Igra naših života: Šefild... Čekajte, stvarno, Šefild?

Jedna od dve premise je tačna. Mora biti jer samo dve premise i postoje. Bog je stvorio šljunak, prokelj, mezosauruse, krčag, upornost, nar, hlad, kadu, trtičnu kost, viski saur, Kjoto, Tri-De štampač, varičele... Bog je stvorio univerzum i sav njegov sadržaj kako bi postao Bog. Niste Bog ako niste Bog nad nečim.

Ili su, pak, ljudi stvorili Boga, nevoljni da se, kao Kamijev Merso, prepuste nežnoj indiferentnosti sveta. Kako kazuje euhemerizam, prvobitni bogovi su bili ljudi, možda neki od njih čak i heroji, koji su deifikovani u svrhu objašnjenja ili utehe. Teret postojanja lakši je ako neko bdi nad nama, neko ko nam ga je i udelio i ko zna šta će sa njim. Ili, opet pak, kako je rekao Napoleon, religija ima pragmatičnu svrhu sprečavanja siromašnih da poubijaju bogate (nemate sada, imaju ovi drugi koji vas tlače, ali samo čekajte da vidite šta vas sve očekuje kada prođete portal između svetova...).

Mitovi su, stoga, ili udice koje se spuštaju sa nebesa ili žičare koje vode preko mesečevog horizonta. Ako je ovo drugo tačno, mitovi, iako deluju nepouzdani kao snovi pijanca, ipak ne gube svoju vrednost. Ove priče čine istorijsku građu, makar i trećeg reda.

Aleje sfingi, kenotafa, svetionika, biblioteka i nekropolja kazuju dosta o životu prvobitnih Egipćana. Paleoetnobotaničari u fosilizovanom izmetu čitaju šta su oni jeli, lingvisti nam prenose o čemu su razmišljali.

Ali mitovi nam pričaju zašto su jeli, razmišljali, čega su se bojali i čemu su se nadali. A neke od tih priča su naprosto neverovatne.

U jednoj od priči o postanju, bog Atum se pojavljuje na brdu u praznini Nu. Nije bilo neba ni zemlje te se Atum dao u posao. Stvorio je, iz sopstvenog bića, masturbacijom (kopulacijom sa sopstvenom rukom, kazuje se u tekstu) boginju. Spavajući sa njom stvorio je sve ostalo. U drugoj verziji, Atum spava sa svojom senkom, stvarajući Šu (vazduh) i Tefnut (vlažnost), koji onda rađaju svet i sve što mu pripada. U trećoj varijanti, bog Ptah masturbacijom bez prestanka održava red u kosmosu. I tako u nedogled...

Oziris, ili Usir, prvi je sin Gebe (Zemlje) i Nuta (Neba). Njega je, mnogo pre nego što je Kain ubio Avelja, usmrtio brat Set, ali je ovaj, opet mnogo pre Isusa, Ise ili Ješue, vaskrsao. Venefer, ili Predivni, kako je često oslovljavan, potom je zauzeo mesto sudije preminulih, koji su, prema verovanju Egipćana koji su svojim bogovima ostali verni zaključno sa dinastijom grčkih Ptolomeja, umesto pod zemlju naprosto odlazili na zapad.

Međutim, ova kultura nije bila opsednuta smrću. Bila je opsednuta životom i njegovom afirmacijom, njegovim kamenim ili balzamovanim nastavkom sve do kraja večnosti, tamo gde ih i čekaju njihovi seksualno liberalni bogovi.

Egipćani su verovali da je vlastito ime (Ren) toliko važno da je sačinjavalo jedno od devet delova nečije duše (zajedno sa, između ostalih, sopstvenim bićem sa glavom ptice, poznatim kao Ba, koji je mogao da prelazi put između neba i zemlje). Pravo ime svakog Egipćanina čuvano je kao tajna i ljudi su bili poznati samo po nadimcima. Poznavanje nečijeg imena omogućavalo je magične moći nad tom osobom.

Ali, mimo ove predostrožne stidljivosti, Egipat je bio otvorena kultura. Da nije, ne bi toliko fascinirao svoje komšije i savremenike. Njegova slava je tolika da su, milenijumima kasnije, pustolovi, romantici i oportunisti, sa pijukom i pljoskom dolazili u pustinje kako bi, među oazama i karavanima, komarcima i kletvama, čeprkali za fragmentima zlatne veličine Egipta.

A kako je onda moguće, i koliko je samo tužno, da su prvi dani fudbala u Šefildu, prvoj velikoj fudbalskoj kulturi u Britaniji, a time i u svetu, nepoznati, podaci o njima kontradiktorni kao svedočenja posvađanih kumova.

Šefild i Norton su odigrali meč 1793. godine, sa šest igrača u timu, koji je, po svoj prilici, okončan masovnom tučom. Prva, sasvim pouzdano odigrana utakmica u Šefildu, dogodila se 1831. godine. Čitav ovaj kraj, dakle Jorkšir, nabubreo je od fudbalske aktivnosti tokom četrdesetih godina 19. veka, kada su igrali Bilkerston, Denbi, Fulstoun, Hepvort, Turstonlend... Jorkširski tim Holmfirt igrao je 1852. godine u Šefildu protiv Enderbija, tima iz Lesteršira, za ulog od 20 funti.

Ali kada je nastao Fudbalski klub Šefild? Onaj čije se nicanje podudara, zapravo ga najavljuje i prouzrokuje, sa samim fudbalom. E, to već zavisi od toga koga pitate.

Jedna tvrdnja, sa stvarnom vrednošću hipoteze, ističe da se to dogodilo 1855. godine. I svakako, u ovom periodu sportisti iz ovog grada su počeli da se okupljaju sporadično kako bi praktikovali nekoliko sportova, među kojima je bio i neformalni fudbal.

Međutim, tankonogost ovih navoda automatski prednost daje onima koji ističu da je klub, najvažniji u istoriji ovog sporta, a time i sporta generalno, osnovan 24. oktobra 1857. godine u delu grada znanom kao Hajfild. Puno ime ovog odojčeta bilo je Sheffield Foot Ball Club, što se, u vreme kada se asosijejšn i ragbi fudbal još uvek nisu razdvojili – čak nisu ni postojali – mora smatrati indikativnim, jer aludira na klub posvećen igranju igre nogom. Sedište mu je bilo u staklenoj bašti.

Prvi mečevi su bili interni, u kojima su timovi bili podeljeni na prvu i drugu polovinu alfabeta, na oženjene i neoženjene, po vrstama poziva i profesija. U prvoj sezoni igralo se sa neograničenim brojem igrača i mečevi su trajali neograničeno vremena. Najčešće se igralo do mraka.

„Snaga bika" bila je neophodna kako bi se igralo u Šefildu, navode neka rana svedočenja. Posmatrači bi gledali mečeve tokom kojih je lopta mirovala sa strane, dok je pola tuceta igrača udaralo jedno na druge na nekoliko metara udaljenosti. Ideja je bila, govorilo se, ako možeš da naletiš na rivala, bio on blizu lopte ili ne, to bi i trebalo da uradiš.

Pravila su, naravno, postojala, ali su izlivena u pisanu formu prvi put 21. oktobra 1858. godine.

Prvobitno, klub je imao 57 članova, od kojih je veliki deo (njih 17) išao u Šefild Kolidžijet školu, vodeću obrazovnu ustanovu u okruženju. Prvobitno se smatralo da su ih profesori, koji su sami dolazili sa Itona ili Haroua, naučili fudbalu. Ali postoji dokaz da je samo Dži Sendford, od svih profesora u školi, bio učenik javne škole (Šruzberija). Ali ne postoji dokaz da je on, koji je u Šefildu proveo sredinu četrdesetih godina, na bilo koji način bio umešan ili zainteresovan u igranje fudbala.

Mnogo zabune je izazvao profesor Alfred Ejndžer, koji je predavao na Šefild Kolidžijetu, a sam je nekada tobože bio deo Itona. Međutim, ispostavilo se da su hroničari i istoričari, uvek tako željni da svet oboje činjenicama i da spoje sve tačke u jednu linearnu nisku, pomešali ovog gospodina sa Arturom Kembelom Ejndžerom sa Itona, koji nije imao veze sa školom u Šefildu.

Štaviše, Šefild Kolidžijet škola nije davala formalnu pažnju sportskim aktivnostima svojih učenika sve do 1847. godine, kada je za to zadužen postao izvesni gospodin Traun. Teško je tvrditi, stoga, da je igra Fudbalskog kluba Šefild bila uslovljena ili pod uticajem bilo čega što se zbivalo u Šefild Kolidžijet školi.

Dalje, od prvih članova kluba, samo je Tomas Sejl bio „stari dečak", a išao je na Ragbi. Kao što ćemo uskoro videti, Šefild je igrao fudbal koji je bio antiteza ragbi fudbalu, tako da ni sa ove strane nije moguće proizvesti vezu sa fudbalom javnih škola.

Frederik Vord je bio predsednik Šefilda, Tomas Ostin Sorbi potpredsednik, ali su osnivači kluba bili Natanijel Kresvik i Vilijam Prest. Prvi je bio počasni sekretar i blagajnik, drugi član komiteta. Ne dozvolite da vas na pogrešan trag navede diskrepancija titula i njihovog značaja.

Obojica su bili dobrostojeća gospoda. Kresvikovi su bili stara šefildska porodica, koja je u gradu živela od 14. veka i bavila se posrebrivanjem. Natanijel, rođen 1831. godine, bio je učenik Šefild Kolidžijet škole, a postao je advokat (solisitor, tačnije, s obzirom da britansko pravo razlikuje dva tipa bavljenja advokatskom praksom). Kresvik je bio istaknuti "pešak", termin koji je korišćen za takmičare u trkama u brzom hodanju.

Vilijam Prest je rođen u Jorku, ali je stigao u Šefild kada je njegov otac Džon odlučio da se preseli i posveti poslu sa vinima, koji je i sam Vilijam vodio u jednom trenutku, posle smrti svog brata Džona Bivora Presta. On je, sa svoje strane, bio posebno dobar igrač kriketa.

Kresvik i Prest su, u docnijim porcijama svojih života, bili istaknuti konzervativni političari.

Prest je posebno bio popularan u ovim krajevima. Kada je preminuo, njegovoj sahrani je prisustvovalo više hiljada ljudi. Zapravo, toliko je bilo ožalošćenog sveta da je u lokalnim novinama osvanulo protestno pismo zbog oštećenja koje je masa napravila na ostalim grobovima.

Njih dvojica jesu pisali raznim javnim školama u nadi da će dobiti uvid u njihova pravila, ali, utisak je, nisu bili previše zadovoljni onim na šta su naišli. Sam Kresvik se posebno nasmejao kada je video pravilo koje zabranjuje da istovremeno držite igrača i da ga šutirate u cevanicu. Naposletku, neka od pravila nisu ni razumeli, jer je jezik kojim su pisana zapravo bio lingo dečaka, pidžin skarabudžene grupe adolescenata koji su samo oni shvatali.

Ipak vredi istaći da je stariji brat Vilijama Presta, Edvard Prest, išao na Apingem i Kembridž. Upravo se na univerzitetu susreo sa fudbalom koji je imao sve karakteristike buduće asosijejšn igre. Ali fudbal u Šefildu je bio poseban jer nije imao ofsajd pravilo. Takođe, u prvoj verziji pravila postojao je važan element kažnjavanja prekršaja slobodnim udarcem, što je bilo nečuveno u bilo kojoj elitnoj instituciji.

Postoje jasne indicije da je na fudbal Fudbalskog kluba Šefild uticalo šire društvo, odnosno uža okolina. Lokalni fudbali Penistona i Turlstona bili su veoma striktne igre sa šutiranjem lopte. Poznati fudbaler iz ovog perioda, Džon Marš, poznat kao „Malo Čudo", dolazio je upravo iz Turlstona. Džon Šo, veoma uticajan član Šefilda, rođen je u Penistonu 1830. godine.

Fer hvatanje je u početku važilo samo u slučaju da loptu šutne rival. To je ubrzo promenjeno i obuhvatalo je sve igrače na terenu, a fer hvatanje je omogućavalo slobodni udarac. Guranje rukama je bilo dozvoljeno, ali ne i saplitanje i šutiranje ispod kolena (heking). Aut se zvao touch (dodir), zato što je, kada bi lopta napustila igralište, pripadala onome ko je prvi dodirne (pre svega rukom). On bi potom dobijao pravo da je ubaci nazad, a morao je da baci loptu najmanje pet jardi.

U prvoj verziji pravila je stajalo da je loptu koja poskakuje moguće zaustaviti rukom, ali da se kotrljajuća lopta smela zaustaviti samo nogom. To je brzo preinačeno, pa je dozvoljeno da se lopta doda ili udari rukom, ali, osim u slučaju fer hvatanja, nije smela u rukama i da se drži.

Gol nije mogao da se postigne udarcem posle fer hvatanja, što je pravilo za koje ne postoji presedan ili raniji prototip.

Svaki član je bio dužan da donese crvenu i tamno plavu flanelnu kapu, u svrhu razlikovanja timova tokom igre.

Fudbal, iako očito već veoma razvijen, bio je, zapravo, još uvek minorna aktivnost u ovom periodu. U martu 1858. godine 5.000 ljudi se okupilo da posmatra nur end spel takmičenje (u pitanju je igra koja je, esencijalno, jorkširska verzija igre klisa i maške – za dalje pojašnjanje uputiti se ka najbližoj baki ili deki, posebno ako se nalaze u Šumadiji). Prvo pominjanje Fudbalskog kluba Šefild u lokalnoj ili bilo kojoj štampi zbilo se zbog atletskog takmičenja koje je ovaj organizovao. Šutiranje fudbalske lopte udalj, bacanje kriket lopte udalj, rvanje, bacanje čekića, bacanje kamena, trka "zečjih skokova", bile su neke od disciplina.

Atletska takmičenja dugo vremena su ostala najpopularniji deo programa fudbalskih klubova, generišući publiku koja je, sa svoje strane, generisala doliv novca. Delom su discipline imale farsičan karakter (trke u kolicima ili na magarcima, trke sa kofama vode na glavi, trke unazad, trke u vrećama, ali i takmičenje za najupadljiviju košulju).

Naravno, organizovana su i veoma ozbiljna takmičenja. Ubrzo je novac od ulaznica, koje su plaćale sve veće mase, postao glavni, čak i jedini izvor prihoda klubova.

Šefild je bio društveno elitna institucija, okupljalište hirurga, arhitekata i trgovaca. Proces inicijacije novih članova je bio komplikovan i zahtevao je temeljitu proveru svakog aplikanta. Zbog toga je, decenijama, nadimak Šefilda bio „Džentlmeni".

Postupno, ali skoro ritmično, kao kapljanje neispravne slavine, Šefild se razvijao. Odigran je i prvi meč, a protivnik je bio lokalni vojni tim, 58th Regiment. Šefild je lagano slavio, a uz to su njegovi igrači uspeli da polome rebra dvojici vojnika.

Međutim, u Kresvikovom ličnom dnevniku, sa 12. majom 1859. godine kao datumom unosa, spominju se dve utakmice sa lokalnim garnizonom, odigrane u istom danu. Vojnici su pobedili u prvoj, dok je u drugoj bilo nerešeno.

Svakako, otvaranje Bremal Lejna 1855. godine, koji je postao otvoren za sve sportove osim za pucanje na golubove i trke hrtova, raskrčilo je predeo koji je omogućavao dalji napredak Šefilda, iako klub nije prečesto igrao tamo.

Počelo se sa modulacijama pravila, pa je tako, otprilike u ovom periodu, uveden ruž kao metod postizanja poena, pozajmljen sa Itona, verovatno posredstvom vojne ekipe sa kojom su igrali. A onda, na Boksing dej 1860. godine, Šefild je odigrao ono što se smatra prvom pravom, sa svim preduslovnim stavkama štikliranom, međuklupskom utakmicom. Halam end Stamperlou je poražen sa 2:0. Prvi su nosili skarletno-bele dresove, drugi su igrali u plavoj opremi. Igralo se po snegu ali je, kako navodi izveštaj u „Šefild Dejli telegrafu", „veliki broj gledalaca bio veoma slobodan u izražavanju pohvala i podjednako neštedljiv u sarkazmu".

Halam je osnovan 1860. godine (mečeve je igrao na Sendigejt stadionu, koji mnogi smatraju prvim fudbalskim objektom na svetu), do 1861. godine Šefild je imao osam timova, a 11 ih je bilo naredne godine. Kao saće prepuno meda koje se preliva pod zapreminom svog tovara, tako je izgledao region i njegov fudbal u ranim šezdesetim. Karakteristična je bila i pojava u kojoj su mnogi igrači nastupali za po nekoliko klubova istovremeno.

Šefild je bio toliko jak – ili toliko bolji od ostalih, jer snaga je uvek i jedino relativna kategorija – da je redovno dozvoljavao svojim rivalima da igraju sa više igrača u polju. Ova praksa, česta u ovom kraju, u kojoj slabiji tim dobija ovu snishodljivu kompenzaciju, nazivala se "giving of odds".

Protivnici su nekad zloupotrebljavali ovo, pa je tako, u meču koji je Šefild igrao u vojničkim barakama, protivnik izašao na teren sa 36 igrača, iako je dogovoreno da ih bude 20. Tek nakon zahteva Kresvika da članovi protivnika odmarširaju pred njim, njihov pravi broj je ustanovljen.

Halam, koji su pokrenuli Tomas Vikers i Džon Šo, naravno bivši članovi Šefilda, prvi je klub koji je drastičnije napredovao. Zašto i ne bi, kada se naslanjao, kao loza oko stuba, na Halam kriket klub, osnovan 1805. godine, koji je do 1859. godine imao tri stotine članova. Ubrzo je igrao sa Šefildom na ravnoj nozi, koja se ispostavila i kao bolja noga, jer su pobedili. Noviji klubovi sa kvalitetnim sastavima i propratnim rezultatima bili su Pitsmur (posebno uspešan i moćan – u sezoni 1862/1863 igrali su protiv Šefilda tri puta i toliko puta ih pobedili), Norfok i Mekenzi.

Timovi su trenirali, a neki, kao Brumhol, su imali i veoma striktan režim treninga koji je sadržavao i podrazumevao rad jasno određenim danima u sedmici. Klub koji nije trenirao, Velington, trpeo je zbog toga i stigmu najgore ekipe u okruženju. Jednom prilikom je gubio sa 4:0 unutar 20 minuta meča sa Norfokom, nakon čega su se sobom indignirani igrači samo povukli sa terena.

Međutim, uticaj Šefilda, neosetan i prisutan kao oblak, bio je i dalje ogroman. Do 1862. godine lokalni klubovi su verovatno koristili sopstvena pravila, ali je onda Fudbalski klub Šefild, nakon serije sastanaka, izdao nova, mnogo sofisticiranija pravila. Objavio je da će The Sheffield Rules biti jedina pravila po kojima će igrati. Ostali klubovi, zbog moći Šefilda i socijalne pozicioniranosti njihovog članstva, morali su da prihvate komformizam. Tako je u regionu stvorena uniformnost fudbala kakva nije postojala nigde u Britaniji.

Rafinirana pravila su posledica i boljeg razumevanja pravila javnih škola, od kojih su članovi Šefilda, oslobođeni bandoglave lojalnosti institucijama za koje nisu bili vezani, uzimali pravila po pragmatičnom principu, adaptirajući i apsorbujući ono što im se dopadalo.

Ruž je formalizovan kao sredstvo postizanja poena, a do njega se dolazilo tako što bi tim koji napada dotakao loptu koja je prošla između stative i ruž zastavice. Gol, širok 12 stopa (malo više od tri i po metra) i visok devet stopa, imao je veću vrednost od bilo kog broja ruževa, koji su imali samo diferencijalnu funkciju (veći broj ruževa u slučaju nerešenog ishoda donosio je pobedu). Ruž zastavice su takođe bile udaljene 12 stopa od stativa.

Godinu dana kasnije, Šefild je konačno počeo da koristi ofsajd pravilo. Bilo koji igrač koji se nalazio između protivničkog gola i golmana bio je u ofsajdu. Golman nije bio, inače, permanentno određen, već je to uvek bio poslednji igrač u odbrani u datom trenutku. Dakle, jedan fudbaler je uvek morao da bude između napadača i gola da bi ovaj mogao da učestvuje u igri.

Trajanje mečeva i dalje nije standardizovano (uglavnom se igralo između sat vremena i tri sata), a isto je važilo i za broj fudbalera.

Fudbal je, tako, u ranim šezdesetim godinama veka koji je prethodio proteklom, dobio svoje sedište i svoje središte. Ali (jedan plemenit, podjednako mudar i naivan fiktivni lik iz nepostojećeg sveta, gospodar zamka južno od zida od leda i severno od svega drugog, umeo je da kaže da je sve što se kaže pre reči „ali" potpuno sr..e) to nije bilo dovoljno (fiktivni lik je bio u pravu). Malo ko je, u ovom trenutku, gledao šta se dešava u Šefildu. Svi unaokolo, mahom, nastavili su jogunasto po svome. Šefild nije uspeo da iskamči dovoljno pažnje solipsizmom vođenih fudbalera u ostalim krajevima Britanije.

Sada je valjalo ujediniti razjedinjene mahale u jedno veliko fudbalsko bratstvo, u jedan režim i jedan poredak. Šta mislite, koliko glatko je to išlo?