Portugalija – čudna, smušena, neobična, najbolja!

Le jour de gloire est arrivé! Drugi stih Marsaljeze govori o „danu slave koji je stigao". Prazne priče, najčešće. Marsaljeza se peva jako često, ali slava - prava slava - ne dolazi svakog dana. Ali ova nedelja nije bila tek neki običan dan. Ovo je bio dan finala Evropskog prvenstva u fudbalu. Le jour de gloire je zaista stigao!

Ali samo zato što je prigoda bila gizdava i raskošna ne znači da je i fudbal bio takav. Finala su napeti događaji u kojima se dlanovi znoje podjednako koliko i dresovi. Oprez i kontrola štete su osnovni lajtmotivi. Polako, postepeno, uvek i neizostavno čvrsto... Greške rivala se čekaju, umesto da se namerno provociraju, kako obično nalaže bonton kada igraju kvalitetne ekipe.

To je zato što fudbal obično daje drugu šansu ako zabrljate. Posle nje, kao blagi roditelj, daje i treću, četvrtu... dvadeset devetu. Možete da izgubite, ali već sledećeg vikenda je utakmica, odmah posle nje još jedna i tako dalje.

U reprezentativnom fudbalu nije tako. Sledeća prilika nije za par dana, već za dve godine (ili osam godina, ako ste Srbija). Uz to, selektori se menjaju, o fudbalerima da ne govorimo. U internacionalnom fudbalu sadašnjost je odistinski jedino što postoji. Ono što uradite ovde i sada. Jer posle ovde i sada najčešće nema ničega. Pa vi vidite šta ćete sa pritiskom...

Nijedan pristup, sam po sebi, neće doneti pobede i titule. Ne postoji jedan ispravan i nužno superioran taktički odabir. Fudbal je u tom smislu kao obična partija igre papir-kamen-makaze. Sve zavisi od okolnosti i snalaženja u istim. Sve je u kontekstu...

Objektivni kvalitet ovog duela nije mogao da bude u paritetu sa tri najbolja meča na ovom šampionatu - sa pobedom Italije u osmini finala protiv Španije, sa remijem i kasnijim porazom Italije od Nemačke u četvrtfinalu i sa porazom Nemačke u polufinalu upravo od Francuske. Ovo nije mogao da bude takav meč. Prosto, stvari tako ne funkcionišu.

Les Bleus su promenili sistem tokom takmičenja. Počeli su u 4-3-3 formaciji, sa Ngolom Kanteom ispred poslednje linije, a do kraja su igrali u 4-2-3-1/4-4-1-1. Najviše se ovoj modifikaciji obradovao Antoan Grizman, koji je sa desnog krila stigao na centralnu poziciju. A onda eksplodirao kao supernova! Sa pozicije drugog napadača (ili lažne desetke) postigao je gol Albancima, a onda je dva gola dao Ircima u drugom poluvremenu meča osmine finala. Ukupno je postigao šest golova do finala, duplo više nego ijedan drugi fudbaler na kontinentalnom turniru.

Grizmana su smatrali premalim dok je bio dečak u Francuskoj, a tek je u Real Sosijedadu stekao pravu priliku za adekvatan razvoj. Sada ga Dijego Simeone smatra jednim od tri najbolja fudbalera sveta (znate koja su druga dvojica), a ugledni „L'Ekip" ovaj tim Francuske naziva „Generacijom Grizman". Grizman, ili Grizu, kako ga u Francuskoj sada zovu što je verovatno najveća čast zamisliva, najbolji je strelac u istoriji u nokaut fazi Evropskih prvenstava sa pet postignutih golova.

Francuska je esencijalno proaktivna ekipa, željna da ima loptu i da kontroliše ritam utakmice. To je tim koji prezentuje vrlo dinamičnu napadačku pozicionu strukturu, što znači da se oblik ekipe menja u bilo kom trenutku ofanzivnog procesa. Dimitri Paje je posebno aktivan, pošto i u 4-3-3 (sa levog krila) i u 4-2-3-1 (sa mesta levog veznog fudbalera) ulazi unutra, napuštajući svoju inicijalnu poziciju. Osim njega, Matuidi, čiji Pari Sen Žermen igra vrlo slično, vrlo se umešno kreće u prostorima koji nominalno nisu njegovi.

Ipak, protiv Nemačke - sjajne Nemačke, tehnički i taktički najbolje ekipe sveta bez dileme - Francuska je primenila alternativni pristup. Igrali su u reaktivnom srednjem ili niskom bloku, sa mešovitom zonskom odbranom, odnosno različitim primarnim referentnim tačkama pozicioniranja svojih igrača na sredini terena. Zašto? Da se neutrališu pretnje tima Joakima Leva, koji je imao i prednost u brojevima na sredini terena, ali i da bi tim imao optimalne startne položaje za pokretanje kontranapada.
Paje je bio poziciono orijentisan, ravnajući se prema Blezu Matuidiju, delom i prema Patrisu Evri (koji je ili upao u fontanu mladosti ili u Panoramiksovo bure, pošto je igra impresivno na čitavom šampionatu). Fudbaler Vest Hema je bio vrlo pasivan u svom pristupu. Cilj je bio da uvek bude u mogućnosti da primi loptu u trenutku ofanzivne tranzicije. Isto je važilo i za Grizmana.

Sisoko na desnoj strani je bio orijentisan na čoveka, posebno nakon što je Hektor, levi bek Nemačke i krilni bek Kelna, pokazao da može vrlo kvalitetno da podrži posed svog tima.

Matuidi i Pogba, čije defanzivne odgovornosti eksponencijalno rastu sa svakim minutom na terenu jer je ispred njih igrao sa namerom nonšalantni Grizman, bili su orijentisani na opcije. To znači da su se kretali u skladu sa loptom, ali tako da spreče njenu progresiju. To su radili najčešće tako što su se postavljali između nemačkih fudbalera, na liniji dodavanja. Ovaj vid markacije se zove pokrivanje senkom (jer je, je li, lopta fiktivni izvor svetla).

Iz toga je proizilazilo da su u trenutku preotimanja poseda svog tima uvek bili relativno slobodni (odnosno udaljeniji od rivala, što ne bi bio slučaj da su bili orijentisani na njih neposredno) da prime pas i onda direktnim dodavanjem ili trkom nastave osvajanje prostora.

Za razliku od njih, Portugalija, vrlo neobična Portugalija, gotovo sve je na ovom turniru radila kontraintuitivno. Kao i svi timovi u nekim prelaznim fazama, i ovaj sastav Fernanda Santoša je amalgam vrlo iskusnih fudbalera (Ronaldo, Nani, Karvaljo, Bruno Alveš, Mutinjo...) i dečurlije (Renato Sančes, Rafael Gereiro, Žoao Mario, Andre Gomes...). To je tim koji se ne zamajava presingom, već u srednjem bloku čeka da apsorbuje napad rivala, iako ima gomilu igrača savršeno sposobnih i obučenih da igraju u visokoj zoni u dužem periodu. Njihov kontranapad je uglavnom bio nedovoljno efikasan, što je frapantno imajući u vidu da u liku Kristijana Ronalda imaju verovatno najboljeg i najefikasnijeg fudbalera u ofanzivnoj tranziciji u istoriji.

Razlog zbog kog Ronaldo nije dobijao loptu dovoljno često niti u dovoljno kvalitetnim pozicijama, osim konfuzne napadačke pozicione strukture ekipe Fernanda Santoša (specifični 4-1-3-2 je bazična formacija, sa često svim igračima veznog reda istovremeno u središnjoj vertikalnoj koloni terena), jeste i defanzivna organizacija ovog tima. Portugalija je konstantno fluktuirala između zonske odbrane orijentisane na čoveka i vrlo čiste odbrane čovek-čoveka na sredini terena. Igrači prate rivala vrlo intenzivno, ali pritom gube defanzivne veze i udaljavaju se jedan od drugog. Kada i osvoje loptu, ponekad je jako teško pronaći adekvatno rešenje za dodavanje jer su fudbaleri izolovani. Uz to, uvek je uz njih jedan fudbaler rivala (onaj koga su do malopre čuvali), koji je spreman da povede kontrapresing.

Međutim, bez obzira na sve, nekako, mimo svakog smisla ili makar privida logike, ovo funkcioniše. Portugalija je primila samo jedan gol u tri stotinjak minuta nokaut faze i uspela je da stigne do finala. Ni u finalu nisu primili gol. Na neki način ovaj tim podseća na Holandiju na Mundijalu 2014. godine, koja je takođe igrala čovek-čoveka na sredini terena (naravno u potpuno drugačijoj formaciji). Tim Luja van Gala je bio treći, iako je njegova prozaičnost bila evidentna.

Portugalija možda nije spektakularna, ali ima dva spektakularna fudbalera - istina, jedan je u nastajanju, s obzirom da je do prošlog novembra odigrao jedan minut fudbala na najvišem nivou, a da je na ovom meču postao najmlađi fudbaler koji je ikada igrao u finalu Evropskog prvenstva. Pričamo, naravno, o novom igrač(ić)u Bajerna iz Minhena, Renatu Sančesu, koji ima 18 godina i 326 dana. Ovaj drugi, Kristijano Ronaldo, kipteći vulkan ambicije i mišićnih vlakana, bio je slično mlad kada se, kroz suze, zarekao posle poraza u finalu EP 2004. godine od Grčke da će svojoj zemlji doneti trofej. Na ogromnu žalost, Ronaldo je i ovaj meč, u 25. minutu, završio u suzama, zbog povrede. Ostvario je samo osam dodira sa loptom do tog trenutka. Ali uskoro, jako uskoro, osmeh tek nešto manji od njegovog (opravdanog i osnovanog) ega titraće između nosa i brade ovog impresivnog fudbalera. Nakon 43 dana pošto je postao prvak Evrope sa Real Madridom, postaće prvak Evrope i sa svojom zemljom.

Istina je da je Portugalija imala dva osnovna taktička problema pred ovaj šampionat - šta raditi bez napadača i šta raditi sa Kristijanom Ronaldom - a Fernando Santoš je to rešio jednim potezom. Ronaldo možda nije bio efikasan kako obično ume da bude (istini za volju, nikada nije dao gol Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Španiji ili Francuskoj), ali je u ovoj ulozi privlačio ogromnu pažnju rivala na sebe, time obezbeđivao prostor i vreme saigračima i generalno ih činio boljim. Teško da možete više da tražite od jednog fudbalera. Umesto njega na terenu se našao pretalentovani Rikardo Kvarežma, ali pretalentovani Rikardo Kvarežma koji ne može i nije mogao da igra kao Ronaldo.

Francuska, poslednji domaćin koji je osvojio Evropsko prvenstvo (1984. godine) bio je favorit protiv Portugalije, poslednjeg tima koji je izgubio finale kao domaćin (2004. godine). „Trikolori" su bili pobedili u poslednjih deset mečeva protiv Portugalije, što je bio njihov najbolji niz protiv jednog tima posle 13 pobeda protiv Luksemburga. Poslednji put Portugalija je bila bolja od Francuske, pazite sada, 26. aprila 1975. godine. Više od 15 hiljada dana je prošlo od tada. Uz sve to (ako je još išta potrebno), Francuska nikada nije izgubila meč na Evropskim prvenstvima koji se igrao u nedelju (šest pobeda, dva remija).

Francuska je počela pametno. Problem igre sa dva pivota (pivote, španski izraz za centralnog ili zadnjeg veznog, iz nekoliko razloga mnogo adekvatniji od izraza koji mi koristimo) jeste taj da se oni bore za isti prostor. Teško je postaviti se u središnju od pet vertikalnih kolona (centar), što je savršen način da se napravi trougao sa centralnim bekovima i tako olakša put lopti. Sa dva centralna vezna fudbalera, postavljenim u oba poluprostora, lopta najčešće ide vertikalno, a to je najlakše braniti (timovi se brane na vertikalnoj osi jer su golovi, naravno, na krajevima igrališta). Francuska se sjajno izborila sa ovim problemom, tako što su Pogba i Matuidi imali različite funkcije u posedu, a u skladu sa setom atributa koji poseduju.

Mladi fudbaler Juventusa (ne još predugo), umiljat kao šansonjer sa loptom, igrao je ispred protivničkog bloka, kontrolišući loptu i tražeći uvek bolji ugao napada svog tima, dok je Matuidi odlazio visoko, uključujući se u posed tek u drugoj i trećoj fazi, naravno i u četvrtoj fazi, kada se do nje dolazilo.

Portugalije je u uvodnim porcijama meča bila asimetrična, kao i protiv Velsa. Žoao Mario, levi ofanzivni vezista, često je dejstvovao kao par ekselans levo krilo, dok je Sančes bio niže. Portugalija je počela u nešto blažoj varijanti svog defanzivnog spektra, dakle sa zonskom odbranom orijentisanom na čoveka. I dalje smo mogli da vidimo, jasno, situacionu odbranu čovek-čoveka, posebno kod Karvalja, koji je morao da se nosi sa Grizmanom, ali i Pajeom i Sisokom, koji su konstantno ulazili unutra sa svojih bazičnih pozicija na bokovima.

Prostorna kompaktnost (kompaktnost unutar bloka) Portugalije nije bila slaba, kako bi se očekivalo sa ovakvim defanzivnim sistemom, a sve zbog dobrih pluća i pametne glave pomenutog Vilijama Karvalja i Adrijena Silve. Ovaj drugi je stajao dosta visoko, što je bio prikladan profilaktik protiv uskog napada domaćina. Nakon izvesnog vremena bez lopte, međutim, Portugalija bi kolabirala u ravni 4-4-2, pošto se Adrijen Silva spuštao pored saigrača iz Sportinga.

Nakon izlaska Ronalda u 25. minutu (momenat, bez obzira za koga navijali, koji je morao da vas pogodi), a ulaska Rikarda Kvarežme, Portugalija je prešla u 4-3-3, što je sistem koji su, naravno, koristili već tokom ovog turnira. Nani je bio sam u napadu, Žoao Mario zvanično ustoličen na krilu, Renato Sančes i Adrijen Silva i dalje ispred Vilijama Karvalja.

Pošto su im se oblici na sredini sada poklapali (trougao Francuske u sastavu Pogba, Matuidi, Grizman, odnosno trougao Portugalije koji su činili Karvaljo, Renato Sančes, Adrijen Silva), Portugalija je, možda i bez instrukcija, onako organski, počela da igra sa izraženijim orijentacijama na protivničkog igrača. To je savršeno koristio Sisoko, koji je, zaboravljen kao neparna čarapa svaki put kada bi se našao u centru ili u jednom od dva poluprostora, predvodio nekoliko kvalitetnih napada svog tima.

Loša poziciona struktura Portugalije činila je njihov posed tupim. Sa previše igrača na horizontalnoj liniji (trojica vezista), dodavanja kojima bi se osvojio prostor bila su onemogućena. Stoga je lopta često odlazila na bok, koji je strateški najmanje važan deo terena. Ovakva organizacija, ili odsustvo organizacije, kako želite, činio je individualne pokušaje neophodnim. Otud i nekoliko sjajnih sekvenci poteza Renata Sančesa. Čak i napad Portugalije u ofanzivnoj tranziciji - kolokvijalno znan i kao kontranapad - je bio nemušt jer su krila, Kvarežma i Žoao Mario, bili vrlo nisko, pošto su prethodno pratili bekove rivala. Vredi istaći i da su Evra, a posebno Sanja, postali mnogo drskiji i slobodniji u svojim kretnjama nakon što je izašao Ronaldo (jer ko još sme da izlazi visoko i ostavlja njega, samog i sa prostorom oko sebe).

I tako je utakmica išla dalje, neopterećena prevelikim uzbuđenjima ispred dva gola. Stoga i nije preveliki šok što je ovo prvo finale Evropskog prvenstva u kojem nije bilo gola u prvih sat vremena igre. Najkasniji gol, do sada, postigao je Patrik Berger, reprezentativac Češke, u 59. minutu finala iz 1996. godine. Prvi udarac Portugalije u okvir gola na meču dogodio se u 80. minutu, što je najkasniji precizan udarac u finalima EP još od 1980. godine. U 90 i ono malo minuta fudbala Portugalija je kompletirala samo jedno dodavanje u kaznenom prostoru protivnika.

Kingsli Koman je zamenio Pajea. Isprva je delovalo kao da će Francuska pokušati da ga, kroz gusto pozicioniranje i kombinacije u sredini, ostavi samog na levom krilu protiv Sedrika. Koman je najbrži fudbaler na turniru i kvalitativna superiornost koja nastaje ovim duelom bila bi očigledna. Brzo se, međutim, odustalo od ovoga (ako je to uopšte i bio plan), pošto je Koman počeo da ulazi u područja između linija rivala, posebno u levom poluprostoru. Često je bio sam, jer bi Pogba, Matuidi, čak i Sisoko, ostajali niže i šire, razvlačeći blok Portugalije. Stoga i nije neobično što je Koman učestvovao u svim prilikama svog tima u drugom delu meča.

Mutinjo je zamenio Adrijena Silvu, a Eder je ušao umesto Renata Sančesa. Ništa se nije promenilo, osim u tome da je Nani otišao na bok, dok je Žoao Mario stao pored Mutinja.

A onda produžeci... A onda šok! Konzervativniji pristup Francuske u ovom periodu igre stvorio je uslove za iznenađenje (ako je malo prilika, malo pokušaja, uticaj sreće na konačni ishod raste), a upravo se to dogodilo kada je Eder postao drugi rezervista Portugalije koji je na ovom turniru postigao gol u produžecima (nakon Kvarežme, jasno).

Francuska je imala vremena da se vrati u meč, ali njeni fudbaleri, zverajući u bezdan poraza kojem su se primicali, postajali su očajni. Onda su postali nesinhronizovani i aljkavi. U tim trenucima Didije Dešam je delovao kao kauboj koji pokušava da umiri i uvede u red pomahnitala grla. Igrači Francuske su bili svigde osim na potrebnim i željenim pozicijama. Francuska je tako izgubila i pre nego što se meč okončao.

I tako je ostalo Portugaliji da se raduje. Timu koji je, zbog silnih produžetaka, odigrao 90 dodatnih minuta na ovom turniru. Čitavu utakmicu više. Portugalija, deseti različiti osvajač trofeja, postala je prvi šampion Evrope koji nije pobedio nijednu utakmicu u grupnoj fazi. Italija je postala prvak sveta na identičan način 1982. godine.