Kraj najlepše fudbalske priče

Fudbal ima čudnu naviku, donekle uznemirujuću, da nas podseća na našu sopstvenu prolaznost. Fudbalski život u sebi nosi iste fiziološke procese kao i regularni život, samo što se oni smenjuju u dosta skučenom vremenskom okviru. Jedan igrač pređe put od talentovanog prospekta do izmorenog veterana za otprilike ono vreme koje je potrebno da se završi osnovna škola.

Fudbalski život je ništa drugo do ubrzani realni život, a to je još više istina kada govorimo o velikim ekipama nego o velikim igračima. One rastu, one zatrepere, one zasijaju, one osvoje trofeje, a onda padnu i iščeznu kao da se ništa od svega toga nije dogodilo.

Ovaj poslednji stadijum neretko izazove više pažnje nego oni prethodni, za šta je odgovorna urođena nepodopština ljudske prirode - tanka crna nit u tkanju ljudske psihe. Ne zvuči prijatno kada se izgovori, ali mi uživamo u nedaćama drugih. Ima nečeg slatkog u patnji onih zbog kojih smo, kada bismo želeli da ih pogledamo, morali da podignemo glavu.

Nemci, ekspeditivni i kada je vokabular u pitanju, imaju reč za to koju je prihvatio i veliki ostatak planete - schadenfreude. Mi smo malo komplikovaniji, pa se kod nas isto osećanje opisuje spominjanjem zdravstvenog statusa krava koje pripadaju ljudima koji žive u našoj okolini.

Sva raznolikost izraza, međutim, ne može da prikrije činjenicu da je ovo osećanje univerzalno i uvek u istoj dozi prisutno.

Kada je već tako, vodi nas misao dalje, onda mora biti čudno što se retko ko bavi uzrocima sloma timova u kojima tako halapljivo uživa. Niko ne zastane i ne razmisli dok prebira po kostima tih izuzetnih ekipa. Fudbalska autopsija malo koga zanima.

Svima je poznat Bela Gutman, mađarski trener koji je prokleo Benfiku. Ta njegova stogodišnja kletva dokačila je i njega samog. On je bio veliki stručnjak koji je osvojio mnoge velike trofeje, ali ga svi prepoznaju samo po toj jednoj poluproširenoj rečenici izgovorenoj u indigniranom afektu. Ako bismo opus ovog trenera baš morali da sažmemo u jedan citat, onda bi poštenije bilo da to bude njegovo „trogodišnje pravilo".

„Treća godina je fatalna", umeo je da kaže plahoviti i pohlepni trener. Ovo se odnosi na projektovani vek trajanja onih zaista vrhunskih ekipa. Već nakon toga trener dosadi igračima, igrači dosade treneru, glad nestaje a entropija pojede sve.

Gutmanova teorema može da se prenese i u ravan nacionalnih selekcija, samo je potrebno malo je modifikovati. Klupski trener ima oko 40 sedmica rada sa svojim igračima godišnje, dok selektor svoje igrače ima u trenažnom procesu dva ili tri dana uoči mečeva, otprilike šest ili sedam puta u toku godine. Tu su i dve ili tri sedmice priprema pred velika takmičenja, koja se održavaju svake druge godine. U ovako razređenim okolnostima period inkubacije neizlečivog virusa traje duže. Usudićemo se da kažemo, najmanje duplo duže. Odavde proizilazi da trogodišnje pravilo postaje šestogodišnje pravilo.

Baš toliko je trajala crvena zora. Toliko dugo je Španija radila nezamislive stvari na fudbalskom terenu, stvari koje verovatno neće biti ponovljene za naših života.

Dubok udah, pa da počnemo. Španija je jedina ekipa u istoriji koja je osvojila dva kontinentalna prvenstva i Svetsko prvenstvo između. Ona je prva ekipa uopšte posle predratnog Andradeovog Urugvaja koja je osvojila tri velika trofeja u sukcesiji. U procesu osvajanja tih trofeja, Španija je imala skoro nezamisliv skor od 43-2-4. U šest godina su postigli 108 golova a primili samo 22. Između 2006. i 2009. godine Španija je bila neporažena na 35 mečeva. Od Evropskog prvenstva 2008. do ovog Mundijala Španija nije primila gol na 13 od 16 takmičarskih utakmica.

Pre ovog šampionata Španija je odigrala 19 turnirskih mečeva, a pobedila je u 17. Izgubila je jednom, i to kada je Švajcarska slavila verovatno najslučajniju pobedu u ovom veku.

Ovo je niska uspeha koncentrisanija od one brazilske između 1958. i 1970, impresivnija od dve titule i još dva finala Zapadne Nemačke od 1974. do 1990, pa i lepša od delom ukaljanih titula Argentine iz 1978. i 1986. godine.

Nikada nijedna ekipa na svom vrhuncu nije bila bliža idealu nepobedivosti nego što je to bila Španija. Supremacija tih fudbalera lepljivih stopala bila je tako duboka i sveobuhvatna da je ostatak ovog Mundijala bez njih imao neku razuzdanu i usplahirenu atmosferu, kao kada deca ostanu sama kod kuće prvi put i ispreturaju nameštaj i isprazne frižider.

Više od samih brojeva o impresivnosti španske prevlasti govori kontekst u kome je on ostvaren. Nikada, i ovo nije moguće dovoljno naglasiti, nije bilo teže dominirati u reprezentativnom fudbalu. Ovo posebno važi za timove sa napadačkim uverenjem i sklonostima, a sve zbog suptilnog paradoksa koji ćemo objasniti u narednoj digresiji.

Fudbal je, govorio je Arigo Saki, igra za timove koji su u harmoniji. Koliko puta vam je, posmatrajući utakmicu, za oko zapalo dodavanje nakon koga ste pomislili „Kako ga je samo video?" Najčešće nije ni morao, jer su isto ili slično kretanje ovi igrači ponovili na treningu n broj puta. Nije moguće izgraditi ovaj nivo međusobnog razumevanja u internacionalnom fudbalu.

Odbrambeni sistemi su takođe manje rafinirani u reprezentativnom fudbalu, ali mnogo je lakše postići pristojan nivo defanzivne čvrstine nego ofanzivne umešnosti potreban da bi je prevazišao.

Odbrana je struktura; premažite to kojom god hoćete stručnom terminologijom, ali četiri čoveka u zadnjoj liniji su uvek četiri čoveka u zadnjoj liniji. Napad je, tako, antistruktura. On zavisi od kreativnosti i od uspostavljanja šablona u kojem će se individualni kvaliteti igrača najbolje upotrebiti.

Zbog ovoga se selektori ogromnim delom posvećuju odbrani. To je aspekt koji mogu lakše da kontrolišu i aspekt zbog koga će, ako stvari krenu po zlu, pitanje njihove odgovornosti najpre biti pokrenuto.

Ovo je razlog što se u vrhunskom reprezentativnom fudbalu u proseku postiže pola gola manje po utakmici nego u vrhunskom klupskom fudbalu. Na svakom šampionatu sveta posle onog 1994. godine prosek postignutih golova se smanjivao. U Južnoj Africi on je iznosio tužnih 2,27.

Činjenica da je Španija sa svojim idiosinkratičnim stilom igre vladala baš u ovako jalovim uslovima je jedna čudesna stvar.

Ovaj predivni Mundijal u Brazilu, sa svojim golovima i generalno vrlo pozitivnim stavom ekipa (uz dva ili tri izuzetka), veliki je zaokret i otklon od klaustrofobičnog fudbala koji smo gledali dve decenije.

Kako je onda moguće da je španski kraj došao baš ovde? Skoro da deluje besmisleno...

A opet, taj kraj je došao, i to je uradio sa svom učtivošću i obazrivošću jednog udarca kopačkom u glavu.

Do Salvadora i Rio de Žaneira nikada nijedan šampion sveta nije izgubio dve uvodne utakmice na turniru na kome je branio titulu. Španija je ponižena u meču sa Holandijom, a taj poraz od 5:1 je najubedljiviji jednog šampiona na narednom turniru. Ove godine je primila sedam golova na dve mundijalske utakmice, a pre četiri godine na sedam utakmica je primila samo dva gola. La Roja je, takođe, tokom svog kratkog izleta u Brazilu primila gol više nego skupa na tri prethodna turnira na kojima je odlazila do samog kraja.

Ipak, ako se predamo cepidlačenju, primetićemo da ovo nije prvi put da jedan favorit implodira na velikom takmičenju.

Španija je peti šampion sveta koji četiri godine kasnije nije uspeo da se iskobelja iz grupe. Italija je osvojila Svetsko prvenstvo 2006. godine, a onda je bila poslednja u grupi 2010. godine. Francuska je osvojila Mundijal koji je organizovala 1998. godine, a onda u Japanu i Južnoj Koreji nije uspela da postigne nijedan gol. Brazil je 1966. godine izbacio debitant Portugal.

Ovakav krah, naravno, nije prerogativ samo planetarnih prvaka. Holanđani, koji su igrali oba finala sedamdesetih godina, nisu se ni kvalifikovali 1982. godine. Oranje je 1998. godine igrao polufinale Mundijala, a onda se 2002. godine, kada ih je predvodio isti ovaj Luj van Gal, ponovo nisu ni plasirali.

Grčka je osvojila Evropsko prvenstvo 2004. godine, a onda se nakon dve godine nije kvalifikovala za Svetsko prvenstvo. Nemačka je osvojila Euro 1996. godine, a posle je bila poslednja u grupi 2000. godine.

Ali španski pad je drugačiji, ili ako hoćete tužniji od nabrojanih, iz prostog razloga što mu je prethodio najduži let. I njegovi uzroci su osobeni. Gutmanovo pravilo jeste validno, ali samo kao uopštena istina. Ono ne objašnjava španski kizmet dovoljno precizno...

Sic transit gloria mundi

Prvo što se nameće kao katalizator kraja ovih vladara svemira jeste činjenica da su igrači ostarili i da su se umorili. Ćavi, koji je godinama bio srce, duša i sve između toga u igri Španije, ima 34 godine. David Vilja ima 32 godine, Iker Kasiljas 33. Od važnijih činilaca, tu su i Alonso sa 32 i Inijesta sa 30 godina.

Međutim, Španija je sa prosekom godina od 28,2 bila tek sedma najstarija ekipa na Mundijalu, a ispred nje su i Brazil i Argentina.

Fudbaleri Španije izlaze iz jako napornih sezona. Noseći dresove elitnih klubova oni su se borili za trofeje u domaćim ligama i igrali su završnice evropskih takmičenja. Španske noge su najumornije u svetu fudbala, ali je činjenica da su to uvek bile.

Zbog ovoga bi bilo lenjo pomisliti da su ovi faktori imali ma kakav uticaj.

Španija nije stara ili umorna ekipa, ali je njen taktički kredo bio zastareo i potrošen. Fudbal, govorili smo već o tome, se stalno menja, evoluira i dopunjuje. Ukoliko i vi ne idete u korak sa samsarom, bićete pregaženi ma koliko veliki bili.

Tako je prva greška Španije zapravo bila težnja, koja titra na pola puta između ponosa i sujete, da uvek ostane dosledna sebi. Svi vrapci na svim granama znaju da je stil igre koji se zove „tiki taka" ono što je Španiju učinilo Španijom. Niko se nije usudio da ga čačka... Tako je tiqui taca, umesto predivnog zvuka dodavanja, postao zvuk sata koji je počeo da odbrojava do konačnog kraha.

Poslednji put Španija je bila istinski briljantna na meču sa Urugvajem na prošlogodišnjem Kupu Konfederacija. Tada počinje degradacija, prvo postepena a onda nagla i iznenadna (nikada nije neumesno parafrazirati Hemingveja kada se govori o bilo čemu španskom).

Iako njihove „tiki take" nisu potpuno identične, i najmanji neuspeh Barselone krnjio je auru nepobedivosti Španije. Ekipe su se u jednom, ne kratkom periodu, užasavale duela sa Špancima. Na kraju krajeva, šta možete da uradite protiv ekipe koja razmeni 25 pasova u minutu.

Ali strah je počeo da nestaje. Timovi više nisu parkirali autobus - sada su pokušavali da ih pregaze njime.

Mana „tiki take", koja je godinama bila sakrivena iza koprene prenaglašenog poštovanja onih koji su protiv nje igrali, jeste ta da ekipa može da kontroliše loptu ili može da kontroliše prostor, nikako oba. La Roja ostavlja ogroman prostor iza svojih linija, a protivnici su konačno shvatili da postoji način da to iskoriste. Prvi je to u punoj meri uradio Brazil u finalu Kupa Konfederacija, iako su mnogi taj poraz Španije pogrešno interpretirali kao posledicu indolentnosti i prezasićenosti.

Visente del Boske je verovatno prvi postao svestan da je od španske moći ostala samo silueta, i zbog toga je njegov mandat u poslednjih godinu dana ličio na grčku tragediju - heroj svestan svoje sudbine, a opet nemoćan da je promeni.

Odlučio je, zamišljamo da se to dogodilo tokom jedne mučne i besane noći, da učini nezamislivo. Preinačio je formaciju. Napravio je neke kompromise u kadrovskom odabiru. Od igrača je tražio manje lateralnih a više direktnih, vertikalnih dodavanja. Ove promene same po sebi ne bi bile previše značajne. Ali kada se stave na jednu gomilu, značile su samo jedno - Del Boske se odrekao "tiki take", ili barem njene bukvalne verzije.

I zbog toga je smešno i pomisliti da smo u Brazilu videli kraj "tiki take". Videli smo kraj jedne zlatne generacije fudbalera i njihove ere. "Tiki taka" nije ni ušla u avion u Madridu. Na Mundijalu smo gledali njenu razvodnjenu verziju, njenu nenašminkanu ružnu sestru.

Razlika je bila očigledna, ali najviše onda kada Španija nije bila u posedu. Fudbal, reći će vam svaki pismeniji trener, se zapravo igra bez lopte. Igrač tokom utakmice u proseku loptu u nogama ima oko dva minuta. Ono što radi u preostalih 88 minuta rešava meč.

"Tiki taka" se bazira na brzoj razmeni pasova uz mali broj dodira, razvlačenju terena i iskorišćavanju kanala, promeni mesta igrača i konačno njihovoj kreativnosti i tehničkoj nadarenosti. Važan u ovoj jednačini, koliko i sve nabrojano zajedno, jeste pritisak kada se lopta zaturi. Ova poslednja stavka nije štiklirana na ovom šampionatu.

Presing je druga polovina "tiki take". Bez njega, ona je samo "taka". Da je on postojao u igri Španije i one noći na stadionu Arena Fonte Nova ne bi Holanđani jurišali kao Huni. Dejli Blind nikada ne bi imao vremena da namesti telo i pošalje pas koji je prethodio "petarpanovskom" letu Robina van Persija. Ovoga puta Španci su bili ti koji su se prepali, kao bokser koji u ringu prvi put vidi svoju krv.

I tako je Visente del Boske postao jako sličan Edipu. Nesrećni kralj Tebe je, pokušavajući da osujeti proročanstvo koje je najavilo da će ubiti svog oca i oženiti svoju majku, pripremio uslove da se baš to dogodi. Del Boske je uradio sve kako Španija ne bi postala predvidiva, a uspeo je samo da učini da ona bude "provaljena" već u prvoj utakmici.

Jedini način da odvratite protivnika da igra plitki blok, sa kojim Španija više nije mogla efikasno da se nosi, jeste inkluzija kvalitetnog napadača. Ovo objašnjava insistiranje Del Boskea da u tim stavlja Dijega Koštu. Brazilac je kvalitetan špic, verovatno je čak na granici da bude vanserijski. On je igrač koji čuva dubinu, ume povratnom loptom da otvori teren saigračima, a sposoban je da se ponudi kao rešenje na oba boka. Iako nije naročito brz, ima neverovatan prvi korak.

Ali on Španiji ne treba. Sa svojim trouglovima, koji se repliciraju kao amebe, ona je to sve već imala. Takođe je imala i harmoniju, koja je sada bila uništena.

Trouglovi u ofanzivnom delu španske igre postoje kako bi igrač sa loptom uvek imao najmanje dva rešenja za odigravanje. Kada su oni nestali, izgubila se i sva fluidnost njihovog napada. Protiv Holandije, Španija je kompletirala samo 86 pasova u završnoj trećini terena. Protiv Čilea su imali najslabiji procenat uspešnosti dodavanja (81,7 odsto) još od poraza u četvrtfinalu Mundijala od Južne Koreje 2002. godine.

Možda bi sve funcionisalo bolje da se sa reformama krenulo ranije. Ako ništa, kraj bi bio manje ružan. Ovako, Španija je nasukana između dva sistema. Muzika je stala, a oni su ostali između dve stolice.

"Tiki taka" je odbačena, kao i sve polomljene igračke, ali nije nestala. Sistemi i filozofije u fudbalu ne umiru već se samo prilagođavaju. I ona će morati da mutira, a kako će izgledati ta "tiki taka 2.0" već smo mogli da vidimo, u naznakama, u mečevima Bajerna prošle sezone i nemačke selekcije na ovom turniru.

Španska "tiki taka" je bila najromantičnija inkarnacija fudbala. Pričali su, najčešće oni čija je veza sa ovim sportom ograničena na blještava svetla teleteksta i dim kladionice, da je dosadna. Drugima je smetala njena matematička perfektnost, smatrali su je antiseptičnom i hladnom.

Istina je da je ona bila fudbalski minimalizam. Ona je bila ogoljeni fudbal, bez grubih ivica i bez trenja, sveden na dva principa (dodavanje i kretanje) koji su prvi iznikli kada se fudbal rastao sa ragbijem u drugoj polovini 19. veka.

U jednom periodu šest od osam turnirskih mečeva koje su igrali završeno je rezultatom 1:0. Španija je prvak sveta koji je do pehara stigao postigavši najmanje golova (osam, odnosno 1,14 po meču). A baš ove utakmice su bile najlepše. Kada bi dali taj jedan gol, delovali su beskrajno rasterećeno. Kada su se ratosiljali brige o rezultatu, mogli su da igraju fudbal onako kako oni žele. Bio je to fudbal koji su igrali sanjari.

I dok je povratak "tiki take" izvestan, tačnije već je u toku, jasno je da one koji su njen barjak proneli svetom više nećemo gledati.

Iz tog razloga najžalije mora biti to što nismo stigli da se pozdravimo sa tim gnomima u crvenom. Zauvek smo uskraćeni za još jednu priliku da ih vidimo onako beskrupulozno savršene. Dovoljna bi bila još samo jedna Inijestina kroketa, još samo jedna lampica koja se pali iznad Ćavijeve glave pre nego što odigra pas kroz četiri igrača, još jedna prenosna lopta Ćabija Alonsa i lukavi gol Davida Vilje.

Još samo jednom da ih Kasiljas povede iz tunela. Naravno, pravi Kasiljas, ne ovaj koji je presedeo dve godine i imao funkciju istu kao i posuđe koje se vadi sa gornje police samo onda kada dođu posebni gosti. Još samo jednom, pa onda neka fudbal krene dalje svojim čudnim i tek ponekad pravednim putevima.

Zbogom Furijo, uvek ćemo imati Beč, Johanesburg i Kijev...