Igra naših života: Jedan fudbal da vlada svima (1)

Sve se desi brzo. Toliko brzo da pomislite da se uopšte i nije desilo, da se ništa nije desilo, promenilo, da je uvek bilo tako. Ali gargojl... Njegovi obrazi su manji, uvojci njegovih usana naglašeniji. On se ceri sada, kao jedini vlasnik najveće tajne na svetu. Vitražne oči katedrale, sada kada nema Sunčeve nametljivosti, širom su otvorene, razrogačene i, nekako, šarenije nego malopre. Vazduh, koji je do skora bio skoro gorak od preteranog korišćenja, sada je svež, kao da izvire iz padine neke bliske planine.

Polako vam postaje jasno. Noć stvarno promeni Prag. Metamorfoza, potpuna skoro kao ona Kafkina, obuhvata grad koji je, za one koji se u njemu nađu u tom trenutku, i čitav svet. Izmeni ga kao što milovanje može da omekša i uzjapuri najtvrđe i najmrgodnije lice.

Svi pričaju da je Prag grad tornjeva, zamkova, zlatnih krovova, interaktivnih statua i mostova koji kao da postoje kako bi pravili društvo večnoj Vltavi, da joj budu sagovornici i saputnici, umesto da službuju ljudskoj volji i njenim potrebama. I jeste.

Ali on je vekovima bio grad astralnog i magičnog, grad alhemičara, đavoljih biblija i rečima rabina oživljenih golema. Kao san koji je, u prvom treptaju krmeljivog oka, ostao sa pogrešne strane kapka, ovaj grad je bio blistavi izuzetak, urezan u sivilo feudalne Evrope koje ga je okruživalo, progutalo ali nikada svarilo.

Teško je to spaziti preko dana, kada Prag spava kao noćna životinja dok po njegovoj kori trupkaju došljaci iz svakog dela ekumene. Ali kao što maska pokazuje pravo lice čoveka, tako i tama pokazuje Prag onakav kakav jedino i jeste.

Tomas Man kaže da prostor ima osobine koje se obično pripisuju vremenu. Dok ga gledamo kako se valja iza nas dok se krećemo, mi se menjamo. Svako od nas ima po jednu ličnost za svaki grad u kojem se nalazi. Zamislite onda kako je moćna ta lična transformacija u mestu kakvo je Prag.

Pak, ako se drznete i krenete ka istoku, videćete distrikte Praga dograđivane u vreme kada je Češka bila velika fabrika Sovjetskog Saveza. Kvadrataste i pepeljaste zgrade nižu se ulicama sa blagim nagibom. Tek poneka saksija na tek ponekom simsu umesto ornamenta, kao blistavi zub u inače loše očuvanoj usnoj duplji. Noć je, sluh i vid se povlače u svoje mesnate kukuljice i jedino čulo koje vam preostaje jeste čulo mirisa. Svaka noć miriše, a noći u ovom delu Praga uglavnom mirišu kao loš dan u kuhinji. Ovde nema magije, ovde nema čudesa. Bilo bi čak i pomalo jezivo, eshatološki turobno, da nije previše prozaično, previše poznato.

Onda se svetla pale. Blješte reflektori na skromnom stadionu Doliček, na kome svoje mečeve igra Bohemijans, simpatični – i ništa preko toga – praški klub sa kengurom na svom grbu. Odjednom, shvatate, sve se ponavlja, samo u obrnutom smeru. Transformacija svetlom. Vi ste iznenađeni, ali niko oko vas nije. Stariji gospodin linijastog, skoro arabesknog čela, pokazuje vam, osmehujući se blago, kao što se stariji ljudi obično osmehuju ludostima i neznanju dece, prema stadionu. „Fudbal, fudbal", vikao bi kada bi mogao. On je srećan, naprasno a samim tim i potpuno, a i vi sa njim.

Fudbal ima ovu preobražujuću moć i svako ko je ikada prilazio stadionu uoči utakmice osetio ju je. Uzbuđenje vas hvata pod ruku i vodi vas kroz noć kao šerpas. Karlov most i Lenonov zid su veličanstveni, ali i nemi. Fudbalski stadion je živa susptanca, njegova aroma uvek je u kovitlacu, uvek spremna da pruži uzbudljivo, tužno, bučno, uzvišeno, blesavo...

Ali i uvek identično.

Ovo proističe iz toga što svako ko dolazi na stadion očekuje da vidi isto, raduje se istom. Fudbal je najrasprostranjeniji kulturni fenomen na planeti, i to u njenoj istoriji. Svugde je isti i uniforman, baš kao što je i tama koja menja Prag svugde ista i uniformna. Ofsajd je ofsajd, gol je gol i u Brazilu i u Iraku, na Kipru i na Javi, na javi i u snu.

Međutim, taj najvažniji fragment sopstvenosti fudbala nije došao spontano i bio je neophodan veliki trud nemalog broja ljudi da se on postigne. Ujedinjene fudbala bio je mukotrpan – od Kafke nema bežanja – proces.

Period pokušavanja da se konstituiše jednoobrazan model igranja fudbala podudara se sa političkim i društvenim tendencijama u čitavom zapadnom svetu, koji svoje ishodište ima još u 18. veku. Moderni sport i moderne nacije nastale su praktično na isti način.

Civilizacija kakvu danas poznajemo zasniva se na udruživanju i kreiranju zajednica individualaca sličnih sistema vrednosti i interesovanja, umesto da se društvena povezanost veže isključivo za tradicionalne socijalne lepkove – porodicu, religiju, lokalizam. Želimo isto, verujemo u isto, hajde da to isto radimo skupa.

U periodu od 1860. do 1863. godine u Engleskoj su postojale tri kategorije timova, koje su igrale fudbal na, a ovo je veoma gruba kategorizacija jer isključuje nebrojane nijanse i fine prelaze mramoraste fudbalske strukture, tri osnovna načina.

Postojali su timovi pri školama, što je bio i najčešći model, postojali su fudbalski klubovi i postojali su vojni timovi. Za razliku od prve polovine veka, ekipa baziranih na profesionalnoj ili geografskoj pripadnosti praktično više nije bilo.

Vimbldon škola, Kensington Gremer i Forest škola u Londonu, Kvinsvud koledž u Hempširu i Mister Rodžers škola u Linkolširu su imali timove koji su bili direktni predstavnici svojih institucija. Tu su bili i timovi sastavljeni od bivših učenika škola, kakav je bio Vorlabaj Haus, skoro potpuno sačinjen od alumnija škole Batis.

Onda se dogodio zanimljiv evolutivni korak. Homogeni timovi samo jedne institucije polako su postajali inkluzivni do mere da su primani i bivši učenici raznih drugih škola. Tako su neformalni „pick up" timovi sačinjeni od Starih Itonjana, Klizbijevih 11 i Tompsonovih 11 (Cleasby's XI i Thompson's XI), prisutni u Londonu početkom šezdesetih, postali, kroz napore gospode Klizbija, Malkena i Berensa, formalno strukturiran tim Krusejders, čiji su članovi bili i učenici ostalih javnih škola. Ovaj prelaz ka raznovrsnim ekipama raznorodnog članstva predstavlja i konačni i drastični prelazak školskih timova u klubove.

Najuticajniji klub, nedvosmisleno, bio je Dingli Del, sačinjen, opet, od učenika mnogih javnih škola. Važni klubovi su bili i Kristal Palas (nepovezan sa današnjim klubom), kao i Barns.

Notingem je imao jaku fudbalsku scenu. Pokretači Fudbalskog kluba Notingem 1862. godine bili su V. Arkrajt i Čez Dikin. Notingemska pravila ili nikada nisu zapisana ili nijedna kopija nije sačuvana, ali je izvesno da je korišćen ruž, što implicira ili uticaj Itona ili uticaj obližnjeg Šefilda. Svakako je igran asosijejšn stil fudbala.

Vojni koledž u Ričmondu je bio mesto gde je fudbal bio posebno popularan, a njega su pohađali uglavnom bivši učenici Ragbi škole, što daje naznaku i kakav su fudbal igrali. Na dan Svetog Patrika na Kraljevskom vojnom koledžu u Sendherstu engleski tim je igrao protiv kombinovanog irsko-škotskog sastava.

Timovi su igrali čista pravila, bazirana i možda blago modifikovana pravila elitnih obrazovnih institucija (Harou pravila, Iton pravila, Kembridž pravila...). Drugi varijetet su bila mešana pravila, koja su mogla biti privremena i kreirana samo za pojedinu utakmicu, ili su bila dugoročnog karaktera. Na ovaj način su igrali Dingli Del i Krusejders.

Naposletku, postojala su pravila koja su bila presek i unija ekstrema onoga što će uskoro postati asosijejšn i ragbi fudbal. Nju Svindon, Laut (u kome je loptu bilo moguće uhvatiti i baciti bilo gde, osim u sam gol) i Linkoln su igrali na ovaj način. U pitanju su bili provincijski klubovi, sa malim izborom protivnika i bez prevelikih veza sa javnim školama. Zbog toga su do mile volje i bez griže savesti mogli da cepkaju i prisvajaju razne fragmente pravila i da ih slažu po sopstvenoj volji.

Ali ovi beskonačni avatari fudbala nisu mogli da opstanu zauvek. Diskusije i forumi o objedinjavanju pravila imala su dva pokretača, postavljena simetrično na polovima društvene hijerarhije.

Krajem pedesetih godina osnovan je Dobrovoljački pokret (Volunteer Movement), koji je bio okupiran osnivanjem milicija radi odbrane zemlje od francuske invazije, o kojoj se tada neprestano govorilo. Strah je ubrzo raščlanjen, ali ne i pokret, pošto je posmatran kao prilika da se nekontrolisana razbibriga nižih slojeva disciplinuje i uredi. Mnogi su smatrali i da može doprineti socijalnoj harmoniji, „prijatnom mešanju klasa", kako su govorili učenjaci nenaučeni da prikriju oholost čak i u svojim najčistijim namerama. Fudbal bi bio idealan za tako nešto, to je bilo jasno, ali nedostatak jedinstvenog kodeksa igranja onemogućavao je ovo.

Težilo se i ka ujedinjenu pravila javnih škola, ali one, opterećene svojim statusom, nisu želele da se prilagođavaju drugima. Štaviše, mnogi su smatrali da je što manje fudbalskog kontakta među školama zapravo dobro, jer bi u suprotnom njihove nesuglasice i rivalstva postali izraženiji i oštriji.

Neki agitatori su predlagali da Dingli Del, koji je već spojio pravila javnih škola za sopstvene potrebe, ista i odštampa i tako na neki način premosti sujetni jendek i konačno „kikstartuje" proces fudbalskog usaglašavanja. Njihova pravila su generalno poštovana u široj zajednici, iako im se, kako se navodi u nekim tadašnjim svedočanstvima, spočitava „dozvoljavanje previše šunjanja" (preblago ofsajd pravilo). Dingli Del, ipak i naravno, nikada nije odštampao i javnosti proklamovao svoja pravila.

Predlozi nisu prestajali... Stvaranje koda koji bi bio korišćen samo u mečevima među javnim školama, a koji ne bi zamenio pravila niti jedne od škola, delovalo je kao razumna i izvodljiva ideja. Impuls za ovo postao je posebno jak nakon potpunog kraha kompromisnih pravila koja su korišćena u mečevima između Vestminstera i Itona 1861. i 1862. godine.

Upravo je 1861. godine pisano sa Vestminster škole u svrhu urgiranja kapitena školskih timova da pristanu na sastanak na kojem bi bila uspostavljena opšta pravila fudbala. Čerčil, Ajzenhauer i Staljin su se sastali i dogovorili na Jalti, patuljci, vilovnjaci, hobiti, ljudi i čarobnjaci su se sastali u Elrondovom domu u Rivendalu i dogovorili šta će sa prstenom moći. Ali sastanak o jedinstvenim fudbalskim pravilima – kapa mrke boje...

Fred Lilivajt je odštampao u svom „Vodiču za igrače kriketa" fudbalska pravila Itona, Haroua i Ragbija, time ih stavivši na izvolite široj publici. Problem je opet bio taj što su ona pisana za internu upotrebu, kao i da su zapisana korišćenjem izraza i frazeologizama razumljivivih samo učenicima.

Urednih lista „Fild" je 1861. godine počeo da štampa pravila raznih javnih škola, kako bi olakšao njihovo razumevanje. Ipak, i sam je prihvatio da su neka pravila naprosto previše opskurna. Kako je sam priznao, i nakon pola sata čkiljenja i buljenja u pravila Itona, ona su "ostala potpuna misterija za njega".

Ragbi škola je načinila veliki korak ka popularizaciji i omasovljenju svog fudbala kada su izdali pravila 1862. godine, koja su bila pisana za širu publiku i konačno razumljiva i za one koji nisu učenici ove javne škole. To je svakako pomoglo osnivanju brojnih klubova (Ričmond i Sejl su samo neki od njih) u ovom periodu koji su praktikovali upravo ragbi tip fudbala.

Ipak, jedan habitat je posebno bio pogodan za ovaploćenje te, činilo se možda, gotovo apstraktne ideje o ujedinjenom fudbalu. Deca iz porodica visoko postavljenih u društvenoj stratifikaciji odlazili su na univerzitete Kembridž i Oksford. Tamo, u džambolaji nekadašnjih učenika raznih škola i time zelota raznih fudbala, saradnja je bila neophodna.