podela na integrisanog i neintegrisanog golmana (negde ih zovu i proaktivni i reaktivni golman), a sve u skladu sa tim koliko učestvuju u samom napadu.

Mimo svih ovih kategorija, kilometrima udaljeni od svake uobičajenosti, jesu El Loco golmani Latinske Amerike. Oni izlaze daleko u polovinu svog tima, pa čak i daleko u polovinu rivala, driblaju, postižu golove.

Niko nije poznatiji od Kolumbijca Renea Igite. Bio je poseban ne samo zbog "škorpiona" koji je izveo na Vembliju (a koji je, mnogi zaboravljaju, došao tek nakon što je pomoćni sudija podigao zastavicu i signalizirao ofsajd protivnika), pa ni golova iz penala i slobodnih udaraca koje je izveo, već zbog značaja koji je imao za jedan od najboljih neostvarenih timova na svetu u poslednjim decenijama – Kolumbiju sa početka devedesetih.

Sa Igitom koji je igrao kako je igrao, čitav tim Kolumbije mogao je da igra visoko, sa konstantnim (ili skoro konstantnim) napadačkim presingom. U posedu, Kolumbija je bila tim od 11 fudbalera, ne ekipa od deset fudbalera sa jednim golmanom. Nešto slično kao Bajern ili Barselona danas (ovo je, naravno, razlog i zbog koga će golman Mančester Sitija biti Klaudio Bravo, a ne Džo Hart).

Na Mundijal u SAD 1994. godine došli su kao jedan od favorita. Stigli su kao ekipa koja je poražena jednom u 34 mečeva, a taj niz uključuje i pobedu od 5:0 u Buenos Ajresu, što je prvi put da je Argentina ikada izgubila meč u kvalifikacijama za Mundijal na svom terenu.

Međutim, u Igita nije mogao u Ameriku. Bio je u zatvoru. Vlasti su pre par godina priznale da je to bilo prestrogo. Igita je bio posrednik u slučaju kidnapovanja (Kolumbija nije bila veselo mesto za život u to vreme – Locombia joj je bio nadimak). Igita je primio, a nije smeo, novac za svoje usluge i za taj čin.

On je, uz sve to, bio i izvor samopouzdanja unutar ekipe, generator unutrašnjeg mira. U tom trenutku, mir im je bio najpotrebniji. Fudbaleri su dobijali pretnje smrću, posebno nakon poraza od Rumunije na startu. U vreme kada su u Kolumbiji ubijani političari, sudije, novinari, policajci, ovakve stvari su shvatane ozbiljno. Uoči meča sa SAD-om, drugim u grupi, Faustino Asprilja je, kako je kasnije priznao, gledao po tribinama, bojeći se odakle bi pucanj mogao da stigne. Nisu bili u stanju da igraju meč, pa su ga i izgubili.

Što se tiče smrti, i ona je došla. Po povratku u Kolumbiju, Andres Eskobar, defanzivac Atletiko Nasionala (velikana iz Medeljina za koji je igrao i Igita), koji je bio blizu prelaska u Milan, ubijen je. Upucan je jer je postigao autogol.

Nije mali broj onih koji tvrde da bi sve bilo potpuno drugačije da je Igita bio na tom šampionatu sa svojim saigračima i sadruzima.

Sam Igita je, inače, bio prijatelj Pabla Eskobara, velikog ljubitelja fudbala i mecene Atletiko Nasionala, koji je 1989. godine postao prvi kolumbijski klub osvajač Kopa Libertadores. "Poznavao sam njegovu ljudsku stranu", rekao je Igita nedavno.

Igita je bio predivni zabavljač na terenu, ali nipošto se ne sme dozvoliti da estetska vrednost njegove igre zaseni onu praktičnu. Bio je senzacionalan čuvar mreže, a postao je i jedno od najprepoznatljivijih fudbalskih imena inače fudbalom prebogate Južne Amerike.

Srećan rođendan, El Loco Igita!