Igra naših života: Šta znaju deca šta je fudbal?

U početku beše haos i fudbal je bio amorfni grumen šutiranja, povlačenja, buke, udaraca šutiranja opet (ali ne lopte ovoga puta)... Onda, pripomognut socijalnim i ekonomskim silama koje su vršljale u Britaniji pre nego bilo gde drugde u svetu, ali iznad svega dečačkom težnjom za igrom, takmičenjem, konačnim odgovorom na sveto pitanje (Ko je bolji?), otpočelo je njegovo civilizovanje. Napisana su, konačno, prva pravila. Zatim druga, treća, osma...

Fudbal se ušunjao u javne škole. Nije bilo truba, crvenog ili ma kog drugog tepiha, audijencija dobrodošlice, proskineze... Dečaci su sami počeli da igraju fudbal i onda ga održavali, prihvatajući igre koje su gledali u mestima u kojima su odrastali ili one koje je možda u samom okruženju škole igrao prosti svet.

Interesne grupe bliske školama, roditelji i bivši učenici, promovisali su fudbal dečaka zajedno sa dečacima, podjednako koliko i oni sami. Učitelji su, isprva, bili apatični, pa i osiono neprijateljski usmereni prema sportu. 

S početka, fudbal je bio ekstenzija prefekt-feging odnosa. U Šruzberiju, ime fudbala je bilo dauling. Ista reč koristila se za feging sistem, a reč verovatno potiče od grčke reči za roba.

Ekipe sastavljane ad hok, bez imena ili formalne strukture, konstruisane su tako kako bi stariji i jači đaci demonstrirali svoju nadmoć. Fagging out je bio izraz za obavezu fegova (mlađih i slabijih) da igraju fudbal. Uvek su imali neku defanzivnu, manje atraktivnu ili naprosto nepoželjnu ulogu (keeping goal), slično kao i u boksu ili popularnoj igri „hare and hounds" (vrsta jurke sa komadićima papira). U Vestminsteru, u ranom 19. veku, kaže se da su „mali dečaci i daferi (sleng za pritupu osobu) bili golmani", njih 12 ili 15 sa obe strane.

Međutim, ako bi se pokazali hrabrim ili dovoljno jakim (plucky je bio najčešći termin...) mogli su da budu unapređeni. A bilo je grubo. Opet u Vestminsteru, šutiranje, saplitanje, udaranje ramenom, bacanje na tlo pa čak i sedenje čitavom težinom na rivala koji je na zemlji bilo je dozvoljeno.

Upravo ovde, na ovoj tački istorijske linije, počinje da se pomalja osnov sistema vrednosti engleskog fudbala koji, evo i nakon vekova, postoji i dalje. Budi jak, budi hrabar, trči kao da je to jedino što umeš da radiš, bori se kao da je to jedino što želiš da radiš...

Dečaci su 14 sedmica, u proseku, provodili u školama. Jutro, podne, posle podne, predveče, veče, noć, jutro...Slobodnog vremena je bilo puno. U tu prazninu natočen je fudbal.

Još uvek nisu postojala pisana pravila, već samo usmena predanja koja su mlađim učenicima prenosile starije kolege, ili koja su ovi naprosto učili u hodu. Svaka škola je razvila svoju jedinstvenu vrstu fudbala u skladu sa prostorom i tipom površine za igru koju su imali na raspolaganju. Forma fudbala zavisila je od karakteristika okruženja. Najobičniji geografski determinizam – isti princip po kome je glavni izvor proteina u Japanu riba, a u delovima Azije su to insekti. Navike u skladu sa onim što je oko nas, što je pristupačno, ništa neobično.

Modeli igranja, odnosno same fudbalske igre, dalje su nastavili da se razvijaju tako što su učenici, oni uticajniji među svojim drugovima, pa i umešniji igrači od drugih, razmatrali i prihvatali različite amandmane pravila koji su smatrani unapređenjima igre. Promene su bile inkrimentalne, svaka generacija bi nabacila nešto svoje na gomilu ili sa nje nešto uzela.

Onda...

Gotovo spontano, kako i priliči deci...

Ali koliko samo važno...

Fudbalska pravila su zapisana!

Prvi, u istoriji Sunčevog sistema, Alfa Kentaurija, Alfa Herkulisa ili bilo kog multiplanetarnog ili multizvezdanog sistema, to su uradili Vilijam Delafild Arnold, V.V. Širli i Frederik Hačins u Ragbiju 1845. godine. Odmah posle njih, a po uverenju nekih učenjaka baš izazvani njima, pravila su napisana na Itonu 1847. godine. Šruzberi je pravila napisao 1855. godine, Apingem 1857. godine, Harou godinu dana kasnije. Vestminster je imao pisana pravila 1860. godine, Čarterhaus 1862. godine, a Vinčester 1863. godine.

Međutim, upravo su prve dve škole, makar inicijalno, doprinele najviše razvitku fudbala. Čak i njegovoj deobi, razvitku dva odvojena entiteta, dve srodne ali potpuno različite jedinke.

Ragbi škola

U ranom 19. veku dva sporta su bila popularna u Ragbiju – pecanje i trčanje. Fudbal postaje relevantan kasnije, s obzirom da 1816. godine dečaci dobijaju teren za igru.

Prvobitno nije bilo dozvoljeno trčati sa loptom u rukama. Ona se mogla uhvatiti ako je bila u letu, a u tom slučaju onaj koji ju je držao morao je da stoji mirno, baš kao i ostali igrači.

Fudbaler sa loptom u rukama je onda mogao da se povuče sa mesta na kome je uhvatio loptu, a potom da je šutne gde god želi ili, alternativno, da je spusti na zemlju i pokuša da prebaci prečku, što je bio metod postizanja golova. Dok nije prošao mesto na kome je prvobitno uhvatio loptu, niko nije smeo da se pomeri.

Kada je Ragbi fudbal postao embrionska verzija onoga što je danas ragbi fudbal nije najjasnije.

Kaže se da je učenik Vilijam Veb Elis 1823. godine uhvatio loptu i, umesto da se povuče, počeo da trči sa njom ka golu protivnika.Njegov navodni čin sam po sebi nije revolucionaran, jer u praktično svim formama folk fudbala lopta je imala kontakt sa rukom. Tako irski nacionalnisti veruju da je Elis praksu trčanja sa loptom pod miškom video gledajući igre u ovoj zemlji, gde je boravio jer je tamo bio sa ocem koji je službovao u armiji.

Ovaj mladić se smatra mitološkim praocem ragbi fudbala zahvaljujući tvrdnjama Metjua Bloksama iz 1876. godine, koji je napustio Ragbi školu nekoliko godina pre nego što se ovaj događaj navodno dogodio. Međutim, ova priča je gotovo izvesno apokrifna. Vilijam Veb Elis je Kralj Artur ragbi fudbala, neophodni, utešni i afirmativni heroj. Postojao je svakako, ali njegovo delo gotovo izvesno nije.

Uostalom, smrt igrača koji trči sa loptom u rukama u to vreme bila bi smatrana „opravdanim ubistvom", kaže makar jedan izvor iz 19. veka.

Ali polako je trčanje sa loptom u rukama (running in) zaista postajalo prihvatljivo. Veoma popularno, zapravo, 1838. i 1839. godine, zahvaljujući igrama i umešnosti Džema Makija. Na samom početku četrdesetih (1841. i 1842. godina) trčanje je konačno uvedeno u sferu pravila, s tim da su postavljena jasna ograničenja – lopta nipošto nije smela da se podigne sa tla, već je morala da bude uhvaćena on the bound (nakon prvog odskoka), onaj koji hvata loptu nije smeo da bude off his side (dakle, u ofsajdu, odnosno ispred svojih saigrača) i loptu nije smeo da preda bilo kome, već je sam morao da pokuša da dođe do tačdauna.

Krajem tridesetih (1839. ili 1840. godine) utanačeno je igranje sa jednakim brojem igrača u oba tima – između 15 i 20 – ali su mečevi timova nejednakog numeričkog stanja i dalje ostali dominantni.

Na kampusu Ragbija, koji je osnovao Lorens Šerif, bogati piljar Elizabete Prve, postojala su tri popularna mesta. Prostor iza kapele je bilo mesto za tuče, jer su tamo učitelji najređe zalazili. Dva su bila polja za igru – littleside i bigside, gde su igrani važni i veliki mečevi.

Igra je bila dosta gruba, pa su korišćena drvena „mrtvačka kolica" za odvoženje povređenih igrača sa terena. Bilo je jasno da to mora da se promeni, da igra mora da se obloži pravilima koja će je učiniti bezbednijom.

U Ragbiju, prvoj reformisanoj javnoj školi, ustanovljeni su neformalni sastanci đaka, nazvani „luvi", po uzoru na naviku Luja XIV koji je držao sastanke dok je ustajao iz kreveta. Na jednom od ovih sastanaka doneta je odluka o pisanju pravila, ne malim delom kako bi se smanjilo nekontrolisano nasilje i zauvek izbacile veoma često korišćene cipele sa gvozdenim vrhom (navvies), koje su nanosile posebno veliku štetu koštanoj konstrukciji igrača.

Rasprave o pravilima stalno su vođene na „Ostrvu" (travnatom brdašcetu okruženom vodom), da bi čitava stvar dobila formalni karakter tog 28. avgusta 1845. godine, kada je Sixth Form Levee (sastanak najstarijih dečaka) spojio ideje sa papirom.

Pravila su iziskivala da se sedmično maksimalno igra dva meča (od čega jedan uvek subotom), ustanovljen je knock on, udaranje lopte šakom ili rukom, a dozvoljen je bio i „heking", odnosno šutiranje igrača u cevanicu (što ipak nije smelo da se čini petom).

Pravila su dečaci pisali isključivo za sebe, ni sa kakvom namerom da ih šire dalje u zajednicu ili šire društvo. Verovatni cilj je bio da igra ne degeneriše tokom vremena.

Međutim, postoji teorija da je jedinstveni ragbi fudbal nastao kako bi se ova škola izdvojila od ostalih, sa svojom ovalnom loptom (počela da se koristi najkasnije početkom pedesetih), golovima u specifičnom obliku (H) i obaveznim belim pantalonama.

Ragbi škola je sazvala komitet 1895. godine kako bi verifikovala tvrdnju o Veb Elisovom izumu, koji ju je i potvrdio, iako nije pronašao niti jednu osobu koja je videla ovaj čin (ili koja zna nekoga ko je video ovaj čin).

Fudbal u ovoj školi je posebno prosperirao kada je direktor bio Arčibald Tejt (1842. do 1852. godine). U ovom periodu su počeli da se igraju mečevi između kuća, koji su bili osnov celokupnog fudbala u javnim školama (nešto slično kao dueli Grifindora i Sliterina na Hogvortsu). Vredi istaći da je fudbal u Ragbiju nastavio da se razvija i grana i dok je hedmaster bio Mejrik Golburn, Tejtov naslednik.

Iton koledž

Javne škole su elitne institucije. Pridev „elitni" nemoguće je gradirati, ali kada bi to bilo moguće, kada bi moglo da postoji „najelitnije" – onda bi to bio Iton koledž, lociran pored Vindzora. Osnovao ga je kralj Henri Šesti 1440. godine. Njegovi učenici su dolazili iz onih društvenih visoravni u kojima ljudi veruju čak i da dišu bolji vazduh od ostalih pripadnika svoje vrste (svoje podvrste, možda čak).

Stoga, veruju neki, na Itonu nisu mogli da dozvole da jedan običan Ragbi, koji je polako postajao škola od glasa zahvaljujući Arnoldovim reformama a, možda već tada, i zbog veoma specifičnog fudbala koji su igrali, bude ispred njih. Neko ko će – pobogu, možete li to i da zamislite bez zgroženog grčenja facijalnih mišića – postavljati standarde? Ne, to može samo jedna škola i ta škola će igrati fudbal (Eton Field Game) dihotomski suprotan onom u Ragbiju.

Naposletku, verovalo se da je fudbal na Ragbi i došao preko direktora Tomasa Džejmsa, bivšeg Itonjanina (Old Etonian je izraz za bivše učenike ove škole), koji je Ragbi vodio od 1778. do 1798. godine.

Čitav 19. vek obeležila je borba srednje klase rastuće moći da se izjednači, po pravima ali i manerizmima, sa aristokratijom. Kao odgovor, oni najpovlašćeniji i najbogatiji su započeli neku vrstu društvene demarkacije, tako što su dodatno podigli zahteve i norme ponašanja i samokontrole.

Ruke su osnovni organ ljudskog delovanja, a stavljajući gotovo potpunu zabranu na njihovo korišćenje u svojoj igri, Itonjani su zahtevali samokontrolu najvišeg reda. Čak se kaže da je, kada su đaci javnih škola u jednom trenutku počeli da demonstriraju svoj fudbal u širem društvu, tražili da svaki novi igrač drži novčić (šiling) u šaci. Ako izdrži da ne dodirne loptu rukom, novčić bi postajao njegov.

Naravno, sasvim je moguće da su pravila fudbala na Itonu napisana potpuno bez povezanosti sa dešavanjima na Ragbiju. Nemoguće je biti potpuno siguran, ali moguće je biti siguran u to da je Eton Field Game najdirektnija moguća preteča onoga što danas zovemo association football.

Postoji indicija da se igra loptom igrala na Itonu 1519. godine, zbog teksta koji kaže „We will play with a bagful of wynde". Naravno, komentar ove vrste može da se odnosi na igru loptom, ali i na sviranje muzičkog instrumenta, najverovatnije gajdi.

Prvo relevantno spominjanje fudbala na Itonu zbilo se 1747. godine (indikativno ili ne, iste godine održan je poslednji Ram Hunt – tradicija potere za ovnom, koji je potom kasapljen).

Doktor Hotri, direktor Itona u tridesetim, žalio se na pritisak roditelja koji su insistirali na sportu kome on nije bio previše naklonjen. Pak, već u sezoni 1841-1842, fudbal je dobio zvaničnu podršku, prevashodno jer je činio da đaci bez nadzora i kontrole ne napuštaju teritoriju škole.

Sve do dvadesetih godina 19. veka popularniji od "fild gejma", i to podosta, bio je Eton Wall Game. Teško ćete naći bizarniju – a i bolji izraz od reči „bizarno" – igru od ove među pretečama fudbala.

Teren za igru „vol gejma", prvi put zvanično igranog 1766. godine, širok je tek pet ili šest jardi, oivičen na jednoj strani zidom dugačkim malo više od 100 jardi. Igra je bila toliko gruba da bi mnogi zadenuli korice knjiga kako bi zaštitili noge.

Nije najjasnije kada je Eton Wall Game zapravo počeo da se igra, ali to nije moglo biti pre 1717. godine, kada je zid od cigle i sagrađen. U prve dve decenije 19. veka ovo je bila ubedljivo najpopularnija igra na Itonu. Glavni igrači bili su deo onoga što se zvalo „upper club", a reč je naravno bilo o starijim đacima koji su igrali među sobom. Glavni meč bio je onaj između „koledžera" i „opidana", groteskno brojčano neizbalansiran (ovih prvih bilo oko 70, ovih drugih preko 200). Bilo je toliko žestoko, da je velika tuča 1827. godine dovela do zabrane duela na nekoliko godina.

Dugo je bio dozvoljen knuckling, koji je značio staviti (dakle, bez udaranja) pesnicu na lice protivnika, bilo gde osim na deo oko očiju, i onda je zarotirati. Šaka je bila u rukavici, sa skorelim blatom, pa je efekat bio sličan eksfoliaciji šmirglom.

Pravila za Eton Wall Game napisana su 1849. godine. Lopta ne sme da nosi rukom, igrači samo šakama i stopalima smeju da dodirnu tlo. Lopta ne sme da se doda napred. Štaviše, zabranjeno je da igrač sa obe noge uopšte bude ispred lopte. Loptu je zabranjeno dodati čak i unazad (prekršaj znan kao furking). Loptu je zabranjeno podići iznad članaka.

Dakle, čitav meč je jedan veliki skram u kome dva sastava pokušavaju da se domognu protivničkog gola. Na krajevima terena se nalaze prostori koje nazivaju calx (latinski za „kredu"). Postoje, a ovo su zvanična imena, „dobri kalks" i „loši kalks".

U ovom delu igrališta se postižu poeni. Lopta se podiže od tla i uz zid. Onda se dodirne rukom, uz povik „Imam je!" (Got it!). Ovo je takozvani „šaj" i vredi jedan poen, a donosi i priliku da se postigne gol, koji nosi deset poena. Rival može da spreči postizanje „šaja" i to dok traje proces podizanja lopte sa zemlje, tako što će je „izviljuškati" (to fork) nazad svom saigraču, koji će je šutnuti van teritorije kalksa.

Baštenska vrata (dobri kalks) i drvo (loši kalks) čine golove, koje treba pogoditi bacanjem lopte. Nijedan gol nije postignut u glavnoj utakmici, koja se igra na dan Sent Endrjuza, još od 1909. godine. Ugao pod kojim se gađaju vrata je oštar, a drvo je izuzetno tanko. Opravdanje, ukoliko je takvo uopšte i potrebno...

U svakom timu tri igrača igraju na poziciji „zida" (walls). Oni su zaduženi za najveći deo šture progresije lopte uz, je li, zid, i najveći deo fizičkih nedaća pripada upravo njima. Postoje dva igrača sa titulom seconds, čiji zadatak je da budu potpora prvoj trojici. Do njih, u istoj liniji, su „spoljnji igrači" (outsides), kojih ima trojica i koji se zovu, redom, „treći" (third), „četvrti" (fourth) i „linijaš" (line). Oni, sa svoje strane, trče unaokolo i jurišaju na protivničke igrače, a istovremeno sprečavaju protivničke outsides da urade to isto.

Na kraju imamo behinds, koji se sastoje od „letećeg čoveka" (flying man), koji se nalazi na oko tri jarda iza prve linije igrača, long behind je osam jardi iza njega dok je, u podjednako udaljenoj pozadini, igrač koji se zove goal.

S druge strane, timovi u „fild gejmu" su bili sačinjeni od osam napadača i tri defanzivca (forwards i behinds). Iton počeo da igra mečeve sa 11 igrača od 1841. godine.

Cilj je bio loptu, koja je bila upola manja nego moderna fudbalska lopta, dopremiti do bilo kog dela protivničke gol linije. Tri poena je zavređivao gol (odnosno, ubacivanje lopte u prostor omeđan štapovima – goal sticks – udaljenim 11 stopa i visokim sedam stopa, sa tankom prečkom). Jedan poen dodeljivan je za ruž, koji je postizan tako što bi lopta bila dodirnuta nakon što je prešla liniju sa bilo koje strane stativa.

Izraz za ofsajd, sneaking (šunjanje), pokazuje oprobrijum ovih dečaka prema sticanju nepoštene prednosti na terenu. Eton Field Game je zahtevao da najmanje četiri protivnička igrača budu između napadača i gola.

Iako je ovim, teorijski, pas unapred bio moguć, nije korišćen, pa su se napadi odvijali u falangama, čiji cilj je bio izgurati rivala i tako osvojiti prostor. Izraz za skram na Itonu bio je buli.

Najvažnije od svega, lopta je mogla samo da se zaustavi rukom, nipošto da se uhvati (ne daj Bože baci, udari ili uhvati), zbog čega se smatra da je upravo ovo trenutak inicijalnog račvanja dva fudbala, pa makar to bile i njihove beta verzije.

Neka od interesantnijih pravila „fild gejma" su i da je meč uvek morao da počne u pola jedan i da se završi u pola dva. Nije bilo dozvoljeno puzanje na rukama i kolenima sa loptom među nogama. Ako igrač padne tokom bulija i „traži vazduh", buli se prekidao i otpočinjao iznova.

Ako se lopta odbije od gledaoca ili nekog drugog objekta, van linije štapova koji su označavali granice igrališta (side sticks), igra se odmah nastavljala. Gol je vredeo više nego bilo koji broj ruževa. Ruž je bio značajan, presudan zapravo, samo u slučaju istog broja postignutih golova.

Potpisnici ovog seta pravila, iz oktobra 1847. godine, bili su Ejdž Ejdž Tremejn i Ej Ar Tompson.

Takmičenje između kuća na Itonu, koje je, rekli smo, bilo fundamentalni vid organizovanog nadmetanja u školama, zvalo se Vejt Kup i počelo je da se igra 1860. godine.

Od 1851. godine gosti počinju da stižu na Iton da igraju fudbal, posebno Itonjani sa Oksford univerziteta. Od 1852. godine timovi oficira, opet, naravno, nekadašnji učenici škole, takođe su se vraćali kako bi igrali fudbal.

Ali Iton i Ragbi su samo suprotni krajevi jednog širokog spektra, ni blizu čitav spektar. Druge javne škole su igrale svoje idiosinkratične fudbale, koji su, u većoj ili manjoj meri, na ovaj ili onaj tamo način, takođe doprineli konstituisanju i formiranju igre koju danas gledamo.

broj komentara 2 pošalji komentar
(ponedeljak, 26. jun 2017, 14:52)
anonymous [neregistrovani]

Postoji veca mogucnost da coveka udari grom, nego....

.....da pronadje nekoga od danasnjih "navijaca", koji je procitao ovaj divan - tekst!!!

(ponedeljak, 26. jun 2017, 10:18)
Ukinuti fudbal,nije to za nas! [neregistrovani]

Deco,kupite radije klikere:

"Nogomet je igra u kojoj 22 čovjeka trče naokolo, natjeravaju loptu, u kojoj jedan sudac napravi gomilu pogrešaka te u kojoj na kraju uvijek pobjeđuje Njemačka.“-Geri Lineker!