Rusija

Leonid Slutski je selektor Rusije, ali je i trener moskovskog CSKA. Kao takav, nije imao vremena da previše remeti uspostavljenje principe igranja nacionalnog tima, već je pokušao da mnoge stvari koje radi sa klubom prenese i na Rusiju.

Kapelo je poznat kao vrlo pragmatičan trener, spreman da prilagođava sisteme igračima i okolnostima do krajnjih granica (što obično nije loše, ali mera mora da postoji).

Rusija sada uvek stoji u uobičajenom 4-2-3-1 sistemu, baš kao što to radi i CSKA. Bazična formacija je ista, ali su u velikoj meri to i primarne i sekundarne kretnje svakog od igrača.

Umesto povređenog Džagojeva, u neku vrstu box-to-box uloge u manevru će upasti Denis Glušakov iz Spartaka. Osim Džagojeva, fudbalera CSKA, koji inače igra ofanzivnije malo u klubu, još je nekoliko igrača u ruskom sastavu čiji status je dogmatično nepromenjiv. Igor Akinfejev na golu, kao i par centralnih bekova Sergej Ignjaševič i Vasili Berezutski. Ova dvojica su ubedljivo i najveći problem ruskog tima. Jedan ima 36, drugi će uskoro napuniti 34 godine. Mobilnost im nije najizraženija fudbalska osobina.

Njihove mane postaju posebno očigledne, jer su bekovi u ruskom sistemu naglašeno ofanzivno orijentisani. Takođe, jasno je da Rusija sa ovakvim profilom igrača ne može - barem ne uspešno - da igra nikakvu formu napadačkog (visokog) presinga.

Oleg Šatov je prvi izbor na jednom, Aleksandr Kokorin na drugom boku. Slutski voli pokretljive napadače, ne preterano visoke ili snažne, ali brzr i dovoljno inteligentne da u kontekstu tima tu brzinu i iskoriste. U CSKA su to Sejdu Dumbija i Ahmed Musa, dok ta uloga u selekciji Rusije pripada veteranu Aleksandru Keržakovu.

Igrači na koje treba obratiti posebnu pažnju su, naravno, Pavel Mamev i Fjodor Smolov. Igrači Krasnodara su učestvovali u ogromnom broju golova u ruskoj Premijer ligi prošle sezone, a sami su među sobom razvili jednu jako interesantnu dinamiku od koje bi Rusija mogla da ima dosta koristi.