Balada o Siniši Mihajloviću

Fudbal u Srbiji nije najtrofejniji sport. Šta više, nije ni deo panteona sportova koji su tokom decenija, u talasima, donosili srebrninu sa svakovrsnih takmičenja.

I pored svega, fudbal se u Srbiji voli. Voli se kao da nas neko tera na to, kao što se voli nevaspitano dete ili nemilosrdni bog. Zemlja košarke, vaterpola, odnedavno i tenisa - odana je fudbalu.

Srbija, nažalost, nije plodno tle za fudbal. Nije reč o nedostatku talenta. Da je tako, možda ova ljubavna priča i ne bi bila tako tragična. Reč je o nemogućnosti da se talenat, koga u ovoj maloj zemlji ima nesrazmerno puno, neguje i pravilno artikuliše. Prelepa igra, kako fudbal zovu tamo gde je i potekao, ne trpi improvizacije. Sistem, na kraju, pobeđuje sve - pa i talenat.

Mecene srpskog sporta nisu institucije, savezi ili krovne organizacije, već su to roditelji ili usamljeni sportski radnici. Da nije tih „ludih entuzijasta" ne bi bilo ni nekih Novaka Đokovića, Milorada Čavića, Ivane Španović, Emira Bekrića, Milice Mandić, vaterpolista, odbojkaša, pa čak i košarkaša...

U fudbalu, sportu u kome se godišnje „obrne" osam milijardi evra i koji, prema nekim procenama, igra više od 300 miliona ljudi na svim krajevima planete, slični individualni napori vrlo brzo bivaju neutralisani i progutani. U fudbalu, vetrenjače pobeđuju bez izuzetka, a velike ribe uvek pojedu male.

I pored toga, mimo svih dokaza za suprotno, nada ostaje da će se jednom među šljivama pojaviti tim sposoban da napoji megalomanske ambicije koje svi mi nosimo u sebi i koje na površinu izbiju svaki put kad neko u kopačkama šutne loptu.

Fudbal u Srba ima mnogo, bolno očiglednih problema - nedostatak infrastrukture, nerešeno pitanje vlasničke strukture klubova, „dinosaurski" metodi u trenažnom procesu, egzodus mladih igrača, sveprisutnost trećih lica i od milošte nazvanih sivih eminencija...

Ali problem koji možda i najviše koči nacionalnii tim jeste taj da se sam pojam „nacionalni tim" isuviše usko definiše.

Reprezentacija je mnogo više od 11 igrača na terenu, 18 u protokolu, 30 na širem spisku. Ona je najbolji deo fudbalske flore i faune neke zemlje, ali deo koji, baš kao u onoj analogiji, stoji na ramenima svih „nas ostalih". Reprezentacija je ambijent, energija koja se stvara oko terena i onda na njemu manifestuje.

Reprezentativni i klupski fudbal imaju jednu, ali fundamentalnu razliku. Dok je kod oba žila kucavica novac, samo fudbal na nacionalnom nivou zavisi od emocija. Reprezentativni fudbal se napaja njima, a bez njih je gotovo pa besmislen i ništavan.

U Srbiji novca za vrhunski fudbal nema, niti ga je ikada bilo. Emocija je nekada možda i postojala, ali je i ona volšebno i netragom nestala. Sa njom se izgubila i reprezentacija.

I tako dolazimo do Siniše Mihajlovića, nevoljnog heroja srpske fudbalske elegije. Bombarder iz Borova sela, kome je fudbalska domovina Italija, naučio je da se klica uspeha seje godinama, često i decenijama unapred.

Shvatio je, što nije mogao kao igrač, da srpska reprezentacija boluje od akutnog deficita podrške, zajedništva, osećaja pripadnosti i spremnosti da se podredi višem cilju. Prepoznao je tu fatalnu kob, tu naizmeničnost apatije i histerije javnosti, taj circulus vitiosus srpskog fudbala, i poželeo je da to prekine.

Nažalost, prvi koji je dijagnostikovao ovaj problem svih problema nije bio u stanju i da ga reši. Barem ne potpuno, i barem ne odmah.

Mihajlović je sekao bez anestezije. Bez eufemizama, bez ustupaka, odlučio je ne samo da oformi reprezentaciju - pokušao je da je sagradi.

Njegove metode, ma koliko ispravne, bile su nespretne, u neku ruku čak i nasilne. One su i prognale iz sastava „nove i mlade" Srbije dvojicu potencijalno vrlo važnih protagonista, Nemanju Matića i Adema Ljajića.

Dva disidenta su, kasnije, dobrim igrama u svojim klubovima dodatno okrenuli stručnu i manje stručnu javnost protiv selektora.

Međutim, iako se Siniša Mihajlović ponaša kao Luj XV na klupi Srbije, iza sebe neće ostaviti potop.

Svom nasledniku, ko god on bio i kada god preuzeo ovu, u svetu sporta verovatno najzahtevniju funkciju, ostavlja mnogo više nego što je on dobio od svojih prethodnika. Novi selektor neće morati da iz šešira izvlači igrače, niti da na tabli crta neke nove formacije i taktike. Najteže je urađeno, grubi radovi su završeni.

Srbija sada ima drugu najmlađu selekciju u Evropi, sa prosekom godina jedva većim od 25. Jedini mlađi tim ima Jermenija, ali on se, čak ni u svetlu nešto boljih rezultata u proteklom periodu, ne može smatrati konkurentnim u Evropi.

Promovisano je mnoštvo mladih igrača, pre svih Aleksandar Mitrović, bez sumnje odgovor na višegodišnje pitanje „Ko će davati golove za Srbiju?".

Lazar Marković je dobio prostor koji mu po pravu talenta i pripada, a Predrag Rajković je poziv u A tim dobio i pre Evropskog prvenstva za omladince i onih odbranjenih jedanaesteraca. Poziv je kovertiran i za supermladog i supertalentovanog Andriju Živkovića. Bez Filipa Đuričića i Matije Nastasića ova ekipa je nezamisliva. Sve to govori da je najzad stvoren okvir u kome tranzicija talenta u najjači tim više nije nepremostiv problem.

Temelj tima kakav Srbija želi, i kakav nakon svih godina razočaranja i zaslužuje, jeste postavljen.

Godine koje dolaze dozvoliće dodatnu selekciju, nadogradnju novim perspektivnim igračima koji sada poluanonimni špartaju evropskim i superligaškim terenima.

Taj i takav tim, sastavljen od mladića koji će najdraži dres nositi u najmanje dva kvalifikaciona ciklusa, imaće potencijal za rezultat mnogo veći od pukog odlaska na određeno veliko takmičenje i neslavnog, često sramotnog povratka kući mnogo pre spuštanja zavese. Argentine i Holandije više ne mogu i ne smeju da se ponavljaju.

Jasan primer koji treba da se sledi nalazi se u neposrednom, kvalifikacijskom okruženju.

Belgija je reprezentacija o kojoj sa strahopoštovanjem govori čitav svet. Pre dve godine, oni su bili gde i Srbija sada. Da bi došli do stadijuma „nove sile" na evropskom fudbalskom nebu morali su da preleže iste dečije bolesti, da istrpe iste nezaslužene poraze, kao i tim Srbije.

Jedina prednost koja se nazire u slučaju Flamanaca i Valonaca jeste kolektivna svest fudbalske javnosti, koja je pokazala dovoljno mudrosti i dalekovidosti i koja je znala da mora da istrpi poraze zarad nekih budućih, velikih pobeda.

Mihajlović je tokom svog 16-mesečnog mandata u državni tim pozvao 47 igrača. Na 16 odigranih mečeva nijednom nije izveo istu startnu postavu. Lutao je, verovatno i predugo, ali je to bio jedini način da uradi ono što drugi pre njega nisu, a morali su.

Mihajlović verovatno nije najbolji trener, ali svakako jeste najhrabriji. A samo je takav mogao da uradi „prljavi posao". Žrtvovao je trenutni uspeh zarad izgradnje onoga što se kolokvijalno naziva „kult reprezentacije". Mihajlović nije najbolji kapetan, ali je izabrao pravi kurs.

Javnost nije shvatila i nije prihvatila novi koncept u reprezentaciji, a mediji su sa slašću eksploatisali ovo nezadovoljstvo.

Postoji paradoks koji prožima sve medije, ma koliko demokratski i nepristrasni oni bili. Mediji se bave izuzecima, odnosno manjinom. Izveštavajući o retkostima, izuzetnostima, nesrećama i velikim dostignućima, oni nehotice, ali i neumitno, daju iskrivljenu sliku stvarnosti. Senzacionalizam je prečesto novinarski hleb, a malo gde je to istina kao u sportskom novinarstvu.

Stoga je uvek lakše bilo govoriti o kontroverznom kodeksu ponašanja (koji Mihajlović, inače, nije izmislio već pozajmio od Čezarea Prandelija), nego o brojnim pozitivnim trendovima koji sada prate državni tim.

Lakše je bilo govoriti o rezultatskom krahu u kvalifikacijama nego o igračima koje su te kvalifikacije iznedrile, a koji su čekani čitavu deceniju. Lakše je bilo kukati za igračima koji su prerasli reprezentaciju (Vidić, Jovanović, Krasić, Stanković...), nego podržati one koji su ih nasledili. Lakše je bilo govoriti o kiksu Kolarova protiv Hrvatske nego o dva remek dela u dva meča protiv Velsa. Lakše je bilo...

Bilo je dosta propusta, to je potpuno jasno, posebno u kadrovskim odabirima u pojedinim (vrlo važnim) mečevima. Ali bitnije od toga, bilo je i ispravljanja traljavosti u igri koje su se u nacionalnom timu prenosile sa generacije na generaciju, kao da je reč o nekakvoj naslednoj familijarnoj osobini.

Sa iskustvom i pređenim kilometrima doći će i automatizam u igri. To je isti onaj automatizam zbog koga je Hrvatska slavila u Zagrebu i izvukla bod u Beogradu, a zbog koga je Belgija Marakanu napustila sa tri postignuta gola, umesto sa tri gola u sopstvenoj mreži.

Automatizam, kao direktni potomak koninuiteta u radu, dozvoljava i luksuz pobeđivanja kada se ne igra dobro, što je posebno korisno u utakmicama kakva je bila ona sa Makedonijom na stadionu Filip II.

Ispod svega negativnog i neprijatnog, slojeva tabloidnih naslova, nepristojnih saopštenja i za ovo podneblje karakterističnog defetizma, nalazi se grupa mladih igrača ogromnog potencijala. Da igraju u nekoj drugoj zemlji i za neku drugu zemlju - pitanje njihovih budućh uspeha se ne bi postavljalo. Ovako, poreklom i emocijama vezani za Srbiju, ostaju prepušteni na milost i nemilost čudnim vetrovima, koji kao da samo ovde duvaju.

Srbija ima dobar tim, koji samo može da raste i postane još bolji. Ostaje još samo da Srbija to i shvati.