Balada o poslednjem umetniku

Stoji u gomili koja se nadima i poskakuje od bunovnog slavlja, ali sasvim je jasno da je on njen centar. Čestita i prima čestitke. Međutim, ne smeje se kao i svi ostali. Njegova gestikulacija nije podjednako uslovljena naletima ushićenja. Misli ga grebu. On inače uvek deluje kao da zna neku strašnu tajnu, i da se svim silama trudi da je nikome ne kaže, ali ovo je drugačije. Ovo nije njegova uobičajena melanholija.

Duboke oči sada su savršena korita za suze koje ni sva brisanja rukavom ovoga sveta ne mogu potpuno da sakriju. Argentinos Juniors se vratio u reformisanu prvu ligu Argentine. Huan Roman Rikelme je ispunio zadatak koji je postavio pred sebe kada se vratio u klub u kome je igrao kao dečak, ali ne može da bude i nije potpuno srećan. Pesma "inćade" spušta se sa tribine stadiona "Dijego Armando Maradona" u skromnom bariju Vilja General Mitre u centralnom delu Buenos Ajresa, milozvučnija od bilo čega što imate na svom prenosivom muzičkom uređaju. Ali njemu, produženoj nogi navijača na terenu, igraču koji je uvek đuskao u njihovom ritmu i na način njima najdraži, ona sada pomalo smeta. Breca se od nje, kao da je u pitanju vetar koji ga šiba po mokroj koži.

Još uvek razmišlja o tom 90. minutu utakmice protiv ekipe čije ime nikada niste, i verovatno nikada nećete čuti – u ovoj priči je svakako nevažno. Tada ga je trener, poštujući kurtoaziju i fudbalsku konvenciju, izveo iz igre. Protokol treba ispoštovati, a on zapoveda da se sa ovakvim fudbalerom treba pozdraviti. Rikelme je napustio teren i odgegao se kao malaksali milonga plesač do klupe za rezervne igrače. Verovatno se nikada više neće vratiti.

Ovo je oproštaj od jednog veličanstvenog fudbalera. Ali, mnogo više od toga, ovo je oproštaj od jedne ideje i jednog koncepta. Jer, Rikelme je tog dana, kao uostalom tokom većeg dela života, nosio broj deset na leđima. I to je ono što je najvažnije u svemu ovome.

Fudbal nije egzaktan sport, nije čak ni racionalan, ali to ne znači da su brojevi sasvim nebitni. Brojevi mogu da budu jako važni, barem to važi za one na dresu. Teško je zamisliti fudbal bez njih. Oni, međutim, nisu oduvek bili tu. Baš kao i tri boda za pobedu, crveni i žuti kartoni, izmene (prvi put primenjene u kvalifikacijama za Mundijal 1954. godine, na pomalo šizofrenoj utakmici između Zapadne Nemačke i Sarlanda), golmanski prostor (pa i sami golmani) i dodavanje unapred, brojevi su došli usput. Promolili su se iz haosa prvobitnog fudbala i pomogli mu da se razvije.

I čim su se pojavili postali su jako važni. Da, identifikovali su igrače, ali su počeli da rade i mnogo više od toga. Govorili su škakljive, ali uvek pouzdane pojedinosti o svojstvima svakog od njih ponaosob. Bilo je dovoljno da pogledate njegova leđa i znali ste šta možete da očekujete od fudbalera, šta on ume, šta radi dobro, a šta bi trebalo da izbegava. Ovo je ponekad umelo da ima i komične reperkusije.

Kada je engleski FA, tada, kao i danas, verovatno najuticajniji nacionalni savez, uveo kao obavezne brojeve na dresovima 1939. godine, zaboravio je, ili jednostavno nije primetio, da je W-M sistem zamenio piramidu (2-3-5) kao osnovni model postavke timova. Centar half (centralni igrač na sredini terena) postao je defanzivac, odnosno centralni ili treći bek. Međutim, nesvesni velike promene, oni su mu namenili dres sa brojem pet, zbog čega se i danas štoperi u većem delu sveta poistovećuju upravo sa ovim brojem. Ovo je razlog i što neki do danas nastavljaju da centralnog beka nazivaju centar halfom, što je, naravno, fundamentalno pogrešno.

Dakle, igrači su ostvarili posebnu vezu sa brojevima. I više od toga. Igrači su bili brojevi. A niko više nego onaj fudbaler koji je nosio dres sa brojem deset. On je postao najvoljeniji fudbalski sin, ali verovatno i najmanje shvaćen.

Da bismo uopšte počeli na pravi način da ga razumemo, moraćemo da skoknemo nekoliko decenija unazad. I moraćemo da skoknemo do Meseca.

Sletanje posade Apola 11 na površinu Zemljinog satelita bio je prvi veliki globalni događaj telekulturnog doba. Drugi veliki globalni događaj telekulturnog doba bilo je Svetsko prvenstvo u Meksiku, održano manje od godinu dana kasnije.

Mali koraci Nila Armstronga i skraćeni korak Karlosa Alberta pred udarac za četvrti gol u finalu na stadionu Asteka bili su predodređeni, od samog momenta dešavanja, da unedogled budu reprodukovani i prepričavani, u bezbrojnim formama. Nikada ranije događaji nisu imali toliku neposrednost uticaja, toliki univerzalni značaj, a to beše tako, naravno, zbog toga što ih je istovremeno video ogroman broj ljudi. Ali ovo je tek mali deo zapanjujuće povezanosti koja postoji između dva poduhvata koji se smatraju apogejima prošlog veka u svojim oblastima.

Za početak, u okviru priprema za šampionat, Brazilci su prošli ni manje ni više nego Nasin trening program. Dalje, kraj Korejskog rata označio je početak dugog ekonomskog buma u Sjedinjenim Američkim Državama, koji je trajao sve do sredine sedamdesetih godina. On je, sasvim jasno, finansirao američki svemirski program. On je takođe i otvorio tržište za sirove brazilske materijale, što je najvećoj zemlji Južne Amerike omogućilo rast zaposlenosti i povećanje primanja, što je opet dovelo do povećanja potrošnje. To je prouzrokovalo stvaranje urbane srednje klase, ali i veliku disproporciju između kvaliteta života u gradovima i ruralnim krajevima. Velike migracije stanovništva i ekspanzije favela bile su neminovne.

Ovo će sada zazvučati surovo, valjda kao i sve istine, ali upravo su ovo savršeni uslovi za fudbal. Postojalo je dovoljno bogatstva da se održava fudbalska infrastruktura, ali i dovoljno siromaštva da se održi socijalna produkcija individualnog talenta, onog koji ne nastaje u hladovini akademija nego u kaljugama i prašini ulice.

Amerikanci su pobedili Sovjete u svemirskoj trci, Brazil je pobedio Italijane u finalu turnira, ali njih više niko ne spominje. U slučaju osvajanja Meseca to je dobrim delom razumljivo, jer ga je lakše predstaviti kao uzvišeni poduhvat, ostvaren, ne nad ovozemaljskim i opipljivim protivnikom, već protiv vanzemaljskih prepreka, a za opštu dobrobit čovečanstva. Ali tako je, valjda zbog načina na koji je ostvaren, počelo da se gleda i na trijumf Brazila. Bio je to fudbal toliko lep da je jednostavno morao biti za dobrobit čovečanstva.

Ipak, ono što je svakako najupečatljivije, jeste iluzorna priroda budućnosti koju ova dva događaja najavljuju. Pele, Tostao, Rivelino, Žerson, Klodoaldo, Žairzinjo, u blještavim dresovima, lansirani satelitima u dnevne sobe miliona ljudi širom sveta, i to u tehnikoloru, delovali su kao punomoćnici sudbine. Oni su bili igrači prepuni veštine i nisu bili stidljivi kada ju je trebalo demonstrirati, ali u njihovoj igri, barem se činilo, bilo je još nečega osim egzibicionizma. Bila je to skoro kao neka želja da se ne govori samo o sebi, nego da se kaže nešto i o fudbalu, da se on veliča, da mu se nešto pokloni, da mu se vrati za sve srećne trenutke koje je on njima pružio. Na kraju krajeva, ne možete biti najbolji na svetu u nečemu a to ne voleti, i to je polazna osnova za igru koja je omađijala svet.

Međutim, oni nisu bili apostoli jednog novog doba, kakvim su se činili, već izbeglice iz starog sveta. I kao što nema ljudskih kolonija i naseobina na Mesecu, Marsu, Kepleru 22-b ili Tatuinu, tako je i fudbal ostao prikovan vrlo prizemnim težnjama. Fudbal kakav su tada igrali Brazilci prestao je da bude moguć.

Turnir u Meksiku, zbog vrućine i nadmorske visine, onemogućavao je presing ili bilo koji vid organizovanog zatvaranja protivnika. Poslednji put na jednom velikom turniru bilo je prostora i Brazil je imao savršeno sklopljen tim da bi ga iskoristio. Nikada više talenat neće biti pušten da nesputan tumara terenom. Argentinci su 1978. godine igrali ovaj fudbal bez brnjice, ali to su bili samo sporadični bljesci. Brazil je to pokušao još samo jednom, 1982. godine, ali je spektakularno omanuo.

U Evropi, sistem je već počeo da vlada, ali i da odnosi prve žrtve.

Vrli novi svet

Fizionomija fudbala je uvek zavisila od razmimoilaženja i sučeljavanja oprečnih sila i težnji. Tehnika nasuprot fizičke pripremljenosti, lepota protiv cinizma, individualno kontra kolektivnog, pragmatičnost naspram idealizma, rad kao kontrast talentu. Permutacije i prelamanja ovih večitih vrednosti su razlog što evolucija fudbala nikada ne prestaje, ali i razlog što ona nije linearna, pa čak ni ciklična, već često potpuno nasumična.

Prva internacionalna utakmica, odigrana 1872. godine, između izabranih timova Engleske i Škotske, može da se posmatra kao polazište ovog vrtloga. Iako je meč završen bez pobednika i golova, smatran je izuzetno zanimljivim jer je demonstrirao dva potpuno suprotna shvatanja fudbala. Englezi, na terenu postavljeni u, gledano sa ove distance, suludoj 1-2-7 formaciji, igrali su skoro bez ikakve interakcije. Sve je bilo podređeno driblingu i eksploatisanju očigledne fizičke dominantnosti. Bili su uvereni da je njihov način ispravan, ne samo sa sportskog, nego i moralnog stanovišta. Dodavanje je smatrano gotovo kukavičkim.

Škoti su bili malo prosvećeniji. Znatno lakši i agilniji, svoju igru su bazirali na pasu i kolaboraciji. Zato su i igrali u donekle umerenijoj 2-2-6 formaciji (neko bi pomislio da bi meč sa ukupno tri defanzivca trebalo da iznedri makar jedan gol).

Ni ostali nisu videli dodavanje kao nešto što treba anatemisati, pa se škotska igra, kako je nazvana, brže raširila. Džimi Hogan, Englez irskog porekla, njen je najveći autoritet. Radio je i držao predavanja u Austriji, Mađarskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj.

Opšte je pobedilo detaljno, suptilno je nadjačalo dramatično, pa je igra pasom prihvaćena kao standard. Neki od najvećih timova – austrijski Wunderteam, Dinamo iz Moskve iz četrdesetih, mađarski Aranycsapat – deo su ovog kontinuuma. Svaki od njih je, sa različitim stepenom razumevanja dalekosežnosti svojih postupaka, doprineo stvaranju sistema.

Međutim, fudbal je i dalje bio sukcesija individualnih borbi. Svi su igrali odbranu "čovek-čoveka", što je, osim što je umelo da bude restriktivno i represivno, sprečavalo puno srastanje saigrača u jednu celinu. Sada je došao red na Brazilce da pripomognu.

Izidor Dori Kuršner, jedan od padavana Džimija Hogana koji je nastavio diseminaciju njegovih ideja, doneo je W-M u Brazil i tako pokrenuo proces modernizacije fudbala u zemlji u kojoj svoju reprezentaciju sada nazivaju Pentacampeão (petostruki šampion).

Ipak, ti uspesi su bili još daleko 1950. godine. Na Mundijalu koji su organizovali, postigli su 22 gola na šest utakmica, ali su bili izbezumljeni zbog ona dva koja im je dao Urugvaj pred zvanično 173.850 gledalaca u poslednjoj utakmici poslednje grupne faze takmičenja. Kada je već tako, prirodno je bilo da se okome na glavni nedostatak u svojoj igri, a to je, smatrali su, krta odbrana. Rešenje su brzo našli.

Prvo je Martim Fransisko, nadovezujući se na ranije uspostavljenu prepravku W-M sistema koja je u Brazilu bila poznata kao "dijagonala", u svojoj ekipi Vila Nova povukao još jednog igrača iz manevra i od njega napravio onoga koga i danas zovu quarto zagueiro, odnosno četvrti defanzivac (da, Brazilci, ti prinčevi lepršavosti, prvi su igrali sa četiri fudbalera u zadnjoj liniji). Ovo je raščistilo šipražje i prokrčilo čistinu za još jednu važnu modifikaciju.

Zeze Moreira je sa Fluminenseom, a zatim i sa selekcijom Brazila na Mundijalu 1954. godine, uveo zonsku odbranu, čime je eliminisao potrebu za besomučnom jurnjavom za dodeljenim protivničkim igračem – principom zbog koga su se Brazilci najviše i skljokali u meču sa Urugvajem. Ovaj rafiniraniji mehanizam branjenja uslovio je da igra bez lopte ne bude individualistička, već uniformna i objedinjena. Ta svest, uz napretke u fizičkoj moći fudbalera kroz progresivnija shvatanja trenažnih principa, ishrane i sportske nauke (legalne i nelegalne), donela je presing, visoku zadnju liniju i agresivnu ofsajd zamku (ofsajd zamku koja je postala redundantna posle amandmana ofsajd pravila iz 2005. godine, ali to je već jedna druga tema...).

Presing je promenio kompletnu dinamiku samog fudbala, koja je do tada ličila pomalo na onu koju imamo u vaterpolu ili rukometu, u smislu da su ekipe naprosto ostavljale prostor jedna drugoj i smenjivale se u napadima. Sada je prostor postao nešto što se može kontrolisati, smanjivati i povećavati po potrebi, a da bi se to postiglo igrači su morali da se kreću u sinhronizovanim grupicama.

Sve komponente za stvaranje sistema konačno su bile tu. Ostalo je još samo da ih neko sastavi i normira.

Valerij Lobanovski se tek formirao kao ličnost u vreme kada je Sovjetski Savez otvorio prvu nuklearnu elektranu, poslao Sputnjik u svemir, a sam Kijev, grad u kome je rođen, bio priznati svetski centar razvoja informacionih tehnologija. Jedan od ranijih prototipova personalnog računara razvijen je u kibernetičkom institutu baš u ovom gradu. Vođen ovom manijom tehnološkog progresa, ali i sopstvenim analitičkim i ka perfekcionizmu usmerenim umom, Lobanovski je fudbal počeo da gleda drugačije nego drugi.

Za njega, fudbal je bio sistem od 22 elementa – dva podsistema od 11 elemenata – koji se kretao unutar definisanog područja (teren) i koji je bio podvrgnut raznim ograničenjima (pravila igre). Još važnije od ovoga, otkrio je da je efikasnost svakog od ovih sistema veća od zbira efikasnosti jedinica koje ga sačinjavaju. Fudbal, zaključio je naposletku, je manje zavisio od tih individualnih jedinica, a mnogo više od veza i koalicija među njima.

I to je bilo to. Ovo je bio Rubikon. Tačka bez povratka. Fudbal je odrastao.

Perkusije, trube, tromboni, gongovi i tube. Ako je ikada postojao trenutak za fanfare, ovaj je taj. Sistem je zvanično stigao. Nikada se važniji izum nije pojavio u fudbalu, niti će se verovatno pojaviti.

Stvari su morale da se promene. I promenile su se baš puno. Fudbal, da upotrebimo kaubojsku terminologiju, više nije bio dovoljno veliki za sve. Novo je moralo da potisne staro.

Kako je britka sablja postala švajcarski nožić

"Fudbal je kao avion", objasnio je Viktor Maslov. "Kako se brzine povećavaju, tako se povećava i otpor vazduha. Zbog toga morate da učinite glavu što aerodinamičnijom."

Ovako je blagi Rus, koji je u osmišljavanju 4-4-2 formacije malo pretekao Alfa Remzija, najavio timove sa samo jednim isturenim igračem. Ali još neposrednije, on je ovim najavio kraj tradicionalnih krila. To je i razlog što je iz kijevskog Dinama najurio njegovu veliku zvezdu, fudbalera koji je igrao na levom boku i koga su zbog načina na koji se lopta sjedinjavala sa njegovim stopalom zvali "Uzica".

A opet, upravo je on, Valerij Lobanovski, umetnik nekada znan kao Uzica, bez imalo samilosti ozvaničio njihov smak kada je kao trener etablirao sistem. "Valerij Lobanovski fudbaler ne bi mogao da igra kod Valerija Lobanovskog trenera", rekao je jednom.

Razlog je jasan. Njihovo umeće je pripadalo prepotopskom svetu. Stenli Metjuz je bio igrač koji je protivnike pretvarao u kamen, a Mane Garinča je i sireni mogao da proturi kroz noge. Ali oni više nisu imali prostor za ubrzanje neophodan da bi njihova tehnika driblinga došla do punog izražaja. Nauka je nepovratno razvejala njihovu magiju, a industrija uništila njihov habitat. Postali su siročad progresa.

Međutim, nisu bili sami. Žanr fudbala se promenio i u njemu, nakon klasičnog krila, izgledalo je da više neće biti mesta ni za klasičnog plejmejkera.

Tokom dobrog dela devedesetih godina prošlog veka delovalo je da je fudbal zašao u granične oblasti negativnosti iz kojih nije bilo izlaza. Trijumf nimalo upečatljive reprezentacije Nemačke na Mundijalu 1990. godine pratila je pobeda poražavajuće funkcionalne selekcije Danske na Evropskom prvenstvu dve godine kasnije – Danske koja nije ni trebalo da se nađe na pomenutom turniru.

Brazil je onda osvojio Svetsko prvenstvo 1994. godine na najmanje brazilski od svih načina, penalima nakon utakmice bez golova sa Italijom, sa dva razarača na sredini terena u vidu Dunge i Maura Silve. Na tom turniru, prvi put nakon 1938. godine, pojavila se selekcija Norveške, predvođena Egilom Olsenom. On je bio veliki propagator ideja Čarlsa Ripa, oficira RAF-a koji je, na štetu koja još dugo neće biti sanirana, oblikovao vrlo uticajnu školu mišljenja u engleskom fudbalu. Rip je u svojim statističkim proračunima došao do "zaključka" (ne postoje znaci navoda dovoljno veliki da ukažu na svu besmislenost njegovog učenja) da je posed lopte kontraproduktivan, odnosno da idealan napad ne bi trebalo da ima više od tri dodavanja. Ovaj izrazito direktan i vertikalan fudbal, u kome je lopta letela tako visoko da se na zemlju vraćala posuta injem, doneo je Norveškoj u jednom trenutku drugo mesto na Fifinoj rang listi.

Egil Olsen je, opet, sam došao do nekih svojih „zaključaka" (istovetni problem sa neadekvatnošću navodnika). Za njega, posed je morao da bude kratak jer je bio opasan. Greši onaj ko ima loptu, a posle grešaka se primaju golovi. Uostalom, mnogo je važnije za ishod gde se lopta nalazi na terenu od toga kod koga se nalazi. Idući i sam za statistikom, otkrio je da su veće šanse da ekipa postigne pogodak, pre nego što lopta napusti igru, ako se ona nalazi kod golmana rivala nego kod sopstvenog golmana.

Olsen, koga su, možete li to da zamislite, zvali Drillo tokom igranja zbog sposobnosti driblinga, nalagao je tako da se lopte konstantno ubacuju u bakrom – prostor iza poslednje linije rivala – koji su onda kretanjem napadali i njegovi ofanzivni fudbaleri.

Onda, kao da sve ovo nije bilo dovoljno, Nemačka je osvojila kontinentalni šampionat 1996. godine igrajući u formaciji sa pet defanzivnih fudbalera koje je štitio još jedan defanzivni vezni. Da ne govorimo da im je titulu donela abominacija u finalu koja se zvala zlatni gol u produžetku.

Činilo se da se fudbal predao. Da nije postajao samo previše pragmatičan, već skoro nihilističan. Ali onda, kao u obrtu u najboljoj Diznijevoj tradiciji, nešto se promenilo. Evropski šampionat 2000. godine (do danas poslednji na kome je igrala i naša reprezentacija) bio je senzacionalan. I ne samo to. Sve četiri ekipe koje su igrale polufinale nastupale su sa plejmejkerima iza napadača – Zinedin Zidan, Denis Bergkamp, Manuel Rui Košta i Frančesko Toti.

Takođe, većina ekipa je igrala u podvrsti 4-5-1 sistema (u ovom slučaju to je bio 4-2-3-1, ali je kasnije sve više poklonika dobijao i moderni 4-3-3), što znači da su igrali i sa krilima. Činilo se da su se umetnici vratili. Kažemo činilo, jer je brzo postalo jasno da to nisu bili isti oni boemi iz davnina.

Treneri su prihvatili da je nemoguće izvesti na teren potpuno mehanizovane timove i da je neophodno doći do detanta između sistema i improvizacije. Takođe, sama defanzivnost fudbala učinila je neophodnim igrače koji neće samo pokušati da probiju protivničke linije, već će ih nasamariti, namamiti ih da gledaju na jednu stranu dok ih oni zaobilaze na drugoj.

Desetke su polako postajale deo sistema, umesto, kao nekada, da lebde odvojene od njega. Italijani su u tu svrhu u kasnim devedesetim godinama razvili koncept "razbijenog" ili "razdvojenog tima". Najprostije rečeno, sedam defanzivnih igrača obezbeđivalo je tri ofanzivna. Roma Fabija Kapela je igrala sa Frančeskom Totijem iza Paula Serža i Marka Delvekija. U Juventusu, Zinedin Zidan je igrao iza Alesandra Del Pjera i Filipa Inzagija, a čuvali su ih Edgar Davids, Didije Dešam, Antonio Konte i Anđelo Di Livio.

Eme Žake, selektor Francuske, na Mundijalu 1998. godine je odabrao isti model i, igrajući u čuvenoj jelki (4-3-2-1 formaciji, još jednoj varijanti postavke sa pet veznih igrača koja je u Evropi postala popularna krajem osamdesetih i početkom devedesetih), ušuškao je Zidana i time mu dozvolio vrlo veliki stepen slobode u igri. Pored njega je stajao Juri Đorkaef, još jedan maštovit fudbaler, a ispred po mnogima najgori napadač koji je ikada osvojio Svetsko prvenstvo, Stefan Givarš. Iza njih su bili stacionirani defanzivno usmereni Didije Dešam, Kristijan Karembe i Emanuel Peti.

Nakon Zidana, Francuska nije imala par ekselans desetku. Nakon Ruija Košte, nije je imao ni Portugal. Posle Denisa Bergkampa, i u manjoj meri Veslija Snajdera, ni Holandija više nije imala takvog igrača. Nakon Frančeska Totija neće ga imati ni Italija. Majstorstvo i talenat su i dalje tu, ali su se transformisali.

Krila su se vratila, ali promenjena. Oni su i dalje atraktivni i ubojiti kao njihovi preci, ali oni su i trkači, u velikoj meri i defanzivci izražene pozicione discipline i taktičke jasnovidosti. Dvojica najboljih fudbalera sveta, Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo, počeli su karijere kao versatilna krila koja su najopasnija kada sa loptom, sa boka, uđu unutra i odatle šutiraju ili asistiraju.

Malo je i onih jednodimenzionalnih napadača iz ranijih vremena. Oni su sposobni da donesu pobedu u ponekoj utakmici, ali sprečavaju ekipu da igra kvalitetan i tečan fudbal. Zbog toga su danas osuđeni da budu večiti plan B (Ćićarito, Majkl Oven u drugoj polovini karijere...) ili da igraju u ekipama limitiranih ambicija.

Moderni napadač one najviše klase mora da bude eklektični spoj. On je hibrid nekadašnjih napadačkih dueta, naročito iz 4-4-2 formacije, kada su popularna partnerstva bila "veliki napadač – brzi napadač" ili "kreator – golgeter". Didije Drogba i Dijego Kosta su primer mešavine ovog prvog, dok su Tijeri Andri i David Vilja kombinovali najbolje karakteristike ovog drugog ortaštva. Zlatan Ibrahimović je fascinantan kao fudbaler baš zato što je on fuzija toliko različitih karakteristika i sposobnosti. On je snažan, može da skoči, može da primi loptu okrenut leđima golu, može da je primi u prostoru, rešava situacije ispred gola (na koji samo način to radi...), ali i priprema iste te situacije saigračima.

Baš tako, ni plejmejkeri nisu zapravo nestali, već su se adaptirali. U težnji da se uklope u sistem, a da pritom ne budu sistematizovani u meri da postanu predvidivi, i oni su postali svestraniji. Ne postoji više plejmejker koji je samo virtuoz. On mora da bude čvrst, brz, spreman da trči bez lopte u fazama napada i ofanzivne tranzicije, ali i sposoban da loptu otme u fazama odbrane i defanzivne tranzicije.

Arigo Saki, čiji ultrasistematizovani Milan sa kraja osamdesetih godina predstavlja poslednju veliku fudbalsku revoluciju pre Pepa Gvardiole i njegove Barselone, bio je trener sa izrazito napadačkim shvatanjima. Međutim, on je imao vrlo truckav odnos sa Robertom Bađom, koji nije bio spreman da se bespogovorno potčini potrebama sistema. "Dobar fudbaler ne mora neophodno da bude i dobar igrač", govorio je Saki.

Univerzalnost je jedna od najvećih i najdugotrajnijih tendencija u fudbalu. Karlos Alberto Pareira, selektor Brazila 1994. i 2006. godine, predvideo je dan kada će timovi igrati u 4-6-0 formaciji. Mnogi timovi – Barselona, Španija, Spaletijeva Roma, Mančester Junajted sa Aleksom Fergusonom – već su igrali bez napadača.

Da bi ovo funkcionisalo, a kada se to dogodi deluje apsolutno fantastično, fudbaleri, onih šest (ili sedam u slučaju Blaugrane) koji se neprestano rotiraju i smenjuju u prostoru, moraju da budu spremni da obavljaju ogroman broj radnji.

I zbog toga je Huan Roman Rikelme tako važan. On je poslednji pravi fantasista. Njegovo ime je borbeni poklič konačnog juriša jedne poražene ideologije.

On je uopšte i opstao ovoliko dugo samo zbog dubine i nedvosmislenosti odnosa koji Argentinci imaju sa desetkama. Kada je selektor Huan Karlos Lorenso na Mundijalu 1966. godine uspostavio 4-3-1-2 formaciju, koja se i dalje smatra klasičnom argentinskom formacijom, enganche (onaj koji spaja) je postao njihova opsesija. Naravno, plejmejkera je bilo i ranije (La Máquina ih je, kažu, imala petoricu), ali sada je on bio smešten u rupi iza dva napadača. Ermindo Onega je bio prvi, a posle ih je bilo još jako, jako, jako, jako, jako puno. Argentinci, u proizvodnji ovih igrača plodni kao Pongo i Perdita, bili su opčinjeni i kult je zanavek ustoličen.

Za njih, desetka je neshvaćeni umetnik, tajanstveni heroj zadojen romantičnim vrednostima. On mora da vidi ono što drugi ne vide, da ih sve povezuje, a opet da bude introvertan i otuđen od svih. Argentinski plejmejker mora da bude i Vasilij Kandinski i Holden Kolfild.

Nažalost, kako je sistem postajao rasprostranjeniji i prihvaćeniji, oni su postajali sve manje traženi i još manje delotvorni. Setimo se samo limitiranog uspeha nekog od "novih Maradona" koji su dolazili u Evropu. Arijel Ortega, Pablo Aimar, Havijer Saviola i Andres D'Alesandro su besprekorno talentovani, ali ne i funkcionalni fudbaleri. Ostvarili su respektabilne karijere, ali nijedan od njih nije uspeo u punoj meri da materijalizuje i razvije svoj dar.

Rikelme se mučio u Barseloni, a onda je blistao u dresu Viljareala, ali ni to nije moglo da potraje. Odgurao je ovaj tim do polufinala Lige šampiona, a onda je naprosto kolabirao. Kada je prilazio lopti pre izvođenja čuvenog jedanaesterca protiv Arsenala, malo ko nije pretpostavio da će ga promašiti. Delovao je kao čovek koji zvera u ambis i, ispostavilo se, upravo je to i bio. Nikada se nije oporavio, a kasnije nesuglasice sa Manuelom Pelegrinijem i rukovodstvom kluba samo su ubrzale njegov povratak u prevoljenu Boku Juniors, njegov Šangri-La, poslednje mesto na svetu gde je mogao da igra fudbal onako kako želi i na jedini način na koji ume.

U Evropi nije bilo mesta za njega i njegov nezgrapni kas koji je činio da izgleda kao da se kreće kroz vodu dok svi oko njega jure na rolerima. On je samosvojni vođa ekipe za koju nastupa, koji svojom selekcijom poteza i rešenja oblikuje utakmicu. Zbivanja na igralištu, kada igra dobro, postaju projekcija njega samoga i njegove cerebralne briljantnosti. Ali on je takođe inertan kao radon. Reći da baš nikada ne igra defanzivu bilo bi netačno, ali on će uvek biti poslednji koji će potrčati za protivničkim fudbalerom. A to je nezamislivo i neoprostivo danas.

Rikelme pripada vremenu kada je fudbal bio kao kompanija u kojoj se niko ne usuđuje da prekorači granice svog radnog mesta. Defanzivci su branili gol, vezisti su trčali, napadači su napadali gol, a plejmejkeri su razmišljali. A da bi to radili, morali su da budu apsolutno slobodni, lišeni svake defanzivne odgovornosti. Ostali su bili njihovi mahači lišćem.

U epohi sistema i visokooktanskog fudbala stvari tako ne funkcionišu. Arigo Saki je govorio da igrač svoje kretanje i pozicioniranje mora da usmeri, ne u skladu sa nekim ličnim nahođenjem, već prema lopti, prostoru, saigračima i protivničkim fudbalerima (naglašena orijentacija na jednu od ovih referentnih tačaka je osnov za neku od četiri podvrsta zonske odbrane). Sve je relativno, nijedna pozicija nije fiksirana i, ono što je najvažnije, niko nije slobodan.

Zbog ovoga nama Rikelme, takav kakav je, deluje na terenu ne samo zastarelo, već i nerealno. Skoro pikselizovano, kao stara video-igra. Čini se kao verodostojan prikaz fudbalera koliko je i Super Mario verodostojan prikaz italijanskog vodoinstalatera.

Možete da odlučite da ga gledate samo kao jedinku. Možete da ga prihvatite kao fudbalera sa mnogo neverovatnih kvaliteta i jednom veoma očiglednom slabošću. I to ne bi bilo netačno, pošto on sve to jeste, ali ne bi bilo potpuno. Kada samo malo odzumirate, postaje jasno da je on i simbol. Od samog početka, deluje, osuđen je da to bude, kao dete ponoći Salmana Rušdija.

Rođen je dan pre nego što će Argentina osvojiti prvu titulu prvaka sveta i već tada on je bezecovan. Postaje ideal odenut u shvatljivu formu. Rikelme je i bedž onog najpoznatijeg i najtoplijeg klišea u fudbalu – klišea istrajnosti. Kada je kao mali dolazio na treninge umazan suzama i masnicama, treneri su otkrili da ga njegov otac, vođa lokalne bande u Don Torkuatu, tuče i tera da igra mečeve koji su služili za nelegalno klađenje. Taj mališan je kasnije postao zvanično najomiljeniji fudbaler u istoriji najomiljenijeg kluba u Argentini.

Na kraju, oprostio se od fudbala na stadionu koji nosi ime najvećeg plejmejkera od svih, fudbalera kome se neki Argentinci mole kao božanstvu.

"On je igrač iz vremena kada je život bio spor, a mi iznosili stolice na ulicu da se igramo sa komšijama", opisao ga je Horhe Valdano. E pa, te ulice više nema. Rikelme je ostao sam i nije imao sa kim da se igra.

Cela njegova karijera deluje kao petlja pokušaja bez kraja da se opkorači jaz fudbalske istorije koja ga je ostavila iza sebe. On je zagubljeni fudbalski artefakt. Poslednji iz svoje loze. Vezivno tkivo sa nekim drugim vremenom i, samim tim, sa nekim drugim svetom. Važan ne samo zbog onoga što ume, već zbog onoga od čega je sačinjen i šta predstavlja.

A predstavlja koncepciju koja je u jednom trenutku bila velika koliko i sam fudbal. Rikelme je proistekao iz te koncepcije i od nje je igrački potpuno satkan. I to mora da znači nešto. Supstanca od koje je sačinjen mora da nam znači nešto. U suprotnom, bili bismo kao deklarisani ljubitelj knjiga koji ne shvata važnost drveća.

Teško je zamisliti da Rikelme nije bio svestan ovoga. Možda je zbog toga toliko često delovao žalosno. Zbog toga što je bio svestan da će, gde god otišao, uvek biti na pogrešnom mestu. Bio je tromi skeledžija između sredine i napada, između neophodnog i zanosnog, između prošlog i sadašnjeg – ali ne i sadašnjeg i budućeg. Moguće da ga je to jednostavno izmorilo.

Možda je to razlog njegove zadubljene sete. Možda je to ta strašna tajna koju se nije usudio nikome da kaže.