Fudbalska nepravda na „nacističkoj Olimpijadi"

Kada se pomenu Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine, poznatije pod nazivom „nacistička Olimpijada", u glavi imamo slike gradndioznog otvaranja sa hiljadama zastava sa kukastim krstovima i klicanje Adolfu Hitleru. Ali najupečatljiviji trenutak sa tih Olimpijskih igara održanih u atmosferi zategnutih međunarodnih odnosa u vreme punog zamaha fašizma u Nemačkoj je slika američkog tamnoputog sprintera Džesija Ovensa na pobedničkom postolju. Slika koju ni sam Hitler nije mogao da podnese.

U senci tog istorijskog trenutka našli su se mnogi drugi događaji koji su se dogodili na „nacističkoj Olimpijadi". Jedna od najvećih fudbalskih nepravdi ikada zabeleženih u istoriji fudbala dogodila se upravo na Olimpijskim igrama u Berlinu, kada je reprezentaciji Perua oduzeta pobeda nad Austrijom u drugom kolu fudbalskog turnira.

Čitav fudbalski turnir na Olimpijskim igrama sam po sebi je bio pun kontroverzi, ali sve je kulminiralo utakmicom drugog kola (svaki meč je bio eliminacioni) koja je ponoljena nakon što je Peru trijumfovao sa 4:2 nad Austrijom. I pored pobede FIFA je odlučila da se utakmica ponovi zbog toga što su peruanski navijači navodno uleteli na teren minut pre kraja meča. Nakon odbijanja Perua da odigra ponovljeni meč Austriji je dodeljena pobeda od 2:0, što je izazvalo provalu besa u čitavoj Latinskoj Americi.

Ipak, kada krenemo od početka, videćemo da je fudbalski turnir bio jedan od najzanimljivijih takmičenja na Olimpijskim igrama u Berlinu. Sport je nakon dva svetska prvenstva već stekao planetarnu popularnost, ali još uvek nije uspeo da se ustali u partenonu olimpijskih sportova. Na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1932. godine fudbal nije bio uvršten u takmičenje, iako je bio na programu na dve olimpijade pre toga. Sve je ukazivalo da će fudbal biti izostavljen i sa Olimpijskih igara u Berlinu.

Berlin je za domaćina Olimpijskih igara izabran 1931. godine, pre nego što je Hitler i zvanično preuzeo vlast u Nemačkoj. Veliko takmičenje trebalo je da predstavlja potvrdu uspona novog, Trećeg rajha, a fudbal je trebalo da bude jedan od elemenata gde će se dokazati arijevska superiornost. Sport je bio magnet za publiku što nije promaklo nacističkim liderima koji su uspeli da izdejstvuju da se fudbal nađe na spisku olimpijskih sportova za Igre u Berlinu.

Veliki problem predstavljalo je pravilo Međunarodnog olimpijskog komiteta koje je zabranjivalo profesionalnim sportistima učešće na olimpijskim igrama, tako da su mnoge, tada velike reprezentacije, dolazile sa znatno promenjenim sastavima u odnosu na one koji su se takmičili na dva prethodna Mundijala. Naravno, i u to vreme postojali su fudbalski savezi koji su uspeli da zaobiđu pravila i prošvercuju ponekog profesionalnog fudbalera.

Mnoge zanimljive stvari dešavale su se na i oko fudbalskog olimpijskog turnira. Tako je na primer Velika Britanija, koja je prihvatila poziv za učešće poslala ekipu sastavljenu od 14 Engleza, četvorice Škota, dvojice Velšana i jednog Severnog Irca. Poslednje učešće Ujedinjeno kraljevstvo na velikom takmičenju Ostrvljani su imali na Olimpijskim igrama 1920. godine kada su poraženi od Norvežana sa 3:1, nako čega se više nisu pojavljivali na svetskoj sceni, čak ni na Mundijalima.

I u Berlinu Britanci, koji su sebe smatrali vladarima svetskog fudbala, ponovo su se obrukali. Već u drugom kolu eliminisani su nakon poraza od Poljske od 5:4. Pre nego što su se vratili kući Ostrvljani su imali „čast" da se upoznaju i rukuju sa samim firerom. Kako je rekao jedan od rezervnih golmana britanske reprezentacije Teri Hadl Hitler je priredio prijem za njegove saigrače u odmaralištu Berhtergadenu koje se nalazi 400 kilometara od Berlina u Bavarskoj.

U pratnji SS osoblja britanski fudbaleri su sprovedeni do Hitlera gde su se rukovali sa nacističkim vođom i kratko popričali. Navodno postoji i fotografija sa tog sastanka koja se nalazila i privatnoj kolekciji jednog od fudbalera. Za Nemačku taj potez bio je potpuni propagandni pogodak. Danijel Peti, jedan od britanskih reprezetativaca decenijama kasnije potvrdio je da su se on i njegovi saigrači rukovali sa firerom. „Od tog trenutka stalno perem ruke", rekao je jednom prilikom Peti.

Nisu smo Britanci imali neslavno učešće na Igrama. Slično je prošla i reprezentacija domaćina Nemačke, koja je uz Veliku Britaniju trebalo da bude favorit turnira. Nakon što je u prvom kolu Nemačka demolirala Luksemburg sa 9:0, očekivalo se da će slično da prođe i naredni protivnik, Norveška. Ministar propagande Trećeg rajha Jozef Gebels procenio je da bi meč protiv Norveške bio prava prilika za pojavljivanje Hitlera, gde bi zajedno sa navijačima (kojih je na stadionu bilo oko 55.000) proslavio novu sportsku pobedu.

Hitler nije bio veliki ljubitelj fudbala i tog dana želeo je da prisustvuje veslačkom takmičenju, ali je prihvatio sugestije Gebelsa i pojavio se, kako se smatra, prvi i jedini put na fudbalskoj utakmici (mada postoje podaci da je kasnije Hitler prisustvovao i mnogim drugim mečevima).  Kako se navodi u pojedinim dokumentima, Hitler je izdržao samo jedno poluvreme, Nemci su od početka meča gubili sa 1:0, tako da se firer na tribinama nije zadržao do kraja utakmice. Norvežani su konačno pobedili sa 2:0 eliminisavši domaćina sa takmičenja.

Nakon što je Nemačka eliminisana, sva pažnja domaćih navijača bila je usmerena na Austrijance koji su već tada u očima Hitlera bili deo budućeg Rajha. Zanimljivo je da je Austrijance tada predvodio engleski trener Džejms Hogan koji će kasnije preuzeti kormilo reprezentacije Engleske. Hogan je bio trener Engleske kada su na prijateljskom meču u Berlinu 1938. godine engleski reprezentativci pozdravili publiku nacističkim pozdravom. Austrijanci su dobili prvi meč protiv Egipta sa 3:1, dok im je u druom kolu protivnik bio Peru.

Peruanci su prvi meč na turniru odigrali veličanstveno i pobedili su Finsku sa 7:3,uz pet golova Teodora Lola Fernandeza. Utakmica protiv Austrije u narednom kolu bila je prava farsa. Austrijanci su nakon prvog poluvremena imali vođstvo od 2:0, dok su Peruanci u drugom poluvremenu uspeli da izjednače rezultat. Meč je sudio norveški sudija Torlaf Kristiansen koji je, prema navodima Peruanaca, favorizovao Austrijance.

U produžecima, Peruancima su poništena prva tri gola, ali je južnoamerička reprezentacija uspela da postigne još dva pogotka i dobije meč sa 4:2. Minut pre poslednjeg sudijskog zvižduka, , nekoliko hiljada peruanskih navijača je navodno uletelo na teren da proslavi pobedu. U stampedu, navijači su bili agresivni i napali su nekoliko austrijskih fudbalera od kojih su troje povredili.. Pojedini engleski mediji, poput Dejli skeča (Daily Sketch) izvestili su da su peruanski navijači na teren uleteli sa palicama, noževima, čak i pištoljima. Zanimljivo je da je na utakmici igranoj na tadašnjem stadionu Herte prisustvovalo oko 5.000 gledalaca.

Austraijanci su momentalno uložili žalbu i tražili da se utakmica proglasi neregularnom, odnosno da se odigra novi meč. Na saslušanju koje je trebalo da bude održano da se utvrde činjenice besni Peruanci se nisu pojavili. Oni su smatrali da sami Nemci sabotiraju njihovu pobedu jer su u reprezentaciji imali mahom tamnopute fudbalere. Peruanci se nisu pojavili ni na ponovljenom saslušanju, dan kasnije, tako da je posebna komisija saslušala samo austrijsku stranu.

Nakon saslušanja FIFA je prelomila da se odigra novi meč. Kada je odluka objavljena, svi peruanski sportisti su demonstrativno već napustili Berlin i uputili se kući. U znak silidarnosti put domovine krenuli su i Kolumbijci koji su takođe napustili Igre. Podršku Peruu daleisu i Argentina, Čile, Urugvaj i Meksiko.

Tadašnji član Olimpijskog komiteta Perua Majkl Daso rekao je: „Mi ne verujemo više evrpskim sportistima. Otišli smo tamo i našli samo gomilu trgovaca".

Pobeda na utakmici za „zelenim stolom" na kraju je poklonjena Austriji koja se plasirala u polufinale olimpijskog turnira. U Peruu je u tom trenutku vladalo snažno anti-nemačko raspoloženje. Mediji su izvestili da je zvaničan razlog oduzimanja pobede Peruancima što je sudija, na kraju meča utvrdio da teren nije bio regularnih dimenzija. Ova laž samo je raspalila proteste. Peruanski lučki radnici odbijali su da istovare nemačke trgovačke brodove na dokovima, paljene su olimpijske zastave, dok je zapaljiv govor imao i predsednik te zemlje Oskar Benavidez Larea.

Nepravda na Olimpijskim igrama ušla je duboko u srž peruanskog fudbala. U nastupajućim decenijama fudbaleri koji su pobedili Austriju na terenu slavljeni su kao heroji i dobili su naziv „heroji Berlina", dok je meč prerastao u mit u kojem je fudbalska reprezentacija Perua postala žrtva nacističke zavere.

Kao i svaki mit, u jednom trenutku je došao trenutak za ljude koji razbijaju mitove. Decenijama nakon legendarne utakmice peruanski novinar Arijas Šrajber istraživao je šta se zaista događalo na meču.

Čitajući novinske tekstove i službene izveštaje tog vremena Šrajber je naveo da nije bilo govora o nacističkoj zaveri protiv Peruanaca. On je prvo srušio mit da je peruanska reprezentacija igrala protiv najjačeg sastava Austrije koja je važila za jednu od najboljih predratnih ekipa. Istina je da su reprezentaciju Austrije mahom činili anonimni fudbaleri iz amaterskih klubova.

Citirajući izvore nekih drugih medija iz tog vremena, došlo se do verzije da su navijači zaista uletali u teren, ne u hiljadama kako se navodilo i da pojedinci zaista povredili trojicu austrijskih fudbalera. Peruanci su navodno iskoristili totalni haos i činjenicu da tada nije postojala zamena igrača i da su postigli pobedonosne golove. Na zakazano saslušanje Austrijanci su navodno kasnili zbog vojne parade u Berlinu zbog koje je bio blokiran veći deo grada, dok se dan kasnije nisu pojavili bez ikakvog objašnjenja.

Takođe, kada su Peruanci napustili Nemačku prenela se vest da se sa razglasa postavljenom u gradu čulo da su: „Peruanske kukavice pobegle pred hrabrim Austrijancima". I za ovo, kao i za mnoga druge događaje vezane za meč, Šrajber kaže da nema dokaza i da su verovatno plod mašte i preterivanja.

Mit o tome da je sam Hitler bio besan što je jedna južnoamerička reprezentacija izbacila jednu „arijevsku" nastala je tek 1946. godine kada je Nemačka poražena u ratu i kada su se otkrili strašni zločini nacista.

Verzija Šrajbera podigla je dosta prašine i samo je otvorila nova pitanja i rasprave. Oni koji pobijaju Šrajberove tvrdnje kažu da je nemoguće da na jednoj utakmici na Olimpijskim igrama bude tako slabo obezbeđenje, posebno u režimu kakav je bio nacistički. Takođe se navodi da je na utakmici bilo malo publike jer nije igrala Nemačka, kao i da navijači pre toga nisu pokazivali nasilničko ponašanje.

I u ovom slučaju, kao i kod mnogih drugih kontroverzi, istina je najverovatnije negde između. Ovo je samo dokaz da je fudbal i u svojim najranijim danima bio više od igre, kao i da skandali nisu novijeg datuma.

Na kraju fudbalski turnir je osvojila reprezentacija Italije, koja je savladala upravo Austriju sa 3:1. Italija je bila i aktuelni svetski šampion sa Mundijala 1934. godine iako je na Olimpijskim igrama morala da nastupi sa amateriskim fudbalerima. I Italijani su na čudan način došli do fudbalskog finala i olimijskog zlata, ali to je već neka druga priča.