Predivni um jednog ludaka

Jeste li nekad pokušali da izgovorite jednu reč iznova i iznova? Bilo koju reč... Nakon određenog vremena, ta reč privremeno izgubi značenje. Veza između nje i objekta ili pojma koji treba da predstavi se raskida i slušalac može da je prihvati samo kao nasumični niz glasova. Ovaj psihološki fenomen se zove verbalno zasićenje. Njega okrivite i kada se pesma, koja vam se toliko sviđala i koju niste mogli da prestanete da pevušite, pretvori u iritantnu i nepodnošljivu halabuku.

Reči nisu za jednokratnu upotrebu, ali jasno je da treba biti obazriv u njihovom korišćenju. Sportski novinari to nisu bili, zbog čega je reč „istorija", zajedno sa svim svojim izvedenicama, dobrim delom upropašćena. Prevrtali su je oko jezika, pritiskali nepcima, ispaljivali i slušali kako se odbija od zidova dok se, konačno, nije vratila potpuno besmislena.

Samo zbog ovoga jedan razgovor na periferiji argentinskog Rosarija, koji je pravi početak ovog narativa, ne možemo da nazovemo istorijskim. Time bismo ga samo diskreditovali i devalvirali. Kao i onom dečaku koji je stalno vikao "vuk", ni nama niko ne bi verovao. A to bi bila velika šteta, jer je to jedan veoma poseban razgovor.

Do njega je došlo nedugo nakon što je Pep Gvardiola okončao igračku karijeru. Nesiguran da li da postane trener, izgubljen u krizi novog početka, nadao se anagnorizmu koji svi čekamo bar u jednoj fazi života.

Odlučio je da ode na hodočašće. Seo je u avion i odleteo u Buenos Ajres, odakle se odvezao u Rosario, grad revolucionara. To je grad Če Gevare, Lionela Mesija, Cezara Luisa Menotija i...

„Želiš da budeš trener? Da li zaista toliko voliš krv?", upitao ga je Marselo Bijelsa skoro na vratima. Kada je Gvardiola odgovorio potvrdno, prešli su na stvar.

Neverovatnih 11 sati trajao je asado, kako u Argentini nazivaju roštilj koji ima skoro obredni karakter. Pričali su samo o fudbalu. Tačnije, uglavnom je Bijelsa pričao. Preko viljuški koje su postale ofanzivni bekovi, slanika koji je bio zadnji vezni, stolica i stolova koji su predstavljali linije dva suprotstavljena tima, Bijelsa je svom gostu bez inhibicija otkrio kako on vidi fudbal. Na kraju seanse su se zagrlili, jer su tog dana postali i prijatelji, a onda se Gvardiola vratio u Kataloniju.

Šta je potom bilo, poznato je i onima koji fudbal poznaju tek toliko da ga razlikuju od kvidiča. Gvardiola je osvojio 14 trofeja za četiri godine u Barseloni. Postao je najmlađi trener sa trofejom u Ligi šampiona, i jedini koji je osvojio svih šest najznačajnijih trofeja u jednoj sezoni. Nikada nijedan trener Barselone pre njega nije pet puta zaredom pobedio Real Madrid. U Minhenu je u prvoj sezoni osvojio četiri trofeja, a njegov Bajern je postao prvak Nemačke već u martu.

Uporedo sa tim, samo manje upadljivo, Pep je menjao fudbalski reljef. Zakoni kauzaliteta i zdrav razum nam kažu da svaki uzrok ima posledicu. Poput onog leptira koji lepetom krila izaziva uragan na drugom kraju planete, Gvardiola je svojim vežbama na treninzima menjao igru, ne samo ekipa koje su mu bile poverene, nego i nacionalnih timova zemalja u kojima je bio stacioniran. Sedam igrača Barselone bilo je na terenu u finalu Mundijala 2010. godine. Sedam igrača Bajerna četiri godine kasnije. Inijesta je golom doneo pehar svom timu četiri minuta pre kraja drugog produžetka. Mario Gece je uradio to isto, samo tri minuta ranije.

U Španiji je to preklapanje rezultata i poimanja fudbala između kluba i reprezentacije bilo velikim delom spontano. U Nemačkoj, pak, ono je bilo deo šireg plana.

Nekada su nemačke timove definisali izuzetni igrači na jednom od dva kraja terena. Dominiranje u centralnoj trećini nikada nije previše zanimalo Nemce. Onda su pokretne trake renoviranog sistema rada sa mladima počele da izbacuju drugačiji tip igrača. Njima, moćnima sa loptom na nozi, bio je potreban sistem prilagođen upravo takvim karakteristikama. Reaktivna reprezentacija, koja je izgubila tri polufinala i jedno finale na velikim takmičenjima u proteklih osam godina, morala je da postane mnogo proaktivnija.

Taj zeitgeist se razvijao i pre Gvardiolinog dolaska, ali se tek u prošloj sezoni u potpunosti zalaufao. Pepov Bajern je kompletirao prosečno 122 pasa više po utakmici od Hajnkesovog. Svih šest nemačih reprezentativaca koji su igrali kod oba trenera su drastično popravili procenat uspešnih dodavanja. Dva verovatno i najvažnija igrača "manšafta" u Brazilu, Filip Lam i Manuel Nojer, najviše su napredovali.

Prvi je pravio 15 dodavanja po utakmici više nego lane, a onda je sa 562 pasa bio bolji u ovom segmentu od bilo kog fudbalera na Svetskom prvenstvu. Iza sebe je ostavio Tonija Krosa, Džeroma Boatenga, Bastijana Švajnštajgera i, gle čuda, Havijera Maskerana, još jednog Gvardiolinog igrača.

Nojer je u Bajernu imao 149 pasova više nego sezonu pre, a preciznost distribucije je skočila sa 79 na 90 odsto. Odavde potiče i ona poziciona sloboda nemačkog golmana zbog koje je često ličio na dodatnog igrača u polju.

Nemci ne miluju loptu kao Španci, ali je podjednako posesivno monopolizuju. „Elf" je imao najviše pasova po utakmici (ukupno 4157) na Mundijalu. U finalu protiv Argentine su imali loptu u posedu više od 64 odsto vremena. Dok su druge reprezentacije uglavnom izgledale kao da je neko nabacao igrače po terenu i nadao se najboljem, Bajern je Nemačku učinio koherentnom i skladnom.

„Srećni smo što je dobar deo ovog tima radio sa Gvardiolom", rekao je Joakim Lev po povratku u domovinu. Niko se nije usudio da mu protivreči.

Pepov koncept je specifičan koktel. U Gvardiolu su prvo u La Masiji implantirani ideali Johana Krojfa i Rinusa Mihelsa. Onda je on dalje oblikovao svoju misao ugledajući se na Ariga Sakija i Huana Manuela Lilja. Najvažniji sastojak je došao na kraju, kada je sve smućkao sa učenjima koje je u Rosariju dobio na poklon zajedno sa prvoklasnom argentinskom govedinom.

Katalonac je svojim didaktičkim metodama duboko uticao na fudbal, ali tek nakon što je jedan čovek, koga je nazvao najboljim stručnjakom na svetu, duboko uticao na njega. Gvardiola je najvažniji deo ove etiološke sekvence, ali nije on oborio prvu dominu, već Marselo Bijelsa. Ko je, zapravo, on? Koliko je još fudbalskih usuda promenio ovaj čudni i čudesni trener?

Krug među kvadratima

U Južnoj Americi žive ljudi sa nadimcima. Često je ime koja vam nametne svet mnogo važnije, svakako je živopisnije, od onog koje su vam dali mama i tata. Marsela Bijelsu zovu El Loco (Ludak, prim. aut.). Ljudi, to znamo, vole da patologizuju ponašanje drugih. Neko je lud ako to definišu oni oko njega, koji odlučuju, zbog razloga ličnog komfora, da su osobenosti predmeta ogovaranja abnormalnije od njihovih. Ovakve klasifikacije su najčešće neprijatan nastavak malograđanštine i zavisti i ne treba ih uzimati ozbiljno.

Najčešće, ali ne i sada. Marselo Bijelsa stvarno jeste poseban. On je pokretni dokaz da neobično može da bude veoma zavodljivo.

Duže od jednog veka, fudbalski vlastodržci i dužnosnici kolaborativno su dopisivali stranice priručnika o tome kako bi trebalo da se ponaša neko ko živi od ove igre. Bijelsa je uzeo taj priručnik i pocepao ga je na deliće istog trenutka kada je odlučio da postane trener.

Platio je lokalnim tinejdžerima da se popnu na drvo i špijuniraju trening protivničke ekipe. Koracima premerava širinu i dužinu protivničkog terena pre nego što uputi završne instrukcije pred meč svojim igračima. Odbija da poseduje automobil. Kada naleti na mentalnu blokadu ili mu ponestane inspiracije pred utakmicu, on ide u zoološki vrt. Jednom je označio flomasterom na patikama koji deo stopala želi da njegovi igrači koriste prilikom udarca, a onda ih je, kao nemilosrdni podsetnik, nosio danima.

Bijelsa ima egalitarijanski odnos prema novinskim kućama. Izričito odbija da daje intervjue, jer ne želi da favorizuje predstavnike ma kog medija. Zbog toga na njegovim konferencijama, koje ponekad traju satima, bilo ko može da postavi pitanje.

Novinari ne mogu da mu priđu kada god požele, ali to zato mogu navijači. I to oni najmlađi, koji su tako često ignorisani samo zbog toga što ne poseduju novčanik. Postoji priča da je Bijelsa, tokom jedne od svojih šetnji Bilbaom, naišao na dečake koji su ga zamolili da im se potpiše u album. On im je predložio nešto bolje. Uzeo je album i rekao im da ga pronađu sutradan na istom mestu i u isto vreme. Po dogovoru im je vratio album, ali ispunjen potpisima svih igrača ondašnjeg Atletika.

Godinama ranije, kada je išao da pogleda utakmicu Kopa Libertadores, primetio je dva mališana koji pokušavaju da se ušunjaju na stadion. Prišao je i dao im je svoje ulaznice, a sam je požurio kući kako bi stigao na prenos meča.

Bijelsa je rođen u porodici advokata i političara. Njegov brat Rafael bio je ministar spoljnih poslova Argentine, a njegova sestra Marija je bila viceguverner provincije Santa Fe. Moguće je da baš odatle potiče Bijelsin štreberast pristup fudbalu.

Kada je postao selektor svoje zemlje, prijateljima je rekao da izgube njegov broj telefona, a onda se zaključao na ranču u pampasu gde je neprekidno gledao fudbal u svim njegovim oblicima i agregatnim stanjima.

Na Mundijal 2002. godine sa sobom je poneo 1.800 video-snimaka različitih utakmica i treninga. Onda je shvatio da mu to nije dovoljno, pa je poslao po još 200. Jednom prilikom je na venčanje svog igrača došao sa snimkom utakmice sa Bokom Juniors pod miškom.

Uvek sa olovkama različitih boja, okružen planinama papira, on, između ostalog, razlaže mečeve na petominutne periode koje onda zasebno analizira danima. Tako on, u samonametnutoj otuđenosti, slaže ono što se smatra najobimnijom fudbalskom bibliotekom na svetu. Skoro kao da, poput alhemičara koji među retortama i epruvetama traga za panacejom, Bijelsa među tim svojim snimcima i beleškama traga za idealnim načinom igranja fudbala.

Nikad u odelu, uvek sa naočarima kakve ima vaš osamdesetogodišnji komšija, Bijelsa utakmice svojih ekipa vodi čučeći u jednom ćošku restriktivnog prostora. Nekad se zamisli, glava mu klone, što mu daje izgled čoveka kome su ispali ključevi. Ali to ne traje predugo, jer mu hipertrofirana strast sa kojom pristupa poslu ne daje mira. Tada ustaje i, nakon mahnite dreke i prateće gestikulacije, odlazi u drugi kraj označenog dela. Ako je verovati onima koji su brojali, on tokom ove šetnje, koja se ponavlja mnogo puta, pravi tačno 13 koraka.

Opsesivan, sasvim sigurno. Kompulsivan, očigledno. Lud, moguće. Ali iznad svega, Bijelsa je genijalan. Da nije, ne bi postao kult.

Bijelsizam ima više poznatih sledbenika od Sajentološke crkve. Osim Gvardiole, njegovi učenici su i Horhe Sampaoli, Maurisio Poketino, Dijego Simeone, Herardo Martino i Eduardo Berizo. Čak i oni treneri koji nemaju neposrednu vezu sa njim, kao Jirgen Klop ili Andre Viljaš Boaš, prihvatili su mnoge njegove principe.

Fudbal je u proteklih sedam ili osam godina prošao kroz proces bijelsifikacije. Međutim, svi ovi treneri samo su pozajmili i adaptirali Bijelsinu doktrinu. Oni igraju pripitomljeno, PG-13 izdanje njegovog fudbala, ne usuđujući se da primene originalnu ideju.

Fútbol bielsista je neobičan, unikatan i ekstreman. Kao kada izlazite iz dugog tunela, očima je potrebno vreme da se priviknu na njega. Ali kada ga shvatite i prihvatite, nećete moći da ga se zasitite.

Do pola fudbal a od pola umetnički performans

Nije tako bilo oduvek, barem ne sasvim. Niko se nije rodio kao superheroj. Svaki superheroj ima priču o svom nastanku. Kod svakog postoji jasno određen trenutak kada je prestao da bude deo krda i kada je postao jači, brži, hrabriji, drugačiji. Uvek je u pitanju neka trauma. Nekoga ujede radioaktivni pauk, nekome strada rodna planeta, a neko izgubi sa 6:0 od San Lorenca u Kopa Libertadores.

To je bio momenat kada je Bijelsa znao da nešto mora da promeni. Svi su bili uvereni da će se odreći svoje filozofije. Ali njegov organizam je još jednom odbacio konformizam kao strano telo. Nije napustio svoja shvatanja - intenzivirao ih je. Nakon tri dana, koja je proveo zaključan u hotelskoj sobi, odlučio je da se prepusti svojim najluđim fudbalskim fantazijama.

Njuels Old Bojsi su te sezone osvojili argentinsku Klausuru uz samo jedan poraz. U četvrtfinalu Kopa Libertadores su pobedili isti onaj San Lorenco ukupnim rezultatom 5:1. U finalu, nakon jedanaesteraca, od njih je ipak bolji bio brazilski Sao Paulo.

Bijelsa je na kraju sezone napustio klub, koji mu se kasnije odužio tako što je stadion nazvao po njemu.

Ovo je, inače, savršeni uzorak karijere Marsela Bijelse. Osim dve titule sa Njuelsom, kao i jedne sa Velez Sarsfildom i olimpijskog zlata sa Argentinom, on nema previše uspeha u onom tradicionalnom smislu. Njegov trenerski put je prepun „zamalo pobeda". Dovoljno je prisetiti se njegovog Atletika iz Bilbaa koji je sa uvredljivom lakoćom dva puta savladao Mančester junajted, samo da bi sam bio dotučen u finalu Lige Evrope od strane madridskog Atletika.

Razlog tome nije teško nazreti. Njegova taktika nije samo mučna za protivnike, već to ume da bude i za njene neposredne egzekutore na terenu, odnosno same igrače.

Seciranje Bijelsinih ideja neophodno je započeti od njegove omiljene formacije. On najradije igra u vrlo retkom 3-3-1-3 sistemu. Spljeskani romb, okružen sa dve linije sa po tri igrača u ofanzivnom i defanzivnom delu, nije potekao od njega, ali ovo jeste njegova formacija.

Ona je toliko njegova da su navijači u Čileu, zemlji čija je nacionalna selekcija tavorila u opskurnosti pre nego što se on pojavio, proslavili treći mart 2013. godine kao dan Marsela Bijelse.

Zanimljiva stvar u vezi sa ovom formacijom jeste njena progresivnost. Ona jasno pokazuje dobačaj Bijelsine vizije.

Fudbal je hirovit i nestabilan, ali postoji jedna konstanta u njegovom razvitku. Tokom decenija, broj defanzivnih fudbalera se povećavao. Primitivni fudbal se igrao sa jednim ili dva odbrambena igrača. Potom se prešlo na tri u W-M sistemu, delimično i u "metodu", da bi se zatim krajem pedesetih, nepovezano i skoro istovremeno, u Brazilu i Mađarskoj razvila formacija sa četiri defanzivca.

Onda je Karlos Biljardo, još jedan Argentinac, na Svetskom prvenstvu 1986. godine, prekinuo ovaj trend i prvi put oduzeo jednog defanzivnog igrača. Stvorena je 3-5-2 formacija. Nosonja (nadimci, nadimci i samo nadimci) je sa njom osvojio Mundijal.

Ova formacija je nastavila da bude izuzetno uspešna, posebno kada je na suprotnoj strani tim igrao u 4-4-2 formaciji, ali kako je postajala popularna, i kako ju je prihvatao sve veći broj ekipa, tako su i njene mane postale očiglednije.

Formacija 3-5-2 (3-4-1-2) u fazi napada previše zavisi od plejmejkera. Kada se on uguši, ekipa gubi sav kreativni zamajac. Bijelsa je to korigovao tako što je jednog centralnog veznog fudbalera pretvorio u ofanzivnog. Međutim, i ova modifikovana formacija, najpribližnije predstavljena kao 3-3-2-2, ne rešava drugi veliki problem, a to je akutni nedostatak širine kada tim kontroliše posed.

Zato je Bijelsa jednog napadača, a potom i jednog ofanzivnog veznog fudbalera, gurnuo na krilo. Plejmejker je ponovo usamljen, ali su rešenja koja sada ima umnogostručena, zbog čega ga je teže izbaciti iz utakmice.

Inače, sistemi koji u svojoj osnovi imaju tri igrača u poslednjoj liniji su se na Svetskom prvenstvu u Brazilu vratili iz bespuća i brojni timovi su ih igrali sa popriličnim uspehom (Holandija, Kostarika, Meksiko, Čile). Za očekivati je da će ih, u sezoni pred nama, koristiti i neki od najvećih timova na našem kontinentu. 

Bijelsa želi da predvidi i preduhitri svaku eventualnost na terenu. Zbog toga insistira da njegov tim uvek vuče prvi potez. On to naziva protagonismo. S kim god i protiv koga god da igra, kod kuće, na strani, na suncu, na kiši, na vrhu planine ili na dnu mora, Bijelsa uvek napada. Ti napadi se ponekad završavaju i sa sedam igrača u poslednjoj trećini.

Bijelsa igra sa izrazito visoko postavljenom zadnjom linijom, a smatra, kao što je i Arigo Saki smatrao, da postoji idealnih 25 metara razmaka između centarfora i štopera u timu. Kada pored aut linije izgleda kao čovek koji svira nevidljivu harmoniku, on upravo svoje igrače podseća da održavaju gustinu i kompaktnost.

Njegov fudbal je ponekad zastrašujuće vertikalan. On želi što brže da stigne do protivničkog gola direktnim dodavanjima, koristeći najpre numeričku prednost koju ima na bokovima. Ipak, ako prvi udar ne prođe, ekipe koje vodi Bijelsa su i te kako komotne sa loptom i sposobne da kroz posed stvore priliku za pogodak.

Zbog glatkog protoka lopte Bijelsa je doslovce izmislio veznog fudbalera koji igra štopera. Ovo se svidelo mnogim trenerima, koji su to kasnije implementirali u svojim ekipama.

Kada izgubi loptu, Bijelsina namera je da reciklira posed što je pre moguće. Presing je, iz tog razloga, drugi jako važan element njegove igre. Ali, čak ni taj njegov presing nije običan.

Valerij Lobanovski se smatra jednim od najvećih promotera presinga (uz Rinusa Mihelsa i, naravno, Viktora Maslova), i on je ovaj segment igre podelio u tri modela. Puni presing je kada ekipa pritiska protivnika duboko na njegovoj polovini. Polupresing je isto to, ali on počinje tek kada protivnik pređe polovinu terena. I na kraju, imamo lažni presing, odnosno slučaj da ekipa deluje nameračena da igra presing, ali to zapravo ne čini. Tada samo jedan fudbaler napada protivnika sa loptom, dok ostali miruju. Timovi, kako bi sprečili preteran napor, najčešće samo u intervalima i posebno važnim periodima mečeva igraju ovu prvu varijantu.

Ovo je, pretpostavljate, previše ziheraški za Marsela Bijelsu. Njegov presing počinje u najdaljim kutovima protivničke polovine i tamo se zadržava sve vreme.

Bijelsini timovi su verovatno jedini na svetu koji skoro da ne igraju u tranziciji. Oni su programirani da se ili brane ili napadaju. Tranzicija je gubljenje vremena u Bijelsinim strogim očima. Desant na protivnički gol prati juriš za izgubljenom loptom. Napad pa presing, napad pa presing, napad pa presing - i tako od zvižduka do zvižduka.

Ta naizmeničnost dve faze fudbalske igre izgleda kao uvežbana koreografija. Ako imate dobra mesta na stadionu, ovo deluje kao plesna grupa koja igra uz muziku koju samo njihov trener čuje. Digitalni papir ne može da dočara koliko lepo to ume da bude.

Ali to ne traje predugo. Igračima je prvo potrebno vreme da „razgaze" ovaj sistem. Nakon toga, mesec dana, dva, moguće i celu polusezonu, oni su veličanstveni. Ali na kraju umor uvek zamrlja i do neprepoznatljivosti iskrivi ovo remek-delo.

Bijelsa bi mogao da predupredi limitiranosti ljudskog tela i time svoj sistem učini održivijim, ali bi to značilo da je podlegao kompromisu. Umesto toga, on samo melanholično priznaje: „Da fudbal igraju roboti, ja bih uvek pobeđivao".

Pobeda ili nešto još bolje...

Bijelsa je preveliki fundamentalista da bi bio uspešan. Naravno, glupo je i pomisliti da je u pitanju nekakav nedostatak želje za pobedom.

Žudnja za trijumfom na sportskom polju je neodvojivi deo svih nas. Ona je ostatak našeg antropološkog i biološkog razvoja, kao umnjaci ili slepo crevo. Sport je, u svom najprizemnijem tumačenju, samo zamena za rat. Čak je otprilike tako i nastao. On je civilizacijski prihvatljiv način artikulisanja naše čežnje za konfliktom. Više nemamo plemena, imamo klubove i navijačke grupe. Više ne osvajamo teritorije i resurse, već turnire i lige. Pobeda je zadovoljenje primalnih ljudskih nagona. Ona je potreba koju svi osećamo, pa tako i Marselo Bijelsa.

On sam je rekao da nakon izgubljene utakmice ne može da se igra sa ćerkom jer oseća da ne zaslužuje da se raduje. Igrači Atletika, već potpuno potpali pod čini svog tadašnjeg trenera, toliko su bili potreseni porazom u finalu u Bukureštu 2012. godine da nisu ni poneli utešne medalje iz svlačionice. Svi treneri podjednako žele da pobeđuju, a jedino što ih razlikuje jeste pristup u ostvarenju te želje.

Bijelsini metodi zaista funkcionišu u stvarnom svetu, on je to pokazao sa selekcijom Čilea, ali je za njihovu kultivaciju potrebno vreme. Elitni klubovi imaju sve osim toga, jer je njima rezultat neophodan odmah i uvek (pogledajte samo Mančester junajted).

Prava je šteta što zbog toga Bijelsa nikada neće dobiti priliku da se razmaše sa svojim idejama u nekom evropskom blokbaster klubu. Kastni sistem u fudbalu je surov. Klubovi druge kategorije, kakve Bijelsa jedino može da vodi, ne mogu da se suprotstave megaklubovima koji su poharali sav talenat dostupan na tržištu.

Neko će reći da dobar trener od svake ekipe može da napravi pobedničku. To je podjednako netačno kao i suprotno uverenje, po kome treneri nisu ni potrebni kada ekipa ima dovoljno igračkog kvaliteta.

Ova druga tvrdnja funkciju trenera gotovo svodi na onu koju imaju one lepe devojke koje se osmehuju i poziraju pored velelepnih automobila na sajmovima. Ne, timovi se rađaju i umiru zajedno sa svojim trenerima. Veza među njima je neraskidiva i predstavlja osnovnu jedinicu ovog sporta.

Treneri, međutim, nisu svemogući. Njihov uticaj ima vrlo jasne ograničenosti. Slično kao kada pokušavate da se pokrijete premalim ćebetom.

Taktika je ništa drugo do pokušaj da se nametne red u haos koji jeste fudbal. To je uvek samo pokušaj, jer su sile koje vršljaju na fudbalskom igralištu prejake. Sreća, ili sudbina, ako verujete u takve stvari, je vrlo moćna stvar. Kao trener, jedino što nastojite jeste da umanjite njenu ulogu što je više moguće.

Ali nije reč samo o sreći. Sve utiče na krajnji epilog. Da li se napadač naspavao prethodne noći, da li se štoper pomirio sa devojkom, da li je golmanu išlo sunce u oči... A nismo ni došli do onog najočiglednijeg, talenta i umešnosti fudbalera, koje trener može opet samo delimično da oblikuje.

Bezbroj je varijabli, a samo jedan trener. On može da navije igrače i usmeri ih u pravom smeru, ali su igrači ti koji pobeđuju ili gube.

Zato, kada procenjujemo rad trenera, rezultat skoro - još jednom skoro - i nije važan.

Naše pamćenje je pristrasno. Mi vrednujemo ono što se završi dobro, a ne ono što je dobro rađeno. Mi napadamo ono što se loše završi, a ne ono što je rđavo rađeno. To je prosto pogrešno. Minhenski Bajern je bio sjajan tim u 90. minutu finala Lige šampiona 1999. godine. U 93. minutu su bili grozan tim. To nije tako. Stvari su mnogo kompleksnije od dihotomije „pobeda - dobro, poraz - loše".

Na kraju krajeva, mi koji plaćamo da budemo deo fudbala, umesto da budemo plaćeni za to, i ne bi trebalo previše da brinemo o rezultatu.

Niko se nije zaljubio u fudbal zbog pobeda ili poraza. Niko se nije zaljubio u fudbal zbog brojeva i konfeta. U fudbal smo se zaljubili zbog onoga između. Marselo Bijelsa je kralj onoga između.

Proces oplemenjuje i ispunjava, ne rezultat. Sutradan, posle utakmice, polemiše se o procesu i toku. Rezultat je podatak. Suvoparan i egzaktan, on naprosto jeste. O njemu se ne polemiše.

Niko ne ulazi na stadion u 90. minutu, pogleda u semafor i izađe napolje. Ono najlepše u fudbalu ni ne dopire do semafora. Ono najlepše u fudbalu je neopipljivo i apstraktno. Marselo Bijelsa je kralj neopipljivog i apstraktnog.

Naslada potiče od mirisa i ukusa same igre, a ne od njenog ishoda. Pobeda će uvek biti cilj, ali je igra smisao.

Ako vam sve ovo zvuči patetično i sladunjavo, možda malčice čudno, dobro je. Treba tako da zvuči. Fudbal kao i da ne postoji bez doze ludosti. Marselo Bijelsa je apsolutni kralj ludosti.