Feuer Frei! Bang Bang!

Ponekad, buka je samo buka. Tek izobličena i kompromitovana tišina. Fizička pojava bez značenja. Zvučni talasi koje registrujemo jer im je frekvencija smeštena negde između 20 i 20.000 herca. Vibracije vazduha koji se migolji kroz naš ušni kanal, dodiruje bubnu opnu a zatim, preko koščica srednjeg uha, dolazi do unutrašnjeg uha gde se konačno pretvara u električni signal koji naš mozak razlučuje. Ništa više od toga. Reči tada nemaju veću vrednost od kloparanja, čagaranja ili šgrgutanja.

Ali ne i na fudbalskom stadionu. Nikada na fudbalskom stadionu. Tamo svaki pisak i svaki urlik, svaki ton i svaki uzdah, imaju neki duboki i intimni smisao. Toliko su važni ti zvuci fudbala, toliko nerazdvojni, da se čini da ih ne emituju živa bića, već da ih luči sam stadion.

Eduardo Galeano, urugvajski pisac i jedan od krasnorečivijih zastupnika fudbala, govorio je da ništa nije manje prazno od praznog stadiona. Na Bombonjeri, kazao je, trešte bubnjevi iz prošlog veka, a stadion „Đuzepe Meaca" u Milanu i dalje se njiše u slavu golova koje je postigao onaj čije ime nosi. Beton Kamp Nou stadiona priča katalonski, dok San Mames šapuće baskijski. Mi možemo da potvrdimo da celo Topčidersko brdo i dalje odjekuje od autogola Augentalera u meču Crvene zvezde i Bajerna. Ili je to, možda, od gola Dragana Mancea u čudesnom meču Partizana protiv Kvins Park Rendžersa.

I možemo da primetimo da su toliko dugovečni ti zvuci fudbala da nastavljaju da žive i kada stadion koji ih je izrodio nestane, pa se čini da ih nova ili obnovljena igrališta nasleđuju i samo dodaju u ostave svoje baštine.

Na Vembliju, tako, i dalje se čuju trijumfalni povici iz 1966. godine i poniženi jauci iz 1953. godine. Na Folkspark stadionu u Hamburgu ječi nespokoj i pljesak dlanova navlaženih nervoznim znojem na meču Zapadne i Istočne Nemačke na Mundijalu 1974. godine, jedinog (ozbiljnog) koji su ikada odigrale.

Osluškujući neki stadion, strpljivi kao najprevejaniji alasi, saznajemo mnogo o onima koji ga nastanjuju. Pa, šta se to onda čuje u Severnoj Rajni-Vestfaliji, u Rurskoj dolini, u Dortmundu, u Štrobelaliju, na Vestfalenu? Kakvi krici, kakav poj?

Kao i mnoge druge lepe i važne stvari i Ballspiel-Verein Borussia 1909 je počela u ugostiteljskom objektu. Jedne večeri u severnoistočnom delu grada, pre više od sto godina, 18 mladića, podstreknuti najvećom snagom koju mladost ima, ljubavlju i buntom, osnovali su fudbalski klub. Dali su mu ime po lokalnoj pivari, a ono, na latinskom, označava Prusiju.

Tako je krenulo... Mnogi gradovi sebe nazivaju fudbalskim gradovima, i mnogi sa pravom to čine, ali zaista su retki oni u kojima je klub neprikosnoveni simbol lokalnog ponosa. U jednom, ne tako kratkom momentu, samo je Milvoki proizvodio više piva od Dortmunda, koji je još bio do prelivanja ispunjen rudnicima uglja i čeličanama. Ali, tamo negde u drugoj polovini 20. veka, svetski ekonomski događaji redom su smaknuli skoro sve nosioce gradskog identiteta. Ostala je samo Borusija, voljena do ludila i malo više od toga.

Ona je prvi nemački klub koji je osvojio neko međunarodno takmičenje (Kup pobednika Kupova 1966. godine). I da, Borusija jeste jedan od najvećih klubova Nemačke. Međutim, to znači mnogo manje nego što se na prvi pogled čini. Štaviše, malo je i besmisleno tako nešto reći. To je isto kao kazati da je Novi Zeland jedna od najvećih zemalja Okeanije. Postoji mastodontski velika Australija i gomila ostrvaca i skupova ostrvaca od kojih je, eto, Novi Zeland najveći. Tako je i u nemačkom fudbalu. Nebosežni entitet, pored kojeg svi deluju kao mladeži, jeste Bajern iz Minhena. Borusija je samo jedna od tačkica. Možda veća od ostalih, ali mnogo manja od čudovišta iz Bavarske.

Bundesliga nikada nije uspela da formira klasično rivalstvo, pa čak ni relativno zatvorenu grupičicu timova – dva, tri ili četiri – koji bi se svake godine borili za trofej. Bajern je jedina konstanta. Svakih par godina neki klub će se izdići među rajom i postaće privremeni suparnik. To je bila Borusija iz Menhengladbaha sedamdesetih, Hamburg i Verder Bremen osamdesetih, Borusija iz Dortmunda pa onda Bajer iz Leverkuzena devedesetih. Svaki od ovih klubova traje par sezona, ali onda mora da se regrupiše i uzmakne, što otvara mesto novom prgavom pretendentu.

Borusija nije želela da bude samo još jedan beočug u bezgraničnom lancu. Vezir je poželeo da bude kalif umesto kalifa. Počela je da dovodi velike igrače i da za njih daje proporcionalno veliku količinu novca. Kada se popela na vrh, a u poslednjoj deceniji prošlog veka osvojila je dve Bundeslige, Ligu šampiona i Interkontinentalni kup, osladilo joj se. Nije htela da silazi. Želela je tu i da ostane. Nesreća je što je, u kombinaciji očajanja i megalomanije, pokušala to da uradi tako što će da nadbajernuje Bajern.

Krenula je da troši novac. Mnogo novca, još više novca nego do sada. Novca koji suštinski nije imala.

Izuzimajući istorijske i poznate izuzetke, Bajer iz Leverkuzena, Volfsburg, odnedavno i Hofenhajm, nemački klubovi su uvek bili javne, neprofitne, multisportske asocijacije, koje funkcionišu u ime opšteg dobra. Reprezentuju svoje članove, koji ih i vode. Međutim, krajem prošlog milenijuma, klubovima je ipak dozvoljeno da svoje profesionalne fudbalske sekcije pretvore u kompanije.

Međutim, i tu je postojala začkoljica. Pedeset procenata akcija te nove kompanije, plus još jedna akcija, mora da ostane u vlasništvu matičnog kluba. To je poznato kao „50+1" pravilo, uspostavljeno kako bi bio očuvan integritet sporta. Ovo znači da ovi klubovi ne mogu biti prisvojeni kupovinom niti otuđeni prodajom.

Borusija je prihvatila ovu mogućnost, kao i svi uostalom, ali je onda otišla i korak i po dalje. U oktobru 2000. godine ušla je u proceduru inicijalne javne ponude i izašla je na berzu. Klub je prodao oko 13 miliona akcija, po ceni od 11 evra po akciji, čime je zaradio neverovatnih i neočekivanih 140 miliona evra.

Tadašnji predsednik Gerd Nibaum obećao je da će taj novac uložiti u Steine und Beine, u „kamenje i noge", odnosno u infrastrukturu i nove igrače. Malo ko je tada shvatao koliko je to naopako, jer je klub već bio zaglibio sa dugom većim od 70 miliona evra.

Vestfalen je nadograđen, a klub je pokrenuo ili pribavio mnogo ćerki kompanija, od turističkih agencija do sopstvenog proizvođača sportske opreme. To je pokrilo „kamenje".

„Noge" su bili Marsio Amoroso, Brazilac koji je doveden iz Parme za, u to vreme, rekordnu sumu u Bundesligi, pa Torsten Frings i Tomaš Rozicki. Borusija je osvojila novi šampionat 2002. godine, a nesrećno je poražena u finalu Kupa Uefa od Fejenorda u Roterdamu. U polufinalu su pobedili Milan sa 4:0, a Amoroso je postigao het-trik u prvom poluvremenu.

Delovalo je da je sve sjajno u Dortmundu. Božić prepodne, Uskrs popodne. Ali nije bilo tako.

Pokrenuto je uobičajeno fudbalsko kolo nesreće. Novac koji je pristizao korišćen je da se isplate dugovanja, nakrkačena ponajviše plaćanjem previsokih obeštećenja za fudbalere i njihovih previsokih plata. Onda je preuziman novi dug kojim su plaćani novi fudbaleri, jer samo su oni garant da će novac nastaviti da šiklja u pravcu kluba.

Još prostije. Potreban vam je skup tim da biste bili uspešni. Morate da budete uspešni da biste mogli da priuštite skup tim. I tako u krug, kao zmija koja gricka sebi rep.

I to je nekako funkcionisalo. Sve dok nije prestalo da funkcioniše.

Borusija je, čak, napravila sporazum sa investicionom kompanijom u vlasništvu jedne velike frankfurtske banke. Klub je, prema dogovoru, prodao investitorima stadion za 75 miliona evra, sa namerom da ga otkupi nazad. Zakup su plaćali suludih 17 miliona evra godišnje. Borusija je dobila dovoljno šuški, a investitori, građani sa najrazličitijih strana života, priliku da fino zarade. Svima lepo, zar ne? Pa, ne.

Sve se rasprslo i survalo kada je tim prestao da bude uspešan. Borusija se nije plasirala u Evropu 2004. godine. Novac kojim bi se isplatili dugovi prestao je da pristiže. Nekoliko meseci kasnije, Nibaum je priznao da je dug kluba nabubreo do oko 120 miliona evra.

Borusija je naprečac, odnosno samo naizgled naprečac, postala klub koji je trebalo spasiti. Nesolventnosti i ražalovanja u amaterski rang. Možda čak i smrti.

Lokalni preduzetnik Hans-Joakim Vacke preuzeo je na sebe da izbavi klub iz gubice bankrota. On i njegovi savetnici smislili su način da klub preživi. Međutim, postojao je problem – Borusija više nije mogla da plaća preuzete obaveze.

Na sastanku u zgradi na dizeldorfskom aerodromu, predstavnici kluba, u poziciji koja nije neslična onoj u kojoj se nalazi mamurni plemić koji je bekrijajući spiskao dedovinu i sada iska još sredstava, morali su da ubede 444 malih investitora da odlože svoja potraživanja.

Da su ovi muškarci i žene, koji se nikada ranije nisu videli u životu, lupili svojom kolektivnom pesnicom o sto i zahtevali svoj novac baš tu i baš tada, Borusija bi odjezdila u nepostojanje.

Međutim, nakon više od šest sati pitanja, objašnjavanja i pojašnjavanja, pristali su na ponuđeni plan izlaska iz neprijatne situacije u kojoj su se obreli. U ponedeljak, 14. marta 2005. godine, oko pola četiri popodne, klub je spasen. U međuvremenu su Vacke i njegovi ljudi uspeli da konsoliduju klub, smanje dug, pa i da otkupe stadion.

Od tog dana postoji zaglavlje iznad svakog klupskog postupka, mali asterisk koji definiše njihovo ponašanje. Sportski ciljevi su najviši mogući, ali nikada više se do njih neće dolaziti prelaskom crvene linije, odnosno zaduživanjem.

Borusija je bila klub blaziranog korporativnog mentaliteta i nezaježljivosti i umalo nije skončala zbog toga. Danas je to klub koji funkcioniše sa mnogo više odgovornosti, umerenosti i zdravorazumnosti. To je i klub u kojem ambijent liči na onaj iz firmi Silicijumske doline, u kojima multimilioneri na posao dolaze biciklom, u japankama i duksevima sa kapuljačom. Drugačije je nego u ostalim klubovima Nemačke, koji su, sami po sebi, već podosta drugačiji od klubova u zapadnoj Evropi. Postoji vrlo jasna potreba da se izbegne pretencioznost i nakinđurenost. U regionu koji je, između ostalog, poznat i po visokim stopama nezaposlenosti, svaka aluzija bespotrebne pompeznosti bi bila škodljiva. Prisnost zajednice i sportskog kolektiva nije samo deo tamošnje kulture, već predstavlja i njihovu snagu. Jednu od retkih prednosti koja ne dolazi sa etiketom i bar kodom, zbog čega im je i u najcrnjoj tmini ostala dostupna.

I zbog toga, iako bi im to donelo pet miliona godišnje, klub neće uvesti sedenje na svim tribinama i krenuti da naplaćuje skuplje karte. I uvek će, na bilo čijem terenu, igrati u dresovima žute i crne boje.

Kako onda i ne bi bilo lako navijačima da se poistovete sa Borusijom i njenim srećama i nesrećama. Oni nisu mušterije, već deo celine. Vrlo važan deo celine, sa svojim obavezama i privilegijama. Fizički prikaz te ljubavi je i činjenica da je Borusija već hronično najgledaniji tim Evrope. Ona zaista jeste, vrlo bukvalno, klub svojih navijača i svog grada.

A taj njihov klub je ponovo postao stabilan. Sada je samo preostalo da se ta novostečena stabilnost kanališe i pretvori u uspeh. Za to im je bio potreban trener. Drugačiji trener za drugačiji klub. Jirgen Klop im je pasao kao pun mesec vukodlaku.

Kao i kod mnogih (skoro svih, zaista) velikih trenera, Klopova karijera je nastavak nimalo spektakularne igračke karijere. Sve vreme nosio je dres Majnca. „Imao sam mozak za Bundesligu, a talenat za petu ligu. Rezultat je igranje u drugoj ligi", govorio je Klop, koji je odmah po okončanju tog igranja, 2001. godine, postao trener istog tima.

Prvi je čovek koji je uveo Majnc u elitnu ligu Nemačke, a onda je postao i prvi čovek koji je sa ovim klubom igrao Kup Uefa. Kada je postalo jasno da će napustiti ovaj klub, nakon 18 godina, mnogo je bilo onih koji su pokušali da mu se dodvore. Ali Klop je kao suši ili pica sa ananasom. Nije za svakoga.

U pripremnom periodu, uoči prve bundesligaške sezone Majnca, odveo je tim pet dana na jedno švedsko jezero, gde nije bilo struje i gde su igrači sami morali da love svoju hranu. Ne postoji mnogo timova koji pristaju na ovakve štosove.

Bajern mu je prišao, ali se na kraju ipak odlučio za Jirgena Klinsmana, trenera mnogo vazdašnjijih manira. Uli Hese je kasnije priznao da je klub žestoko pogrešio. Hamburg je takođe obavio razgovore sa njim, ali je klupska hijerarhija na kraju ugovor ponudila Martinu Jolu, koji je, za razliku od Klopa, nosio odelo na razgovoru.

Naposletku, a pre otprilike sedam godina, završio je u Borusiji iz Dortmunda. Kada je došao, pitali su ga šta želi da uradi u novom klubu. „Da stvaram uspomene", kazao je.

Prvi trofej uzeo je već u prvoj sezoni, i to nemački Superkup. Prvo je bio šesti u ligi, pa onda peti. Onda je bio prvi. U sezoni posle te je odbranio titulu, a njoj je pridodao i DFB-Pokal (pet golova je dato Bajernu u finalu Kupa). Godinu dana kasnije odveo je Die Schwarzgelben na Vembli, u finale Lige šampiona, ali se ipak nije vratio sa peharom.

Ovi trijumfi, posebno kada se ovako naređaju, su sjajni, ali za uspomene je potrebno više od toga. One traže igru.

Taktika nije uvek bila nešto oko čega su se lomile nemačke fudbalske glave. Pobede i porazi objašnjavani su na drugačiji način. Krivica je uvek bila u igračima – nisu bili dovoljno dobri, ili se jednostavno nisu dovoljno borili, ili je u pitanju, najsramotnije od svega, kombinacija ova dva.

Treneri, kada bi bili percipirani kao sagrešnici u nespehu, ispostavljali su se kao nedovoljno uticajni u svlačionici. Previše harmonije među igračima je štetno, za to je odgovoran trener. Premalo harmonije među igračima je štetno, i za to je odgovoran trener. Treneri su bili motivatori i huškači, ispred i iznad svega, a ako su rezultati izostajali to je bilo zbog toga što nisu uspeli da ubede ili nateraju fudbalere da izvršavaju ono što se od njih zahteva na terenu. Ništa više. Misao da su možda same ideje loše, a ne pogrešna egzekucija istih, i da je to bremza timskog progresa, nije padala blizu ičije pameti.

Ako vam se ovo čini neobičnim, jer ko još povezuje Nemce i retrogradnost i šarlatanstvo, ne bi trebalo. Nemačka fudbalska misao skoro uvek je kasnila za ostatkom kontinenta. Pre Drugog svetskog rata bili su, u odnosu na centralnoevropske susede svakako, u senci zapećka. Bili su poslednji u koloni, kao najslabašniji dečak na času fizičkog. Kada su trijumfi napokon došli, donosio ih je Kampfgeist (borbeni duh, prim. aut.), ne umeće. Kada su 1954. godine postali prvaci sveta, pobedivši Mađarsku u utakmici koja se zbog neočekivanosti ishoda naziva „Čudo iz Berna", imali su pomoć blata i kopački sa prilagodljivim kramponima.

Profesionalni fudbal ustoličen je tek šezdesetih godina, a presing, najvažniji činilac moderne igre, uvežen je devedesetih godina prošlog veka, nekoliko decenija nakon što je osmišljen.

U poslednjoj dekadi, međutim, ovo se promenilo. Shvatanje fudbala i uloga njegovih sastavnih komponenti se promenilo.

Konzeptfußball, ili fudbal koncepta, dugo nije postojao. Onda se pojavio i u jednom trenutku postao je poštapalica. Sada je pojam odbačen, jer je postao redundantan. Tim sa jakom, veoma jasno definisanom opštom idejom je norma u Bundesligi, nikako više izuzetak. Za to su zaslužni treneri koji su pokazali da kvalitetan sistem nadjačava bilo koji skup fudbalera. Ralf Rangnik, Luj van Gal, Pep Gvardiola, Rodžer Šmit i Tomas Tuhel su to demonstrirali i još uvek demonstriraju. Jirgen Klop, međutim, to je učinio možda i najdopadljivije.

Nova maksima u transfer politici Borusije, nakon opisanih novčanih teskoba, bila je ona buvljačka – staro za novo. Iskusni i preplaćeni igrači su napuštali klub, a umesto njih dolazili su jeftiniji fudbaleri, mladi, talentovani i malo šta više od toga. Šinđi Kagava, recimo, doveden je iz Serezo Osake i plaćen manje od pola miliona evra. Kevin Groskrojc, dovučen iz druge lige, bio je besplatan. Mario Gece je isto bio besplatan, s obzirom da je u klubu bio od devete godine. Nuri Šahin je tu bio od 11. godine. Humels je pristigao iz Bajerna, koji nije previše verovao u njega, maltene budzašto.

A šta je to što mlade noge, plamteće srce i motivisani um mogu da rade? Mogu da trče i da se bore. Klopu dovoljno.

Taktika je kombinacija dva faktora – formacije i stila. Formacija, odnosno oblik tima, distribucija fudbalera u prostoru, nije bila neobična. Ali, stil... Klopov stil je bio šokantan.

Njegov osnovni element, ili barem najekstremniji a samim tim i najlakše uočljiv, jeste gegenpressing. „Protivpresing" ili „kontrapresing" je modalitet ponašanja igrača neposredno nakon što se izgubi posed. Umesto da se povlače u defanzivnu strukturu, oni će momentalno pokušati da otmu loptu nazad, pritiskajući protivnika gde god on bio.

Napade je najbolje zaustaviti i pre nego što su počeli, posebno što bliže golu protivnika, ali to nije sav rezon. Tu je i činjenica da je rival najranjiviji u prvim trenucima nakon što je došao do lopte, jer je a)verovatno potrošio dosta energije u jurnjavi, b)položaj njegovog tela i njegov stav nedovoljno stabilan, v)njegov fokus skrenut sa terena i saigrača na loptu, što znači da je, makar privremeno, nesvestan opcija koje ima za dodavanje.

Trik je u tome da fudbaleri uvek budu pravilno pozicionirani. Moraju da budu blizu jedni drugih da bi mogli da pritiskaju kao složna jedinica, ali dovoljno razmaknuti da u fazi napada njihova dodavanja ne budu zakrčena. Još je važnija svest igrača u kom trenutku se prestaje sa presingom, odnosno kada se konačno povlače i obrazuju odbrambenu konstrukciju (otud i čuveno „pravilo pet sekundi").

Naravno, nije Borusija jedina koja je primenjivala gegenpressing (khm, khm Barselona), ali je verovatno bila najbolja u tome. Reč je, na kraju, sa razlogom nemačka.

I sa loptom, Klopov fudbal je brz, pomalo šenut, direktan i vertikalan. On voli da rizikuje, da bude agresivan, da zaplaši. Klop voli da napada, zapravo ne voli ništa više toga, ali njemu zadržavanje poseda nije važno koliko, recimo, Gvardioli ili Vengeru.

"On voli da ima loptu, da igra fudbal, pasove... To je kao orkestar", rekao je Klop o Arsenu Vengeru. „Ali to je tiha pesma. Ja volim hevi metal".

I tako njegovi fudbaleri zuje terenom kao stršljenovi umočeni u nitrometan. Bez stajanja, bez odmora i bez milosti prema sebi i drugima.

Ovakva igra, očigledno, zahteva mnogo samopožrtvovanja od fudbalera i oni će biti spremni da joj se posvete i sebe podvrgnu ekstremnom fizičkom naporu isključivo ako veruju svom treneru.

„Ne možete da pobedite bez taktike, ali emocija čini razliku", kaže Klop i tako, možda i nesračunato, otkriva svoju najveću tajnu.

Tokom mečeva, Jirgen Klop je prizor koji se ne zaboravlja. On fijuče po tehničkom prostoru kao balon koji ispušta vazduh, raduje se golu kao da to nije samo prvi koji je postigao, već i prvi koji je video, a protestuje kod sudija koristeći svaki ud koji ima na raspolaganju. I igrači reaguju na ovo. Nije isto slušati naređenja generala koji ih izdaje dok juriša sa tobom, i onog koji to radi u belim rukavicama iz zaleđine.

Klopova moć je ta da on uspeva da se konektuje sa svojim igračima na jedan vrlo dubok način, da zaobiće sve mentalne inhibicije i da se zavuče u delove njihove svesti obrasle najvažnijim osećanjima i porivima. Poverenje, poštovanje, pa što ne reći i ljubav, koje na taj način zasniva su basnoslovni.

Kada je Kagava odlazio u Mančester Junajted, on i Klop su, prema sopstvenom priznanju, proveli 20 minuta u zagrljaju i suzama. Dok su trajale nedaće Matsa Humelsa sa povredama, on je našao način da uteši defanzivca. „Čekaćemo ga kao što dobra žena čeka muža koji je u zatvoru".

On zna šta da kaže, kako, u kom trenutku, sa osmehom širokim kao predvorje. To ga čini vrlo ubedljivim, neodoljivim štaviše. On je kao prijatelj koga nikada ne upoznajete sa svojom devojkom, jer se bojite da će onda ona prestati da vam bude devojka. Samo što on, umesto da zavodi devojke, navodi fudbalere.

Tokom nekoliko sezona Borusija iz Dortmunda je bila najpopularniji drugi tim na svetu. Ako ste i imali svoju primarnu ekipu za koju navijate, krajičkom oka, u retrovizoru, pratili ste šta radi Borusija, možda nesvesno stežući pesnicu od zadovoljstva kada vidite da su opet pobedili. Sada vam je sigurno žao što je sve to gotovo.

Počelo je u prvom kolu tekuće sezone, kada je Borusija u meču sa Bajerom iz Leverkuzena, nakon devet sekundi, primila najbrži gol u istoriji Bundeslige. Ovo, imajte na umu, nije jedini gol u Bundesligi koji su primili u prvom minutu. Dodajte tome da joj je, u Ligi šampiona, Arsenal dao gol nakon 65 sekundi, a Karlos Tevez nakon 132 sekunde. Cela sezona ličila je na partiju flipera bez onih polugica za udaranje. Gde god se lopta odbila, kako god odskakutala, na kraju bi uvek završila na jednom te istom mestu. U golu crno-žutog tima.

Sve je bilo jedna velika i pomućena sukcesija beslovesnih grešaka u defanzivi i proćerdavanja devedesetdevetzapetadevetoprocentnih prilika pred golom rivala. Ali to nije loša sreća. Ili, nije isključivo loša sreća.

Kloppo nema zaštitnu mrežu. On nikada nije, barem ne sasvim, razvio neki ekonomičniji ili pribraniji taktički pristup. I to, jednostavno, nije održivo.

Takođe, Klop i Borusija su predugo zajedno. Timovi moraju da se proluftiraju. U suprotnom će se ubuđati. Bela Gutman, koji je u svojoj karijeri promenio više klubova nego Lari King i Elizabet Tejlor supružnika, fudbalskog trenera je uporedio sa krotiteljem lavova.

„On kontroliše životinje, u čijem kavezu izvodi svoju tačku, samo dok to radi sa samopouzdanjem i bez straha. Ali u momentu kada postane nesiguran u svoju hipnotičku energiju, i kada se u njegovim očima pojavi tračak straha, izgubljen je".

Pre utakmice sa Borusijom iz Menhengladbaha, Klop je uneo sat sa alarmom u svlačionicu i namestio ga da se oglasi neposredno pre početka meča. Poruka je bila jasna – vreme je da se probudite. Simbolika ovog gesta i njegovog efekta je dvojaka. On još jednom pokazuje mnogovrsnost i imaginativnost Klopovih metoda. Ali poraz u ovom meču pokazuje da Klop više nema moć kao nekada da vrbuje svoje igrače. Postao je izgubljen.

Došlo je vreme za rastanak, a ta očiglednost nikome nije promakla. Međutim, u Borusiji bi pre promenili boje u kraljevsko plavo, posuli stadion šljokicama i kao himnu odabrali neku pesmu Majli Sajrus nego što bi se odrekli Klopa. On nije trener kome se uručuje otkaz i Borusija sigurno nije klub koji bi tako nešto pokušao. Čak ni kada nikoga nije bilo ispod njih u nacionalnom šampionatu, kada su tavorili, sami, u mračnom i vlažnom podrumu Bundeslige. Odluka je uvek bila samo njegova. Jedini čovek koji je mogao da otpusti Jirgena Klopa jeste Jirgen Klop. I on je to uradio.

"Uvek sam govorio da ću, u trenutku kada osetim da nisam savršeni trener za ovaj izuzetni klub, to i reći", glasilo je objašnjenje Klopa, izgovoreno sa lakoćom nekoga ko je upravo dobio udarac u pleksus. Njegov izraz je pripadao osobi koja je konačno shvatila da je htela da uradi nešto nemoguće. Klop je delovao kao čovek koji je prethodnih mesec dana proveo pokušavajući da nauči rododendron da sriče slova.

Najduži režim jednog trenera Borusije u istoriji primakao se kraju. Kada je neprijatna objava bila okončana, Hans-Joakim Vacke je ustao i zagrlio Klopa.

Klopa je, sasvim sigurno, strefio i jedan nevidljivi ali vrlo stvarni duvar. Karakondžula, kakva moderni fudbal ume da bude, jednostavno je prejaka i nepobediva. On, ovakav, ne dozvoljava klubu koji nije deo utvrđene elite da bude uspešan više od nekoliko godina.

Primena finansijskog fer-pleja, koja ne dopušta da klub napaja novac koji nije on sam stvorio, učinila je da se procep između onih nekoliko superklubova i ostalih pretvori u krater. Ako klubovima nije dozvoljeno da se nadograđuju upumpavanjem novca sa strane, a nije, elitni klubovi će ostati nedodirljivi.

Novac od TV prava, marketinga, sponzora, „merčendajzinga", turneja – idu najvećim delom njima. Mančester Junajted je bio sedmi prošle godine u Premijer ligi, a opet ga to nije previše finansijski dokačilo. Zamislite, na primer, Sautempton u istoj situaciji. Zahvaljujući finansijskom fer-pleju, najveći klubovi su povukli merdevine za sobom i više ne moraju da se osvrću.

Borusiji sezonama ovi superklubovi uzimaju igrače. Počelo je sa Realom i Nuri Šahinom 2011. godine, a za sada stoji na Bajernu iz Minhena i Robertu Levandovskom. Svaki put kada bi se to dogodilo, Klop bi morao da se preganja sa mnogo većim problemom od prostog dovođenja novog fudbalera. Svaki transfer Borusije je visokorizičan, jer je prostor za grešku minimalan. Ona ne može, kao pomenuti klubovi, prosto da dovede drugo pojačanje, ako ovo prvo ne ispuni ono što se od njega očekuje. Borusija ima samo jedan pokušaj.

Pritisak domaće lige, gde svaki neuspeh na početku sezone dozvoljava Bajernu da šmugne, znači da je Klop morao da pogodi sa novim igračem apsolutno svaki put u svakom prelaznom roku, što je apsolutno nemoguće.

Kao da igrate poker protiv nekoga kome je podeljeno 25 karata. I još, vi morate da igrate sa kartama okrenutim licem prema gore. Koliko puta ćete pobediti? Jednom, ako imate mnogo sreće. Dva puta, ako imate mnogo znanja. Treći put će vas samleti.

„To je kao Džejms Bond – osim što su oni onaj drugi lik (negativac)", lapidarno je Klop opisao Bajern i način na koji on i njemu ravni klubovi rešavaju stvari.

Ali, na kraju, Klop i nije obećao večnost u osami na vrhu kada je došao. Obećao je uspomene. A, ako ikada budete svraćali u ovaj kraj, znaćete da li je ispunio obećanje.

Ponekad, buka stvarno jeste samo buka. Ali ne i na fudbalskom stadionu. Ne i na stadionu Borusije iz Dortmunda. U svakoj pesmi, u svakoj rici i svakoj škripi, od sada pa dok je sveta u kome fudbal znači nešto, čućete radost i čućete ponos. Zbog četiri pogotka Roberta Levandovskog protiv madridskog Reala u polufinalu Lige šampiona. Zbog bilo kog od 67 pogodaka u prvoj šampionskoj sezoni najboljeg trenera kome je ikada ovde klicano. Zbog prve duple krune u istoriji kluba. Zbog intenziteta kojim su se drala kolena i grla tokom sedam divotnih godina.

I kada se raziđe „žuti zid", kada se 25.000 ljudi povuče sa najveće tribine sveta i kada Südtribüne ostane gola i prazna, moći ćete da čujete, nećete morati ni da se napinjete. Večni eho pobeda i hevi metal fudbala koji ih je doneo.