Igra naših života: Noć tihog puča i velike podele (1)

Formiranje Fudbalske asocijacije i njenih pravila igre – jedinstvene nealegorijske Pančatantre ovog sporta – prošlo je kako obično prolaze svi manifesti i dokumenti od značaja, napisani tamo negde između pamtiveka i vajkada. Zaverenički, uz tajne dogovore, uz fige iza leđa i rukovanja ispod stola. Ali ti ljudi, ne shvatajući dalekosežnost sopstvenih previranja i prepiranja, tokom šest londonskih, pretpostavljamo maglovitih i pokadšto kišnih noći, sastavili su spis kome se danas klanja više ljudi nego Novom zavetu, Talmudu, Kuranu, Bhagavad Giti, Komunističkom manifestu, sekularnom humanizmu, neoliberalnom kapitalizmu, deizmu, neopaganizmu, anarhizmu, prosvećenom apsolutizmu, grandžu, dabstepu ili modal džezu...

Kreiranje je teško. Kao antiteza uništenju, propadanju i njihovom kopiletu ništavilu, ono je zapravo nešto najteže.

Niko to nije bolje objasnio nego američko-ruski pisac i univerzitetski profesor Isak Asimov (ili Ajzak Asimov ili Isak Ozimov – transkripcija i transliteracija njegovog imena utoliko je komplikovanija jer se njome ne bave samo lingvisti i lektori već i političari, klerici raznih usmerenja i pasionirani brojači krvnih zrnaca).

Njegova pripovetka „Poslednje pitanje" počinje 2061. godine, kada su ljudi „ušli u svetlost", zahvaljujući džinovskom kompjuteru čije se klikćuće i svetlucajuće metalno lice protezalo miljama iznad i ispod zemlje. Objašnjeno im je kako da skladište, konvertuju i onda koriste energiju Sunca, neograničeno darežljivu. Iskopavanja uglja i fizije uranijuma prestale su i ljudi su počeli da špartaju našim zvezdanim sistemom sa lakoćom i nehajnošću jutarnjeg protezanja.

Dva tehničara i operatera velikog računara – čiji unutrašnji mozaik releja i kola je već tada bio previše komplikovan za bilo kog čoveka, čineći Multivek, kako je bilo ime ovog kompjutera koji je odavno prevazišao svoju mehaničku vrstu, samoodrživim – su, tokom rasprave uz piće, primetili da ovo ipak ne rešava probleme čovečanstva. Entropija, neizbežna težnja svih stvari ka neredu i potpunom uništenju i nestanku, stići će čak i Sunce. Milijarde i milijarde godina će proći, ali ono će se ugasiti, eksplodirati ili implodirati.

Pijani taman toliko da u sebi sadrže hrabrost, a i taman toliko da su i dalje sposobni da je upotrebe, upitali su Multivek da li se smer entropije može obrnuti, da li se može podmladiti ili oživeti mrtva zvezda. „Nedovoljno podataka za smislen odgovor", saopštio im je kompjuter.

Hiljade godina su prolazile, stotine hiljada, milijarde, trilioni... Ljudi su savladali interstelarna putovanja i hipersvemir, kolonizovali su galaksije, prevazišli su starenje i smrt, evoluirali su toliko da su njihovi umovi plutali kosmosom dok su njihova besmrtna i savršeno formirana tela ostajala na planetama. Na kraju su se svi umovi spojili u jedno, od ljudi stvarajući Čoveka. Kompjuter koji im je to omogućavao takođe je evoluirao, postajući planetarni Ej-Si (AC – Automatic Computer na antičkom engleskom), galaktički Ej-Si, kosmički Ej-Si, da bi na kraju potpuno prešao u hiperprostor, sačinjen od nečega što nije ni materija ni energija, sadržeći u sebi saznanja čitavog svemira i sve što je ikada postojalo.

Ali jedno pitanje se ponavljalo kroz praškastost zvezda i nezamislivo rastegnuće generacija – može li entropija da se preokrene? „Nema dovoljno podataka za smislen odgovor", slušali su ljudi iznova i iznova.

Oni su odlagali svoj kraj, praveći nove zvezde od zvezdane prašine, ali naposletku se svemir ugasio, materija i energija su nestali a sa njima prostor i vreme. Ostao je samo Ej-Si, a i on nije otpustio svoju svest samo zarad poslednjeg pitanja, jer sva druga pitanja su bila razrešena. Sva osim tog jednog, prvi put postavljenog u pripitoj šali na prvoj ljudskoj planeti.

Ej-Si je konačno sakupio sve podatke, a onda ih je sastavio u svim potencijalnim odnosima. Entropija se može zaustaviti i preusmeriti, naučio je posle vremena koje niko ne bi mogao da izbroji, ali više nije bilo nikoga kome bi mogao da saopšti odgovor. Ali ne mari, jer odgovor će se pobrinuti i za to...

Ono što je nekada bio univerzum sada je bilo u celosti sadržano u Ej-Siju, koji je bdio nad onim što je sada bio Haos kao mlada kvočka nad svojim prvim porodom. Morao je da postupi polako, postupno.

„Neka bude svetlost", rekao je. I bi svetlost...

Fudbal je manje komplikovan od univerzuma.

Neznatno. 

Tek jedva, ali ipak je manje komplikovan.

Stoga, možda, i nije toliko neobično što je i njegovo kreiranje bilo gradacijski etapirano, konfuzno i teskobno. Početak poslednjeg stadijuma njegovog formiranja, prva porođajna kontrakcija, dogodio se 5. oktobra 1863. godine.

Tada je u listu „Tajms", autor potpisan kao Etonensis (dakle, Itonjanin), pokrenuo prepisku i debatu o stvaranju zajedničkih fudbalskih pravila, žaleći što se fudbal njegove škole toliko razlikuje od igara u Harou školi, na Vestminsteru, Ragbiju, da je drugačiji u odnosu na igru većine klubova u Londonu... Da bi se omogućilo igranje mečeva, ovaj fudbalski preduzetnik je ponudio stvaranje komiteta od predstavnika javnih škola, nekoliko londonskih klubova i oba univerziteta koji bi kreirali pravila koja bi svoju svrhu imala u interškolskim i interklupskim mečevima.

Narednog dana stigao je odgovor momka koji se predstavio kao Harroviensis (predstavnik Harou škole), odnosno Carthusianus (iz Čarterhausa), koji su ponudili svoje stavove o ovom pitanju. Tri dana kasnije, 9. oktobra, Etonensis se ponovo javio, naglašavajući da „ne želimo da ijedna škola izrađuje pravila za drugu školu".

„Neka se stvori nova igra koja će biti priznati fudbal", rekao je on. Istog dana se diskusiji pridodao „Vilijam od Vikama" (predstavnik Vinčestera), smatrajući da je potrebno spojiti sva postojeća fudbalska pravila i da bi od te sedimentne gomile valjalo načiniti početnu tačku svih daljih stremljenja.

Naposletku, Rugbaeensis (iz Ragbi škole) je 10. oktobra pisao da bi najbolje bilo da fudbaleri nauče pravila svih škola, kako bi onda bez poteškoća mogli da igraju na njihovom terenu.

U fizičkom svetu modelirana parafraza njegovog predloga bila bi, hipotetički, ako Harou dođe u Ragbi da igra sa tom školom, igralo bi se po Ragbi pravilima, a isto bi važilo i u obrnutom slučaju i u slučaju ostalih škola. Ovaj sistem je, naravno, već postojao i nije bio previše omiljen jer je kompromotivao kompetitivnost, davajući preveliku prednost domaćinu meča. Na stranu što je potpuno dezavuisao ujedinjenje pravila, čak i dodatno očvrsnuvši njihovu podvojenost.

Iz ovoga se vidi koliko su nepouzdane javne škole bile u proceduri usaglašavanje fudbalskih pravila. Nefleksibilnost njihovih karaktera, koja je praktično utuvljena u dečake podjednako od strane roditelja i profesora, istrenirana nonšalantnost prema svemu što ne dolazi iz dubina ogledala, sprečavala je nekakve žešće napore koji bi doveli do kompromisa.

Jedan Itonjanin je pisao, 15. oktobra pod naslovom „Fudbalska kontroverza" , da je fudbal, kako ga oni shvataju, „igra šutiranja lopte".

„To nije igra u kojoj se lopta nosi ili u kojoj se šutira protivnik, kao na nekim mestima. Da je tako, pretpostavljamo, zvala bi se 'kick-fellow' ili 'shin-mate' (šutiranje drugara)", objasnio je on aludirajući, sakupivši svu zajedljivost i sarkazam koje je pronašao po šupljinama, žlebovima i udubinama svog uma, na fudbal koji se igrao na nedostojnom Ragbiju.

Ipak, ali ipak, podsticaj je dat. Duvajući jedni na druge kao vuk u cigleni zid, dokačili su i jedra čunka jedine grupacije koja je zapravo bila sposobna da ujedini fudbal. Srednja klasa, nebremenita brigama siromaštva i sujetama bogatstva, bratstvo sačinjeno od ljudi koji nisu bili obrazovani u javnim školama ali jesu bili obrazovani i uticajni. To su bili putnici fudbalskog Mejflauera.

Tako je u Londonu, u ponedeljak 26. oktobra 1863. godine, u Frimejsons tavernu, u Grejt Kvin stritu, u Linkolns in fildsu (Freemason's Tavern, Great Queen Street, Lincoln's Inn Fields), održan „sastanak kapitena sa svrhom regulisanja fudbalske igre".

Ebenizer Kob Morli, londonski advokat i osnivač Fudbalskog kluba Barns 1862. godine, pisao je listu „Bels lajf in London" (Bell's Life in London) navodeći da bi fudbal trebalo da ima univerzalna pravila na isti način na koji ih ima i kriket. Dosta je bilo semiotskih rasprava, ontoloških ubeđivanja. Jedan fudbal – ničiji, time svačiji.

Oni koji su se odazvali zvuku njegovog roga su sebe proglasili Fudbalskom asocijacijom i dali su se u spravljanje tog toliko željenog i čekanog mešpajza.

Trinaest predstavnika 11 klubova prisustvovalo je sastanku, osnivačkom zasedanju fudbalskih maštalaca. Artur Pember je izabran za predsednika, a bio je emisar Nou Nejms Kilburna. Bio je to čovek koji kao da je nastao uljanim uobličavanjem misli Kaspara Davida Fridriha. Osim svog fudbalskog pregalništva, uspeo je da se popne na Mon Blan, a jedan je i od prvih, radeći u Njujorku, koji se bavio čistokrvnim istraživačkim novinarstvom, kasnije poznatim i kao muckraking (grabuljanje đubreta).

Morli je skupa sa Pi Di Gregorijem predstavljao Barns, I. Lon je dolazio iz Vor Ofisa, a tu su još bili i Ejdž Ti Stjuard (Krusejders), Džej Ef Alkok i A. V. Makenzi (Forest Lejtonstoun), G. V. Šilingford (Perseval Haus, Blekhit), Ef Dej (Kristal Palas), Ef Ejdž Mur i F. V. Kembel (Blekhit), V. J. Mekintoš (Kensington škola), Ejdž Bel (Surbiton) i V. H. Gordon (Blekhit Proprajateri škola).

Bertram Falk Hartšorn iz Čarterhausa je bio jedini predstavnik javnih škola, zbog čega se i snebivao da se upusti u rad organizacije i odlučio je da se svede samo na posmatrača sastanka. U istom svojstvu sedeo je i Hari Voters Čembers iz Šefilda.

Odlučeno je da se piše javnim školama, ali su do drugog sastanka, održanog sa zakašnjenjem 10. novembra, na pisma koja je poslao Morli stigla samo četiri odgovora, od čega dva sa Harou škole. Iton, Ragbi i Vinčester su ignorisali Fudbalsku asocijaciju, a predstavnik Vestminstera V. V. S. Lejn je ukazao na predstojeći sastanak kapitena fudbalskih timova javnih škola. Čarterhaus i Harou su odbili da budu članovi, ali su ovi drugi, preko svog predstavnika Čarlsa Gordona Brauna, makar ponudili da pošalju kopiju svojih pravila.

Drugom sastanku prisustvovao je, kao jedini novi protagonista u odnosu na prvo okupljanje, i predstavnik Nju Kros Kraljevske pomorske škole. Bilo je to, dakle, i dalje društvance čije je grandiozno samoimenovanje „Fudbalskom asocijacijom" u tom momentu delovalo prikladno podjednako kao kada bi, kako je to jednom napisao Viktor Igo, tragove pačjih stopala u blatu nazivali zvezdama.

Neobeshrabreni, upustili su se u odlučivanja u vezi sa opštim pravilima igre, kao što su dužina terena, širina golova, njihova visina, korišćenje prečke ili trake između stativa, načinu postizanja golova. Onda su većali o načinu otpočinjanja mečeva – place kick (šut sa zemlje) sa polovine terena, place kick sa tri četvrtine terena udaljenosti od protivničkog gola, podbacivanje lopte, kotrljanje lopte niz centar igrališta...

KRAJ PRVOG DELA 

broj komentara 2 pošalji komentar
(sreda, 06. sep 2017, 17:10)
anonymous [neregistrovani]

pitanje

Kako da se vide svi tekstovi ovog autora?

(sreda, 06. sep 2017, 12:28)
anonymous [neregistrovani]

Bravo

Kakav fenomenaln tekst! Svaka čast autoru na filozofsko-analitičkom pristupu i dočaravanju istoriskih činjenica.