Zlatni dečak prljavog grada

Bila je to zagonetka umotana u misteriju unutar enigme, rekao je Vinston Čerčil cirka tuce milenijuma kasnije, jednim sasvim drugim povodom. Ali za njih, prve ljude, stvarno jeste bilo tako. Svet je bio tako mlad da mnoge stvari još uvek nisu imale ime (ovo je, opet potpuno drugim povodom, rekao Gabrijel Garsija Markes, ali o njemu malo kasnije). Oni su bili uplašeni i zbunjeni, ti naši bezimeni očevi i dedovi. Nisu znali ništa ni o čemu. Ali ne zadugo...

Jedne prijatne pleistocenske večeri, prvi ljudi su sedeli na uglačanom kamenju kao na divanima, ispred pećine sa lepim pogledom na pomrčinu ispunjenu vazduhom koji nikada više neće biti tako čist. Upravo su završili sa povećim butom megalocerosa, kada je glavni među njima, sa niskim čelom i obrvama koje su mu pokrivale polovinu lica, vukući po zemlji toljagu sa usirenom krvlju na vrhu, otišao na počinak.

Većina je ostala još malo na ovom improvizovanom skupu, preteči svih kurultaja, vođena olakšanjem koje nastane svaki put kada nadređeni ode. Ali nipošto nisu plandovali. Bili su zagledani u vatru. Odveć je bilo dockan, kada se konačno dogodilo. Vrpoljenja i pucketanja buktinje poticala su nešto o njima, sve snažnije i snažnije, kao lupanje bubnja koji upravlja veslačkim tempom neke feničanske galije (o galijama i Feničanima oni, naravno, takođe nisu znali apsolutno ništa). Počeli su da razmišljaju. Najbrži među njima, čija je mentalna sonda otišla najdalje i najdublje, izusti da je moguće - čuj moguće, sigurno - da iza doline, a onda pored vodopada i potoka klizavog dna, pa posle brda i zemlje suparničkog klana, na jednoj planini ili tek iznad nje, žive vrlo moćna bića. Ona su stvorila i tu planinu i brdo, zemlju suparničkog klana i suparnički klan, vodopad, potok klizavog dna, dolinu, njih same, pa i ovu vatru. Sad se javi i drugi, koji je objavio da je baš nedavno doznao da postoje predeli sa pojilima koja gase svaku žeđ zauvek i gde niko ne gubi vreme na lov jer se megalocerusi sami nabijaju na koplja, zahvalni što im je dopušteno to da čine. Treći, koji je uvek najmanje pričao i čije je izlaganje baš zbog toga bilo ispraćeno sa najvećom pažnjom, govorio je da postoji mesto na koje ljudi idu kada umru.

I tako je svet, ispunjen božanstvima i njihovim tek malo manje čudesnim kreaturama, očas posla postao manje strašan. Postao je magičan. Nastao je na razne načine - od delova raskomadanog diva, iz kosmičkog jajeta ili kroz Ainulindalë, pesmu besmrtnih bića.

Nalazio se nasred Igdrasila, džinovskog drveta koje ga je svojim stablom i granama spajalo sa ostalih osam svetova. Planeta je bila živa, zvala se Geja i rodila je sve što postoji. Pljosnat, svet je jezdio ugnježden na krkačama četiri slona, Beriliji, Tubulu, T'Fonu i Džerakinu, koji su, opet, stajali na oklopu ogromne zvezdane kornjače, Velikom A'Tuinu.

Veličanstvene i spektralne stvari dešavale su se svuda, od Avalona i Agarte do Šambale i Šibalbe. Napulj je, tako, nastao zahvaljujući jednoj sireni, iako ne postoji baš konsenzus kako tačno. Partenopa, ćerka rečnog boga Aheloja, nije prežalila što nije uspela da namami svojom pesmom Odiseja dok se ovaj vraćao svom domu iz Troje, pa se bacila u more i ubila (sirene su prvo bile bića sa telom ptica i glavom devojaka). Blizu mesta gde se nasukalo njeno mrtvo telo, osnovano je prvo naselje. Postoji i alternativna hipoteza. Kolaju abrovi o ljubavi između kentaura Vezuva i naše sirene Partenope, na koju je Zevs bio toliko ljubomoran da je njega pretvorio u vulkan, a nju u sam grad.

Međutim, magija se nije dugo zadržala u Napulju. Suviše je blata na dnu italijanske čizme - na đonu, neko bi se usudio da kaže - da bi tu opstala.

Sever i jug Italije su, u svakom smislu osim u bukvalnom, dve zemlje. Mezzogiorno (izraz za krajeve koji se spuštaju od Rima i završavaju sa Sicilijom, inače znači podne) je manje suptropska dembelija ili arkadija, a mnogo više predeo u kome svakog časa očekujete da sretnete Pobesnelog Maksa.

Eto, razlika između ekonomija Lombardije ispod Alpa i Kalabrije na Jonskom moru i Tirenskom moru je veća nego razlika među ekonomijama Nemačke i Grčke. Bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u Milanu je više od dva puta veći nego u Palermu ili Napulju. Pre četiri godine, nezaposlenost u Napulju među mladima stigla je do 53 odsto.

Materijalna nazadnost Juga nije ništa novo i svoj prapočetak ima u ordijama stranih zavojevača koji dosežu sve do feudalne Kraljevine Dve Sicilije, koja je tek prisilno ušla u ujedinjenu Italiju.

Investitore ili bilo koga drugog ko bi i doneo neki novac u južne krajeve obično odvrati jedna od dve stvari - korumpiranost javnih čelnika ili „doprinos" koji se plaća Koza Nostri, Kamori, Ndrangeti i Sakra Korona Uniti, kako bi se gradilo ili uopšte radilo u njihovim oblastima.

I tako dok ostatak Italije ima botaničke bašte, barok i Ferari, Jug ima leleke mafijaških sahrana i žamor dece na ulicama - hiljade dece koja se tu nalaze jer ne idu u školu, koja nikada nisu koristila kompjuter, koja nemaju toplu vodu, redovne obroke... (Unicef i organizacija Save the Children govore o između 1,4 i skoro 2 miliona dece koja žive u siromaštvu. Svako četvrto dete je na ivici siromaštva. Ta deca, naravno, većinom žive na jugu.)

Ova podela, na one koji imaju na severu i one koji se ne usuđuju ni da požele na jugu, prešla je i na fudbal. Od osnivanja jedinstvene italijanske lige 1926. godine, samo je jedan šampion došao sa juga. Bio je to Kaljari 1970. godine, za koji je igrao impresivni Luiđi Điđi Riva. Plutokratija je bila nepobediva.

Napoli je osvojio tek prstohvat srebrnine. Dva puta je osvojio Kup. Šampion nikada nije bio, vicešampion je bio takođe dva puta. Nije se imalo kud. Kultura cvikanja i fatalizma je bila institucionalizovana.

Napolitanci su voleli fudbal, i to onom najjačom vrstom ljubavi od svih - neuzvraćenom. Ali želeli su više. Bilo im je potrebno više. Ali čemu da se nadaju? Šta se moglo uraditi? Šta može da se dogodi?

Da su samo znali...

Ole, ole, ole, oleee... Diego, Diegooo...

Prestrašen, jedino što je mogao da čuje bio je zov njegovog strica. „Dijegito, drži glavu iznad izmeta", vikao je Sirilo, brat njegovog oca, popularnog Ćitoroa (nije zapravo rekao izmet, ali to ste i sami shvatili). Ono što niste shvatili, ali ono što ni Sirilo nije shvatio tada, jeste da je upravo izrekao najvažniju i najdalekosežniju rečenicu svog i života svih ostalih pripadnika porodice.

Dijego Maradona nije još pošteno ni prohodao, kada je, jedne noći, dezorijentisan, upao u septičku jamu. Stric Sirilo ga je spasao davljenja i onda predao Donja Toti, njegovoj majci, da ga očisti i uteši.

Sve ovo dešava se u Vilja Fioriti, u glibu predgrađa Buenos Ajresa, gde je Maradona odrastao sa komšijama makroima i penzionisanim ubicama. To je mesto gde su ulice duge a životi kratki. Mesto gde se sitni zločini proklamovano ne odobravaju, ali se smatraju ekvivalentom uriniranja u okeanu - svi to rade, niko o tome ne priča. Bio je to kraj gde su vlasti odbijale da izgrade trajnu policijsku stanicu, smatrajući prosto da nema neke svrhe.

Maradona je porastao i postao uobičajeno mestizo derle. Sa ostalim dečacima bi odlazio na železničku stanicu i pokušavao da ugrabi koji pesos otvarajući vrata taksija ili prodavajući otpad koji bi pokupio usput. Kada je napunio 13 godina, kaže, doživeo je otkrovenje.

„Otkrio sam da moju majku nikada nije boleo stomak. Želela je da mi jedemo. Svaki put kada bi iznela hranu, rekla bi da je muči stomak. Laž! To je govorila jer nije bilo dovoljno za sve", pričao je.

Maradona nije imao puno, ali je imao kožnu loptu, koju mu je za treći rođendan poklonio stric. Dovoljno... Bio je srećan sa njom, a isto i ta lopta, ova kao i sve druge posle nje, nikada nije bila srećnija nego li sa njim.

Maradona je bio pibe, dečak sa loptom, maštom i apsolutno ničim više. U Argentini su opsednuti njima i u njih su skrili gotovo čitav svoj etos. Posvećene su im tango pesme, a kada su u ovoj zemlji razmišljali da izrade statuu izumitelja driblinga, zamislili su je kao raščupanog dečaka izranavljenih kolena. Potrero (prazan prostor između zgrada u gradu) je mesto gde oni obitavaju, u igri, jedini savršeno slobodni.

Vozač iz okoline, sa dobrim uvom za tračeve („Ovaj mali... On... Drugačiji je od drugih." ), spojio je tog neotesanka sa formalizovanim fudbalom kada ga je odveo u obližnji dečiji tim. Još jednom, dovoljno... Sa deset godina Maradona je već bio blistavo obećanje, muštuluk nadolazeće divotnosti. Bio je El Pibe de Oro (Zlatni Dečak).

Iako je prozvan Karadonom, usled greške u kucanju ili štampanju, prvi novinski izveštaj ikada o njemu, objavljen u najvećem argentinskom listu, govori o klincu u prevelikom dresu koji je svojom tačkom omamio sve tokom poluvremena jedne utakmice Argentinos Juniorsa.

Deset dana pre svog 16 rođendana, već je igrao prvu utakmicu za najjaču ekipu Argentinos Juniorsa. Protivnik, ukoliko je to uopšte važno, bio je Taljeres iz Kordobe. Par meseci kasnije igrao je za izabrani tim Argentine, a četiri godine posle toga izašao je na zelenu ponjavu Bombonjere kao domaći fudbaler. Ubrzo je napustio Boku Juniors, prešao Veliku vodu i stigao u Evropu, u Barselonu.

On je smrtnik - ukoliko smrtan stvarno jeste - kakav nije postojao. Nije izgledao bogzna kako impozantno. Izgledao je kao džukboks sa crnim kovrdžama. Ali radio je stvari levom nogom kakve niko nije mogao desnom rukom. I to u snu.

Esnafi i gilde fudbala nikada tako nešto nisu videli. Bio je... Zapravo, to i nije bilo toliko šta je on bio, već šta je uradio. Dijego Armando Maradona je slomio fudbal.

Poziciono orijentisana zonska odbrana. Zonska odbrana orijentisana na čoveka. Zonska odbrana orijentisana na prostor. Zonska odbrana orijentisana na opcije. Kolektivna striktna odbrana čovek čoveka. Kolektiva fleksibilna odbrana čovek čoveka. Zonski orijentisana odbrana čovek čovek. Situaciona odbrana čovek čoveka. Visoki blok. Srednji blok. Niski blok. Visoki napadački presing. Niski napadački presing. Visoki srednji presing. Niski srednji presing. Visoki defanzivni presing. Niski defanzivni presing. Kontrapresing usmeren na loptu. Kontrapresing usmeren na linije dodavanja. Kontrapresing usmeren na prostor. Kontrapresing usmeren na protivnika. Ofanzivni kontrapresing. Centralne presing zamke. Lateralne presing zamke. Naglašeni fokus na presing okidače - kompromitovano polje vida, loš pas, nepovezanost napadačke strukture... Lažni presing. Odmarajući presing. Ritmični presing. Vertikalna kompaktnost. Horizontalna kompaktnost. Lokalna kompaktnost. Reaktivni napad. Proaktivni napad. Aktivni napad. Pasivni napad. Proaktivna odbrana. Reaktivna odbrana. Horizontalno naglašena igra u posedu. Vertikalno naglašena igra u posedu. Dijagonalno naglašena igra u posedu. Defanzivni fokus na krila. Defanzivni fokus na poluprostore. Defanzivni fokus na centar. Fokus na zonu 14. Fokus na crvenu zonu. Fokus na opasnu zonu. Čovek čoveka na defanzivnom prekidu. Zonska postavka na defanzivnom prekidu. Kombinovana odbrana na defanzivnom prekidu. Ofanzivni fokus na druge lopte. Defanzivni fokus na druge lopte. Salida lavolpiana ili bilo koja druga platforma za progresiju lopte iz zadnje linije. Numerička superiornost. Kvalitativna superiornost. Poziciona superiornost. Tri igrača u zadnjoj liniji. Njišuća četvorka. Petočlani lanac u zadnjoj liniji. 3-4-1-2. 3-3-2-2. 3-4-2-1. 3-3-1-3. 3-4-3. 3-3-4. 5-4-1. 4-4-2. 4-1-3-2. 4-3-1-2. 4-1-2-1-2 (romb). 4-2-2-2 (magični četvorougao ili carré magique). 4-3-2-1 (jelka). 4-2-3-1. Moderni 4-3-3. 4-1-4-1. 4-1-2-3. 2-3-5 (piramida). Metodo ili W-W. W-M. Verrou (1-3-3-3). M-M. Dijagonala ili Pela Direita. 4-2-4. Originalni 4-3-3. Katenačo. Il gioco all'Italiana. Totalni fudbal. Anti-fútbol. Futebol d'arte. Juego de posición. Lažna devetka. Izokrenuto krilo. Lažni bek. Lateral. Wing bek. Ventilador krilo. Tornante. Battitore libero. Quarto Zagueiro. Kettenhund. Pivote. Dupli pivote. Trivote. Interior. Media punta. Trequartista. Regista. Centar half. Centro mediano. Volante. Ponta da lança. Enganche.

Ništa. Nije. Vredelo.

Ništa. Nije. Važilo.

Kada bi Maradonu uključile sile, kakve god sile pokretale takve kao što je on, bio je nezaustavljiv. Nije ga bilo moguće pacifikovati, anestezirati ili umilostiviti. Nije ga bilo moguće ničemu ni prilagoditi ili u bilo šta akomodovati. Bilo je to kao da helebardu pokušavate da spakujete u tabakeru. Mogli ste da radite šta god poželite na terenu, ali samo je njegova volja određivala šta će se zaista dešavati i kako će on u tome učestvovati. Dijego Armando Maradona je slomio fudbal.

Ali nije sve bilo lepo za njega u Kataloniji. Pred njim se otvorilo hiljadu vrata. On je prošao kroz, kako ih je Oldus Haksli nazvao a onda Džim Morison opevao, vrata percepcije. Počeo je da koristi drogu.

U međuvremenu i ljudi koji su bili u blizini - prijatelji, rodbina, sikofanti i oportunisti - razvijali su jednu svoju naviku, a to je naravno uzimanje novca od njega. U malo daljem međuvremenu, Maradona je mnogo novca izgubio i na lošim investicijama. Novi transfer mu je bio neophodan, a, nakon tuče u finalu Kupa Kralja protiv Atletik Bilbaoa, njega je i dobio.
Serija A je u to vreme bila najbolja na svetu. Osam od devet osvajača Zlatne lopte između 1982. i 1990. godine igralo je u Italiji (Karl Hajnc Rumenige, osvajač iz 1980. i 1981. godine, i sam je prelazio u Inter). Bilo je to mesto za Maradonu. Stigao je u Napoli.

U julu 1984. godine, oko 70.000 ljudi je ispunilo betonsku zdelu San Paola kako bi videlo dolazak Izabranog. Navijači su tokom pregovora otpočinjali štrajkove glađu, neki su se i vezivali za konstrukciju stadiona. Ali sada je bio tu. Zagrlili su se, Maradona i Napulj, kao Piram i Tizba tog dana. Veza među njima bila je jaka i pre nego što je otpočela. Prodirala je dublje od epiderma, i to ne samo zato što je majka Dijega Maradone dolazila iz porodice imigranata iz južne Italije.

Golondrinas (laste), sezonski radnici iz Italije, nazivani su tako jer su tokom zime dolazili u Argentinu kako bi bili prisutni na žetvi tokom leta u južnoj hemisferi. Posle bi se potrpali u parne transatlantske brodove i vraćali kućama taman za letnju žetvu u severnoj hemisferi. Međutim, vremenom, mnogi su i ostali u Argentini, gotovo isključivo po siromašnim barijima duž estuara Rio de la Plate, menjajući je demografski i kulturološki zanavek.

Dan u kome je došao Maradona drugi je najglasniji u istoriji Napulja (najglasniji će tek uslediti), ali ispod buke i besa bućkalo je tiho razumevanje među njima. Bilo je to razumevanje sapatnika.

Po realizovanju transfera, jedan list je imao da kaže da nedostatak „kuća, škola, autobusa, zaposlenosti i sanitacije nije važan, jer imamo Maradonu".

Šta su ovim mislili - šta su zapravo ovim mislili - jeste da svi drugi sada mogu da idu bestraga. Eto im njihovi grifoni, nimfe, nage, valkire, vilenjaci, kiklopi, gorgone, lešiji, orci, gnomi, golemi, minotauri, feniksi, krakeni, Tezeji, Anubisi i Beovulfi. Oni su imali Maradonu i njima je bilo mnogo bolje. On je ubrizgao magiju u njihove živote.

U suštini, uradio je isto ono, čak koristeći i analogne metode, što su u književnosti već uradili fabulisti iz Južne Amerike. Magični realizam je literarni žanr, veličenstvan i haotičan kao i kontinent sa koga dolazi, u kome se magični elementi ubacuju u inače sasvim obične i prozaične okolnosti. Sve ono što ne može da postoji postaje jedino što postoji i to deluje potpuno prirodno i nikome čudno.

Tako kod Gabrijela Garsije Markesa stari i odrpani čovek sa velikim krilima spava sa kvočkama, dok krv teče po gradu, kontrolišući svoje kretanje, skrećući pod pravim uglovima, čak obilazeći tepihe kako ih ne bi isflekala, sve da bi došla do majke upucanog i tako prenela tragičnu vest. Horhe Luis Borhes, sa svoje strane, piše o knjizi koja ima strana koliko u pesku ima zrna, ali i o sferi, tek par centimetara prečnika, u kojoj se nalazi sve što jeste i koja, kada se u nju pogleda, prikazuje neumanjen čitav univerzum, istovremeno iz svih uglova.

Zapravo, kada je Borhes, do danas verovatno jedini Argentinac koji nije voleo fudbal, zajedno sa Adolfom Biojom Kasaresom sarađivao tokom rada na pripovetki Esse est percipi, odabrali su baš fudbal da demonstriraju kako je moguće manipulisati percepcijom stvarnosti (navijač otkriva da je čitav fudbal obmana, sa unapred određenim rezultatima i glumcima kao igračima).

Argentinski fudbal uistinu i jeste amalgam čarobnog i prizemnog. Dok je Rasing slavio osvajanje Interkontinentalnog Kupa, posle pobede nad Seltikom 1967. godine, navijači Independijentea, njihovog velikog rivala iz Aveljanede, provalili su u El Cilindro stadion i sahranili leševe sedam crnih mačaka kako bi prokleli klub. Da bi se oslobodili, konačno i osvojili neki trofej, u Rasingu su raskopali teren, ali su našli samo šest skeleta. Tek 2001. godine, prilikom renoviranja stadiona, pronađena je i sedma mačka. Te sezone, 34 godine nakon prethodnog pehara, Rasing je postao šampion.

I ovo je ono što je Maradona doneo Napoliju, Napulju i Napolitancima. Taj ambijent, u kome su granice realnosti jasno ocrtane ali i nipošto nepromostive i nesavladive, sada je bio i njihov.

Doduše, počelo je jako loše. Prve sezone, do Božića, osvojeno je samo devet bodova iz 13 mečeva (u vreme kada je pobeda donosila dva boda). To i nije bilo toliko neobično, jer je Maradona stigao u ekipu koja je u prethodnoj sezoni bila na bod od ispadanja, 12. od 16 ekipa u ligi. U nastavku je Napoli igrao dosta bolje, ali dalje od osmog mesta nisu mogli. Prvak je postala Verona.

Tokom leta, Maradona je zahtevao neke promene u igračkom bataljonu. Kriterijum koji je predstavio predsedniku Koradu Ferlainu bio je vrlo jasan. „Ako dodam loptu nekome, a njemu tribine zvižde, ćao!". Maradona je odabrao i fudbalere koji će doći umesto njih. Te sezone, Napoli je završio kao treći.

Onda je stigao Mundijal u Meksiku. Argentina je postala šampion sveta, a Maradona je igrao svaki minut svake utakmice. Ali, naravno, četiri vrlo posebna minuta, u četvrtfinalu i meču sa Engleskom, se izdvajaju.

Prvo je tu bio gol postignut „malo Maradoninom glavom, malo Božjom rukom". Potom mu je deset sekundi bilo dovoljno da prođe 60 metara i pet engleskih fudbalera, da ih otrese kao nazalnu sluz i da ode sa loptom i njihovim dostojanstvom, na kraju postigne i još jedan gol. U Argentini (i Urugvaju) je postojala legenda o fudbaleru koji je postigao suludo lep gol driblajući kroz odbranu rivala, da bi onda u povratku obrisao otiske stopala na zemlji kako niko nikada ne bi ponovio njegovo delo. Tog dana, činilo se, Maradona je konačno u tome uspeo.

Ipak, od dva gola, njemu je draži prvi. „Bilo je to kao da kradem engleski novčanik".

A oni, kao i svi drugi, pokušali su sve. Maradona je fauliran 53 puta na Svetskom prvenstvu u Meksiku. Na Mundijalu pre tog, u Španiji 1982. godine, Italijani su ga na jednoj utakmici šutnuli, povukli, uštinuli, ogrebali ili oborili 23 puta.

Maradona je nastavio i u Seriji A da igra sjajno (pridevi su nekad tragično nedovoljni). Pored njega su kohorte italijanskih odbrana izgledale kao morževi sa problemom sa disajnim organima. Mogli su da nose i džet pekove i opet bi bili nedovoljno brzi i suviše trapavi, krhki kao lutkice od terakote. I tako iz sedmice u sedmicu, sve do 10. maja 1987. godine, kada je Napoliju bio potreban i bod protiv Fiorentine na San Paolu kako bi uzeo prvi scudetto.

Napulj se pretvorio u jedno veliko iščekivanje. Postoji priča o Đuzepeu, pomoćniku prodavca ribe, kome je šef rekao da nosi Maradonin dres čitave sedmice pre utakmice. Đuzepe je odbio - a onda je dobio otkaz.

Bilo je 1:1. Usledio je urlik koji se čuo do Materhorna, zbog koga su popadale i porazbijale se mlečnobele vaze sa postolja od sandalovine i kovanog gvožđa po kućama sinjora sa severa. Oni dole, vazda poniženi, sa statusom rubeola i filoksera, sada su bili prvi. A kada si prvi u fudbalu, prvi si u svemu.

Napulj je izgledao kao karneval zarobljen u pustinjskoj oluji. Zastave, baklje, pesme, dim, duže od sedam dana u svim delovima grada. Održane su sahrane za Milan i Juventus. Sto magaraca je dopremljeno sa Sardinije (jedan od nadimaka severnjaka za ljude sa juga jeste i taj, magarci).

Na zidu gradskog groblja, neko je napisao: „Nemate pojma šta propuštate!".

Boje su bile svetlije, iako su poticale od odblesaka praznih tanjira. Smrdljive ulice su mirisale kao da su na njima postrojeni drvoredi japanske mušmule. Poderani derani su kidali mišiće obraza od silnog smejanja. Tamo gde je Maradona bio bog, svi su bili kraljevi.

Bog vam deluje kao previše jaka odrednica? Hiljade dece je dobilo ime Dijego, pa čak i Dijega. Napravljeno je svetilište posvećeno njemu, u kome se čuva pramen njegove kose i ampula njegovih suza.

Masivna industrijalizacija na severu Italije, zajedno sa pristupom obrazovanju i poslu, vodili su i doveli do socijalne uključenosti svakog pojedinca i smanjenja značaja nukleusa porodice. Upravo suprotno se dogodilo na jugu. Idealu porodice, koji je ovde tako snažan, na severu se izruguju, nazivajući ga mammismo.

Koliko samo Napolitance to više nije doticalo... Možda i najpoznatija navijačka pesma na svetu, ispevana jednom fudbaleru, zapravo je mammismo u svojoj najčistijoj formi.

O mamma mamma mamma

O mamma mamma mamma

sai perche' mi batte il corazon?

Ho visto Maradona

Ho visto Maradona

eh, mamma', innamorato son

O mama, mama, mama

O mama, mama, mama

Da li znaš zašto kuca moje srce?

Video sam Maradonu

Video sam Maradonu

O mama, zaljubljen sam.

Naredne sezone Maradona je bio capocannoniere - prvi strelac Serije A, ali Napoli nije uzeo titulu. Pet kola pre kraja imali su pet bodova prednosti, ali su do kraja uzeli samo bod i Milan je odneo pehar. 

Verovali su neki (mnogi zapravo) da je Napoli predao titulu zbog retko nasmejanih mladića koje zovu mafiosi, a koji bi zbog ilegalnog klađenja izgubili mnogo novca da je osvojena još jedna titula. Bili su to ljudi za koje se verovalo da su platili deo transfera Maradone, a koji su bili i njegovi družbenici. Maradonin život, odnosno onaj život koji nije direktno prianjao na fudbal, bio je tapiserija mafijaških derneka, alkohola, lakih deva, hitrih kola, dece koja jesu ili nisu njegova i njegovog starog druga i brašnastog krvnika, kokaina.

Ništa od ovoga nije sprečilo Napoli da osvoji Kup Uefa 1989. godine, pobedivši pritom Juventus, Bajern iz Minhena i Štutgart.

Negde u to vreme, međutim, u jednom napuljskom magazinu pojavila se fotografija Maradone i Karminea Đulijana, jednog od glasovitijih kamorista tog doba. Pojavile su se i gadne glasine, od kojih nije najgora bila ona da sudeluje u krijumčarenju droge. Maradona, možda prvi put sasvim, osetio je strah. U Italiju se vratio tek sredinom septembra, kada je već bilo odigrano četiri kola nove sezone.

Prva utakmica koje je bio deo bila je ona protiv Fiorentine. Počeo je na klupi, ušao u igru i promašio penal. Nijedan zvižduk se nije čuo. Voleli su ga i dalje, kao što je i on voleo njih.

Onda je počeo da igra sve bolje. Svojim panoramskim, kameleonskim pogledom kontrolisao je mečeve kako i očekujete da više biće čini. Napoli je bio šampion nanovo. Maradona je bio ekstatičan ponovo na fudbalskom terenu. Ponovo, ali i poslednji put.

U martu 1991. godine, izvršavajući naredbu italijanske fudbalske federacije, Maradona se podvrgao testu na nedozvoljene supstance. Pao je. Suspendovan je na 15 meseci. Ne znajući, utakmica protiv Sampdorije bila mu je poslednja. Napoli je poražen od ekipe Vujadina Boškova, budućeg šampiona, sa 4:1. Maradona je postigao jedini gol, iz penala. Nikada nije postigao tužniji gol. Pitanje je da li je ikada iko...

Napustio je Italiju, ali je u aprilu uhapšen u Argentini. Dok ga je policija, koja ga je izvukla iz kreveta iz njegovog stana u Kabaljitu u Buenos Ajresu, sprovodila u kola, navijači su činili sve da ih spreče.

Suspenzija je istekla i on je zaigrao za Sevilju, koju je trenirao nekadašnji selektor Argentine Karlos Biljardo, pa za Njuels Old Bojs. Uspeo je da ode i na Svetsko prvenstvo 1994. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, ali samo da bi sa njega bio proteran zbog pozitivnog testa na pet vrsta efedrina. Vratio se konačno i u Boku Juniors, ali je 1997. godine, posle meča sa Argentinos Juniorsima od svih ekipa, pao još jedan test na protivpropisne supstance. Poslednji meč koji je odigrao bio je Superklasiko. Boka je pobedila River Plejt na Monumentalu sa 2:1, a on je zamenjen na poluvremenu. Umesto njega u igru je ušao Huan Roman Rikelme.

Onda su počela njegova lutanja. Debeo, želatinastih udova, izgledao je kao pinjata. Delovao je kao da ga progoni đavo kojem je obećao dušu u zamenu za dar koji je imao. Farbao je kosu u narandžasto (jer, zašto da ne?). Nosio je masku Osame bin Ladena neposredno nakon napada u Njujorku (još jednom, zašto da ne?).

Osuđen je jer je novinare gađao vazdušnom puškom, pritom povredivši četiri osobe. Pregazio je, a potom i vređao kamermana.

U užasnom stanju, sa problemima sa srcem koje je nasledio od oca, kolabirao je u urugvajskom odmaralištu 2000. godine. Analize su potvrdile „preteran unos kokaina". Preživeo je, a gotovo niko nije verovao da će u tome uspeti.

Tokom oporavka u Havani, kod svog prijatelja Fidela Kastra, rekao je i ovo: „Dijego Maradona će otići na nebo tek onda kada sva četiri Bitlsa budu tamo da ga dočekaju". Boraveći na Kubi, stigao je opet da napadne novinare.

Vodio je demonstracije protiv Sjedinjenih Američkih Država, a u jednom trenutku se o njemu govorilo i kao kandidatu za potpredsednika Argentine. Od toga ništa nije bilo, ali Maradona jeste postao selektor Argentine, što je, složićemo se lako, daleko lepša sinekura. Pre nego što će biti imenovan, za njegovu stvar i u njegovo ime lobirali su, lično zovući predsednika Fudbalskog saveza Argentine, predsednik Venecuele Ugo Čaves, predsednik Bolivije Evo Morales i predsednik Argentine Nestor Kiršner.

Konačno je postao selektor, a onda, nekako, odveo Argentinu na Svetsko prvenstvo u Južnu Afriku. U ovom procesu je, za otprilike godinu i po dana, u nacionalni tim pozvao preko 100 fudbalera. Zato na Mundijal nije poveo Havijera Zanetija, ali jeste Arijela Garsea, defanzivca Kolona. Jedan je igrač sa najviše utakmica u reprezentaciji, sa sezonom u kojoj je osvojio Ligu šampiona, prvenstvo i Kup sa Interom. Drugi je vodio klub iz Santa Fea do 14. mesta argentinskog šampionata. I, onda? Oktud to? Maradona je imao san, kažu, u kome je Argentina osvojila Svetsko prvenstvo, a Garse je bio jedini fudbaler kojeg je mogao da se seti.

Pored svega ovoga (i toliko toga drugog ne pobrojanog), pogledati Maradonu i videti samo bunilo i raspamećenost bilo bi vrlo pogrešno.

On je neko ko je zauvek sprečen da radi bilo koju od jedine dve stvari koje oni kao on imaju na raspolaganju - da ponovo doživi i oseti slavu ranijih dana ili da od nje pobegne. Više od svega, on deluje povređeno. Baš onako, povređeno. Izgubio je loptu, prerano, nasilno i uglavnom svojom krivicom, i sada je i on izgubljen. Za njega, sve je samo bedna zamena i nedostojna uteha. Kao da žednom ponudite fotografiju čaše hladne vode. Mora da luta, jer ako stane verovatno će morati da razmišlja. Onda će se setiti da je bio El Diez. El Pibe de Oro. Ko zna šta je sada...

Stradalništvo se vratilo i u Napulj. Njihov tim je ispao iz Serije A 1998. godine, posle sezone u kojoj su prigrabili samo dve pobede. Vratili su se dve godine kasnije, ali su se ubrzo stropoštali nazad. Onda su, 2004. godine, bankrotirali. Njihovo ime, Associazione Calcio Napoli, zabranjeno je i oni su morali da se takmiče u Seriji C1.

Međutim, klub se konsolidovao, promenio ime u Societa Sportiva Calcio Napoli i već izvesno vreme igra jako dobar fudbal. Ove sezone, zapravo, igra fenomenalan fudbal i bori se za titulu sa stepenom ravnopravnosti kakav nije postojao od vremena jasno vam je već kog. Ali i pored toga, pored Gonzala Pipite Iguaina, Lorenca Insinjea, Pepea Rejne, Mareka Hamšika, možda stvarno i novog skudeta i neke nove slave, Napulj je pripijen samo uz Maradonu.

Pevaju njegove pesme, nose njegove bandijere, okupljaju se oko njegovih murala koji se kao freske, među zarđalim balkonima sa rasprostretim vešom i zidovima prošaranim rupama od metaka, nalaze svuda po gradu. Odavno su povukli njegovu desetku. Odavno bi i stadion nazvali po njemu, samo da nije italijanskog zakona koji nalaže da prvo mora da bude mrtav deset godina.

Kada je režiser Paolo Sorentino primao Oskara za svoj film „Velika lepota", nije dužio na najvažnijem filmskom podijumu. „Zahvaljujem se svojim izvorima inspiracije - Federiku Feliniju, Toking Hedsima, Martinu Skorsezeu... i Dijegu Armandu Maradoni".

Obeležio ih je. Sve njih. Odredio ih je. Sve to zbog toga što im je dao ono što im više niko nikada ne može dati. Titule i pobede dođu, budu lepe i svima sa njima bude lepo svakako, ali onda i prođu. Ushit uspomene istraje malo duže, ali se vremenom i on rastvori u čavrljanje staraca. Kada nestanu starci, nestane i on.

Ne, ne. On je uradio mnogo više od toga. Maradona im je dao magiju. Još iznad toga, Maradona je bio onaj koji je držao njihovu glavu iznad izmeta.