Igra naših života: Hormoni, bajoneti... i fudbalska lopta?

Fudbal je preživeo neke budenbrokovski teške trenutke. Ali sačuvan je i odnegovan u institucijama koje su možda delovale kao poslednje mesto na koje bi on mogao da utekne. Kao što je Orijent jednom davno spasao Aristotela, tako su i fudbal spasili oni koji sa njim inicijalno nisu imali previše veze. Fudbal su izbavili, uobličili i svetu udelili učenici i učitelji engleskih javnih škola.

Pobuna. Nasilna buna. Ustanak koji je pacifikovan tek kada se pojavila milicija sa bajonetima. Nekoliko godina ranije, opljačkane su lokalne prodavnice kako bi se opskrbili potrepštinama, neophodnim činiocem svake opsade koja drži do sebe. Bili su tu i mačevi, puške, batine, toljage...

Samo, ne može ovako. In medias res možda i nije najbolji pristup za sjužet ove priče. Može da bude zbunjujuće Jer, vidite, protagonisti ovih nasilnih izliva prkosa, koji podsećaju na začetak kakve socijalne revolucije, zapravo su dečaci. Adolescenti. Učenici Vinčester koledža.

Nisu bili jedini. Jednog dana je doktor Ingls, direktor Ragbi škole, čuo pucanj. Našao je izgrednika, dečaka po imenu Estli, i zahtevao da mu ovaj otkrije gde je pronašao barut. Ovaj ga je uputio na lokalnog trgovca, koji je porekao nonšalantno celu stvar. U svoje knjige prodaju baruta upisao je kao transakciju šećera. Dečak je kažnjen i izudaran štapom, a onda je sa drugovima krenuo u osvetnički pohod – razbili su prozore trgovčeve trgovine. Direktor je potom zahtevao da svi stariji učenici plate štetu, ali su ovi to odbili. Još jedna „dva jarca na deblu" situacija.

Direktorova vrata su izvaljena iz šarki eksplozivom, a bolje nisu prošli ni njegovi prozori. Školska zvona su odjekivala kao objava rata. Zapaljena je lomača od klupa i stolica, a direktorove knjige su bačene na vrh vatrenog besa ovih pubertetlija. Red je vraćen tek kada su se pojavili vojnici, stacionirani u blizini, sa isukanim mačevima. Vođe pobune su izbačene iz škole, a među njima je bio i budući general britanske vojske i budući biskup.

Učenici su se bunili zbog sledovanja piva, dužine božićnog raspusta, prava starijih učenika da kažnjavaju mlađe kolege, izbora novih direktora (headmasters), radnih praznika...

Na učenike su, makar i delimično, uticali i događaji u Francuskoj. Tako su se tokom marševa protesta mogli čuti slogani „liberté, égalité, fraternité", uz mahanje francuske trikolorke, a barem jedna buna je počela „u ime pravde" i protiv „špijunskih metoda" direktora.

Iton je prvu učeničku bunu imao 1728. godine, a do 1832. godine najmanje ih je bilo sedam. Isto toliko ih je bilo u Vinčesteru. Posebno su zanimljive bile 1808. i 1818. godina, kada su se pobune dogodile u tri škole (Čarterhaus, Harou, Vinčester, odnosno Iton, Šruzberi i opet taj Vinčester).

Poglavlja nekih pobuna uključivala su prave talačke krize, jer su učenici držali direktora zaključanog u njegovoj sobi, stražareći sa sekirama u rukama.

Kako je uopšte ovako nešto bilo moguće? Engleske javne škole su prestižne, elitne institucije, ustanove u kojima se oblikuju ponosi i dike aristokratskih porodica i izdanci nouveau riche prebogatih industrijalaca. Otkud ovaj varvarizam?

Javne škole su osnovane i njih su finansirali bogati dobrotvori sa namerom obrazovanja siromašne dece, odnosno dece koja dolaze sa nižih društvenih prostranstava. Kurikulum se bazirao na latinskom i grčkom, a sve sa željom da se otvori vertikalni kanal kojim bi ovi dečaci mogli da postanu sveštenici ili administrativni činovnici u službi krune.

Zvale su se „javne škole" jer njihovi direktori nisu bili vlasnici škola, već zaposleni koje je postavljao bord poverenika ili zastupnika.

Škole su prihvatale dečake iz imućnih porodica, iz vrhuške društva, ali su oni svoje školovanje morali da plaćaju. Oni su, u različitim školama, nazivani „opidans", „taunbojs", „borders", „komoners" i „foriners", dok su siromašni učenici išli pod imenima „gaunbojs", „koledžers" i „faundejšners". U početku je ovih drugih bilo kudikamo više, ali sve se promenilo na početku 18. veka.

Shvatajući da je stari sistem tutorstva i učenja u toplom okrilju doma (zamka) zastareo, aristokrate su svoje sinove počeli sve više da šalju u vodeće javne škole, sve dok njihov broj nije drastično nadmašio numerički udeo dečaka bez Ag kašika.

Uzurpacija viših staleža destabilizovala je javne škole do temelja. Čak ni to nije dovoljno tačno, jer ni od tih temelja više nije ostalo ništa do šuta i šljunka.

Učitelji (masters) su bili pripadnici srednje klase i razlika u društvenoj visini učinila je njihov autoritet patetično nevalidnim.

Jednostavno, dečacima oni nisu bili potrebni. Znanje koje su ovi mogli da im prenesu njima nije bilo neophodno. U školu su slani da bi se navikli na interakciju sa svojim vršnjacima i društvenim parnjacima, da bi se pripremili za čuvenu londonsku „sezonu", život u zatvorenim klubovima, paviljonima i parlamentu.

A i sve da su nastavnici nekako mogli da upristoje svoje učenike, sam njihov broj je to učinio nemogućim. Učitelji su koštali, a direktori su višak novca koji uštede uvek mogli da smeste u sopstvenu slamaricu (koju su i sasvim lako mogli da oblože vikunjinom vunom). Jedan učenik sa Itona sa početka 19. veka prisećao se da je Džon Kit, njegov učitelj, podučavao 190 dečaka istovremeno. Da, zvuči izvodljivo...

Smanjivanje troškova je dovelo i do toga da su uslovi života bili grozomorni. U Harou školi, direktor Džozef Druri je bio apsolutni šampion začepljenja dotoka novca na, za ustanovu, važna mesta. Njegov metod je bio da primi što je više mogao učenika - jer je svaki značio dodatni prihod njemu lično – a onda trošio što je manje mogao na kvalitet smeštaja. Tokom 20 godina koliko je proveo kao hedmaster, zaradio je količinu novca koja bi, u modernoj konverziji, iznosila osam i po miliona funti.

Bilo je, dakle, ako ne opravdanja a onda barem objašnjenja za nasilne ispade. Međutim, dečaci iz javnih škola su nosili tendenciju ka nasilju. Okrutnosti, zapravo. Tuzling (toozling) je bio izraz u Harou školi za ubijanje malih ptica pevačica. Govorilo se da poniji ostaju bez očiju ako moraju da vuku zapregu svojih gospodara blizu škole. A, naravno, tuče među učenicima su bile redovne koliko i podneva i sumraci.

Delovalo je da ništa nije moglo da se uradi sa ovim lajt pretečama Aleksa Delardža. Kao one kineske zamke za prste - što se više borite sa tim, to ste više zaglavljeni.

Sam kvalitet obrazovanja je bio daleko ispod optimalnog. Zapravo, bio je naprosto loš. Gradivo je bilo zastarelo i neupotrebljivo, ne previše izmenjeno u odnosu na vreme kada je osnovana prva javna škola (Vinčester koledž 1382. godine). Slab kvalitet nastave i arhaični i suštinski nepotrebni predmeti značili su da su roditelji u jednom momentu prestali da šalju svoje sinove u javne škole. Premijer Vilijam Pit Stariji, koji je pohađao Iton, rekao je da „skoro ne postoji dečak kome nije slomljen duh u ovoj školi". Svog sina, Pita Mlađeg, školovao je kod kuće.

„Ništa nije moglo da bude gore za razvoj mog uma, jer se nije izučavalo ništa korisno. Škola kao put ka obrazovanju za mene naprosto nije postojala", pričao je Čarls Darvin o svom vremenu u Šruzberi školi.

„Ne mogu da kažem da se prisećam svog života u javnoj školi sa bilo kakvim osećajem zadovoljstva. Ništa na zemlji me ne bi namamilo da ponovo proživim te godine", rekao je Luis Kerol, koji je često bio žrtva nasilnika u Ragbi školi.

Borba za kontrolu nastavnika i učenika dovela je do sistema dvostruke kontrole. Vlast učitelja imala je kakav-takav legitimitet u učionici, ali su recipročno oni morali da prihvate apsolutnu dominaciju starijih učenika (koji su se nazivali prefekti, u nekim školama priposteri) u svim vannastavnim sferama.

A to što nastavnici nisu mogli da kontrolišu najstarije dečake značilo je i da nisu mogli da nadgledaju i usmeravaju njihov odnos sa mlađim i neizostavno slabijim kolegama. Tako se razvio prefect-fagging system (prefekt-feging odnos). Fegovi (fags) su bili mlađi učenici u službi starijih, praktično njihove sluge, jer su ih ovi često primoravali da obavljaju besmislene zadatke i izvršavaju ponižavajuće naredbe. Ovi mališani češće su kijali nego disali – nikada nije naodmet parafrazirati Milorada Pavića – u prisustvu starijih i jačih kolega, u strahu jer je od njihovog raspoloženja zavisio njihov život.

Nešto (sve!) je moralo da se promeni. Na sreću dece, fudbala, roditelja, fudbala, Britanije, fudbala – i jeste.

Reforme javnih škola su pokušane u brojnim institucijama. Čarls Longli iz Haroua i Džordž Moberli sa Vinčestera su bili deo klike koja je pokušala da modernizuje i uljudi javne škole, ali onaj ko je u tome uspeo, i to na način koji se mogao projektovati i implementirati i u drugim školama, bio je Tomas Arnold.

Sin carinika sa Ostrva Vajt postao je direktor Ragbija 1828. godine, a to je ostao do smrti 1842. godine. Arnold je shvatio da obrazovanje nije jedino sticanje znanja, već i formiranje karaktera. Želeo je da pretvori Ragbi u školu za „hrišćanske džentlmene".

U tome je uspeo tako što je uspeo da rekonstruiše i ispolira prefekt-feging odnos unutar i van školskih zidova, i to tako da je povratio kontrolu koju su profesori izgubili, ali je zadržao nivo autonomije dečaka. Sistem dvostruke kontrole postao je sistem indirektne vladavine, pošto je sam birao prefekte prema akademskim i moralnim parametrima, koji su odgovarali direktno njemu. Oni su sada postali zaštitnici reda i mira, umesto njegovi kršitelji i skrnavitelji.

Zašto su reforme uspele ovde a ne u nekoj drugoj instituciji? Svakako velikim delom i zbog toga što Ragbi, osnovan 1567. godine, nije stekao status javne škole sve do 1778. godine. Bio je to fleksibilniji mikrokosmos, manje sklon elitističkom autizmu nego druge, više „poš" škole.

Ragbi je bio modla i model koje su ispratile i ostale škole. U kurikulum su uvedeni moderni jezici, istorija, geografija, slikanje, naučne discipline, ali je moralni (interni) i etički (eksterni) kodeks postao primaran.

Za Arnolda sport (fudbal) nije bio centralna komponenta u ostvarivanju unapređenja ličnosti. Štaviše, on je zabranio field sportove (lov, ribolov, pucanje...), ali njegovi savremenici i poštovaoci su shvatali vrednost timskih igara. Fudbal je pomogao nastavnicima da se uglave u postojeću internu đačku hijerarhiju. Školsko osoblje je, promovišući fudbal, kanalisalo višak energije i hormonalne transformacije koje sa sobom neizostavno nosi zatvoreni prostor i gomila pubertetlija u njemu.

Postava njihovog promovisanja igara bio je i latentni strah od zla homoseksualnosti i masturbacije, za šta je fudbal trebalo da bude profilaktik.

Arnoldov ađutant u Ragbiju, Dži I El Koton, postao je direktor Marlboro koledža i tamo doneo „kult igara", kako se ova ideja naziva. Mnogi direktori su bili podjednaki entuzijasti, kao Ej Dži Batler na Hejliburiju, koji je i sam znao da se zaigra. Tu su bili i Čarls Von u Harou školi, Edvard Tring na Apingemu i Heli Hačinson Almond u Loreto školi u Edinburgu.

Viktorijansko društvo u celini, njegov etos, bilo je potpuno kongruentno sa ovim procesom. U 19. veku medicina i biologija su napredovale brže nego u ma kom drugom istorijskom trenutku osim sadašnjeg. Saznanje da postoji kauzalitet između fizičkog, mentalnog i moralnog zdravlja postalo je evidentno. Odjednom, osnovne i najvažnije karakteristike muškosti i muževnosti nisu bile intelektualne, već fizičke i moralne – kombinacija koja će postati ideal poznat kao „mišićavo hrišćanstvo" (muscular Christianity). Fudbal i „mišićavo hrišćanstvo" su bili kao klavir i violina. Sjajno su išli zajedno.

Fudbal je postao način privlačenja, praktično regrutovanja novih učenika. S tim u vidu su konstantno građeni i nadograđivani tereni za igru. Harou je sa osam hektara terena za igru 1845. godine stigao do 146 hektara do 1900. godine. Čarterhaus se potpuno izmestio na otvorena polja Sarija 1872. godine.

Timski sportovi (opet, fudbal) su bili sredstvo selekcije, odbacujući one koji nisu bili spremni da preuzmu dizgine imperijalne vladavine. Sport je jačao mladiće, mnogo više nego što su knjige i kancelarijsko bazganje ikako mogli. Učio ih je neophodnostima saradnje i kompetitivnosti. Na kraju, spojio je i asimilovao staru aristokratiju i novu imućnu buržoaziju u jedan funkcionalni, za ostatak planete strašni i goropadni organizam.

Sve je postalo zvanično kada je Klarendonska komisija, vladina istraga iz 1861. godine koja se ticala javnih škola, utvrdila neopozivo važnost igara u izgradnji karaktera.

Dakle, fudbal. To je to. Važan. Najvažniji. Ali kakav su to fudbal igrali ti mali gospodari sveta?

broj komentara 1 pošalji komentar
(sreda, 21. jun 2017, 00:32)
Dragan Stanković - Stane [neregistrovani]

Igra i karakter

I danas fudbal uobličava karakter ljudi - gledalaca i igrača. Da li uvek pozitivno, kako reče svojevremeno prof. Rašković:"100.000 ljudi na jednom mestu to je paranoja!" Ili nešto slično.Da li je fudbal postao paranoja? Bila bi velika šteta ako je ova misao važeća i za fudbal...