Novi poraz (ponovo) blede Srbije

Selektor jedne fudbalske reprezentacije ne može previše toga da uradi. Nema dovoljan broj treninga sa svojim izabranicima, tek nekoliko pred utakmicu par puta godišnje. Ne provodi dovoljno vremena sa njima, niti ono jedni sa drugima, kako bi se nametnuli željeni postulati igre. Nemoguće je uspostaviti nekakav identitet, a bez njega je veoma teško igrati fudbal.

Potrebne su godine, bez preterivanja, da se tako nešto postigne. Radovan Ćurčić je imao tek nekoliko meseci. Dakle, to je u startu otpalo.

Ono što je ovaj Ivanjičanin mogao da učini pred utakmicu sa Portugalijom jeste da pokuša da "namesti glave" fudbalerima, odnosno da kreira takav mikroambijent u svlačionici, i u njenoj neposrednoj blizini, koji će dozvoliti igračima da budu opušteni i samouvereni u utakmici, ali i posvećeni i odgovorni. Ovo je teško kada je rezultatski pritisak izražen. A još je posebno teško kada igrate za Srbiju, zemlju u kojoj su očekivanja uvek grandiozna. Kao da smo u svemu ostalom prvi u svetu, a samo u fudbalu, eto, zaostajemo.

Sa striktno fudbalske strane, s obzirom na to da je mnogo lakše u jednom timu popraviti i eliminisati defanzivne nego ofanzivne nedostatke, mogao je da poradi i na tome. Ili da, uopšteno govoreći, vrati defanzivnu kompaktnost i čvrstinu među "orlove", jer je baš ona tragično falila u meču sa Danskom. Defanzivni aspekt igre je nešto što se može modifikovati u nekom relativnom vremenskom škripcu, kakav uvek postoji u reprezentativnom fudbalu.

I ono poslednje što može jedan selektor da uradi, u ograničenom rasporedu koji mu je dat, jeste da popravi i provežba prekide, ofanzivne i defanzivne. Ćurčić u svemu ovome nije uspeo.

Srbija je delovala kao tim koji je sastavljen od 11 fudbalera, ali među kojima nema dvojice koji veruju u pozitivan rezultat u Lisabonu. Srbija je takođe prvi gol primila upravo iz prekida.

Pomoćna igra na korneru pomerila je srpsku zonu u kaznenom prostoru, zbog čega je Karvaljo ostao dovoljno usamljen da sa relativnom lakoćom glavom ugura loptu ispod ruke Stojkovića i u mrežu Srbije. Igrao se deseti minut, i ovo je bila prva ozbiljna akcija/prilika na utakmici.

Karvaljo je ubrzo morao da napusti teren zbog povrede, a zamenio ga je iskusni Žoze Fonte. Upravo je njemu, inače saigraču iz Sautemptona, Dušan Tadić proturio kroz noge pre nego što će šutirati pored leve stative portugalskog gola.

To je bilo u periodu u kome je Srbija pokušala da napadne. Kada bi uspela da se probije do završne trećine terena, to je obavezno radila preko leve strane, na kojoj su bili Tadić i Kolarov. Marković, koji večeras nije odigrao ni blizu svoje gornje granice mogućnosti, bio je bezopasan, često isuviše pozicioniran u sredini igrališta.

Portugalija je stajala u 4-3-3 formaciji (osim u poslednjih nekoliko minuta, kada je ušao Vilijam Karvaljo i kada je sistem bio 4-2-3-1), ali nijedan od igrača u toj najisturenijoj liniji nije bio napadač. Ovo je učinilo da sastav Fernanda Santosa, udobno smeštenog negde na tribinama La Luža, ne bude rigidan u napadačkim akcijama. Dani se povlačio unutra kako bi primio loptu, što je ostavljalo prostor iza njega koji su napadali Ronaldo, Nani, pa i često Koentrao, koji je igrao u manevru, umesto u poslednjoj liniji. Naravno, Ronaldo, inače, ima vrlo malo pozicionih zahteva kada igra za Portugaliju, tako da smo tokom utakmice mogli da ga vidimo na svim mogućim delovima terena. Tražio je loptu, nije je zadržavao i stalno se nudio u igri. Odavao je utisak motivisane staloženosti, prikladne za zvanično najboljeg fudbalera sveta.

U 29. minutu je sa fine udaljenosti odapeo jedan od onih svojih udaraca zbog kojih golmani i zakoni fizike mole za milost, ali je Stojković uspeo da ukroti loptu koja bi, u suprotnom, završila pod njegovom prečkom. Opet je Ronaldo, dva minuta kasnije, razgrnuo Bastu i Ivanovića, ušao je do pred sam peterac, ali je njegov povratni pas presečen.

Srbija je bila neubedljiva. Radosav Petrović je upao u tim umesto Gudelja kako bi se izbalansirao srpski vezni red i kako bi lopta brže tekla od naših centralnih bekova i bekova do prednje linije. To je bila zamisao, ali jedna koja se nije obistinila na terenu. Aleksandar Mitrović lopti skoro da nije ni prišao.

Na drugoj strani, previše je prostora ostavljeno Portugalcima, koji su to koristili za udarce sa distance. Ljajić, isto tako, nije uspeo mnogo toga večeras, ako ne računamo to što je dobio žuti karton zbog infantilnog koškanja sa Koentraom.

Ipak, prvi značajniji napad nastavka utakmice dogodio se dok su fudbaleri u belim dresovima imali loptu u nogama. Konfuziju u linijama Portugalije, prouzrokovanu ležanjem Mutinja na terenu, iskoristili su Kolarov i Tadić, koji su izigrali nasukanog Bosingvu. Tadić je onda sa boka ubacio loptu u kazneni prostor protivnika, a ona je tamo sletela na glavu Mitrovića. Posle toga, međutim, ona je završila iznad prečke.

Ritam meča, osim u određenim intervalima – retkim – bio je vrlo nizak. Jasno je kome je to odgovaralo, a samim tim je jasno i ko je bio dovoljno dominantan da ga nametne.

A onda, šok! Srbija je izborila korner, tačnije, to je uradio Aleksandar Kolarov. Nakon ubačaja, lopta je stigla do zaboravljenog Matića koji prelepim volej udarcem postiže toliko željeni i toliko potrebni gol za Srbiju. Momentum je konačno bio na našoj strani. Ali, avaj...

Portugalija je u 63. minutu istrčala jednu polukontru, koja zaista nije morala da bude previše opasna, sve dok Mutinjo nije odigrao pas za Koentraa. Lopta je prošla nekoliko naših defanzivaca i savršeno se smestila na stopalu fudbalera madridskog Reala. Domaćin je ponovo imao prednost, i ovoga puta ona je bila konačna.

Odgovor Ćurčića bilo je vađenje iz igre Lazara Markovića, odnosno ubacivanje Filipa Đuričića. Ovo je značilo, posebno sa defanzivnim obavezama sputanim i umornim Bastom, da su „orlovi" ostali potpuno bez ofanzivne širine. To je šteta, posebno jer je Kvarežma zamenio povređenog Koentraa, a on nikako nije igrač veran defanzivnim zadacima. Možda je zbog toga srpski selektor Tadića zamenio Tošićem, koji je otišao na tu desnu stranu (Srbija je igrala 4-2-3-1), ali je proboj svakako izostao.

Srbija je zapretila petnaestak minuta pre kraja, kada je sa ivice kaznenog prostora Petrović šutirao direktno u ruke Ruija Patrisija.

Poslednji potez Radovana Ćurčića bio je onaj koji je bilo lako predvideti – Petar Škuletić. On je zamenio Adema Ljajića, što jasno ukazuje da je Srbija u poslednjih sedam ili osam minuta igrala sa dva napadača, u konvencionalnoj 4-4-2 formaciji.

Ali, efekta nije bilo. Ritam je samo nastavio da pada, a sa njim i nade fudbalera Srbije. Evropsko prvenstvo, razvodnjeno do maksimuma, ono na koje će ići pola Evrope (bukvalno pola Evrope), veoma je daleko.

U sledećem kolu, 13. juna, Srbija će igrati u Kopenhagenu protiv Danske, a Portugalija u Jerevanu protiv Jermenije.

Tabela:

1. Portugalija 4 3 0 1 4:2 9

2. Danska 4 2 1 1 6:4 7

3. Albanija 4 2 1 1 4:5 7

4. Srbija 4 1 1 2 6:6 1

5. Jermenija 4 0 1 3 3:6 1