Igra naših života: Fudbal debelog utorka

Život sam je igra fudbala, rekao je Ser Volter Skot 1815. godine. Hm... Hm, hm... Da li je zaista? Ako je odista tako, onda to svakako ne može da se odnosi na šrouv fudbal, koji pre deluje kao isečak iz neke stimpank novele nego kao nešto što je moglo da se održava – istina, čak i da se još uvek održava na par mesta – u realnom svetu popločanih puteva, belih drvenih ograda i čaja sa biskvitima u pet popodne.

Rulja. Neodređena gomila telesa, koja se nadima i menja kao testo u rukama besne domaćice. Tu negde, veoma je teško uvek znati tačno gde (neretko nije ni presudno), nalazi se lopta. Stotine, hiljade ljudi u poteri i potrazi, koriste svaki delić svog tela i snage i svaku moć amigdale kako bi loptu sproveli do gola. Pravila nema. Polomljenog inventara i zdrobljenih ekstremiteta, e, toga ima. I krvi. Krvi ima uvek.

Ovo je šrouv fudbal. Zove se tako jer se igra na šrouv utorak (Shrove Tuesday, u Francuskoj znan kao Mardi Gra, odnosno debeli utorak) dan je pre Eš Venzdeja (Ash Wednesday, odnosno pepelnice kako je zovu rimokatolici na Balkanu), prvog dana posta uoči Uskrsa (Lent je engleski izraz).

Ova masivna igra neograničenog broja igrača se ranije smatrala ostatkom paganskih običaja, ali je istina da je šrouv fudbal mnogo skorašnjiji izum. Prvo pominjanje šrouv fudbala – ili bilo kog prazničnog fudbala, pošto se igralo još i na Božić i prvog dana nove godine, kao i prilikom obeležavanja posebnih događaja, kao u slučaju meča između Galašilsa i Selkirka u Škotskoj, igranog u čast pobede nad Napoleonom – potiče tek iz 16. veka. Fudbal je mnogo stariji od toga. Više od 200 godina ranije mečevi su igrani sa timovima sačinjenim od jednakog broja igrača, kojih je često bilo manje od deset, sa makar nekim smernicama i normama ponašanja.

Tako, šrouv fudbal nije doprineo previše (ili uopšte) razvitku fudbala ili evoluciji njegovih pravila. On je ćorsokak porodičnog stabla, punačka, nenašminkana ali svakako simpatična sestra igre koja će se razviti u ovo što danas gledamo sa tako balavom čežnjom.

Najstariji šrouv fudbal jeste onaj u Česteru igran 1533. godine. Glazgov šrouv meč igran je u 16. i na samom početku 17. veka. Najstarija šrouv utakmica sa kontinuitetom jeste ona u Korf Keslu u Dorsetu, koja je počela da se igra 1551. godine, da bi nestala 1887. godine. Meč u Ešburnu se igra od 1683. godine.

Od igara u 19. veku, kojih je ukupno bilo 46 širom ovog područja, samo njih dve imaju lozu zaista stariju od 100 godina. Ne postoji niti jedan dokaz koji bi potvrdio da je igra u Sedžfildu (Sedgefield Ball Game) uvedena poveljom lokalne crkve 1027. godine, kako se oholo tvrdi.

Mnoge igre nemaju ovih pseudoantičkih pretenzija i sasvim su komotne sa tim što su u pitanju spontani događaji bez kulturološke ili mitsko-simboličke pozadine. Tako su u Južnom Daramu dve čete lokalne milicije igrale meč na zaleđenoj reci Tiz 1855. godine, dok su dva šrouv fudbalera igrala 1830. godine u Bridžendu.

Posebno su poznate igre bile one u Derbiju (znana kao hugball), Kingstonu na Temzi i Alniku (Scoring the Hales).

Šrouv fudbal je egzistirao – još jednom, to radi i dalje na nekim mestima – podjednako na trima ravnima. Korišćen je kao prilika da dugo zavađene ili makar antagonistički usmerene grupe kanališu i fizički manifestuju svoju mrž.. Dobro, ne mržnju neophodno uvek, ali svakako netrpeljivost i nezdravi rivalitet. Tako je meč u Vajthejvenu igran između rudara i radnika u brodogradilištu, u reci i sa golovima koji su bili dokovi i zid van teritorije grada, a pravila je bilo koliko i u nekom salunu na Divljem zapadu nakon što bi bilo otkriveno varanje na kartama. U Škotskoj je sukob na mečevima između Etrika i Jaroua gotovo odmah metastazirao u nekoliko zasebnih tuča, koje bi prestale kada bi neka hladna glava isekla loptu.

Neke igre, na drugoj strani ovog neverovatnog spektruma, ličile su na festivale i pratile su ih parade. U Velsu je napravljen kompromis, s obzirom da su tuče periodično prekidane zarad osveženja za igrače.

Dve su igre koje su, čak i u ovoj papazjaniji u kojoj bi se verovatno i Pi Ti Barnam našao zbunjen i smućen, koje su posebno interesantne.

Halaton i Medburn šutiranje boce i jagma za pitom od kunića. Da, tako se zove (Hallaton and Medbourne bottle kicking and hare pie scramble). Svakog Uskrsa u Lesterširu pita se baca u vazduh. Igrači se bore, koristeći svaki zglavak na telu (koleno, lakat, ne mari...) kako bi odagnali suparnike, kako bi stigli do parčeta i pojeli ga. Onda počinje igra.

Botl je bure piva koje svaki tim pokušava da prenese preko granica parohija na svoju teritoriju. Halaton uvek pobeđuje jer je njihovo mestašce udaljeno tek pola milje niz padinu. Medburn je udaljen nekoliko milja polja, živica, vegetacije i oštro sečenih brda. Otud i nije šokantno što Medburn nije postigao gol od 18. veka.

S obzirom da je rezultat unapred poznat, poenta je uvaljati se u blatu i dobro se zabaviti. Borba za bure ne prestaje i njena žestina ne jenjava ni ako ono završi među posmatračima. Povređenih je mnogo i neki istoričari i antropolozi smatraju da su upravo ovakvi običaji sociološka podloga iz koje je nastao fudbalski huliganizam.

Heksi hud (Haxey hood), u severnom Linkolnširu, je igra koja se igrala i igra na Bogojavljanje. Nekada je gradska luda ljuljana na drvetu i to dok se „dimio" iznad vatre od sena. Kada bi pokazao prve znake nelagode, pa čak i gušenja, ludu su spuštali u vatru odakle je morao da se iskobelja kako god ume. Danas je, naravno, ovaj ritual izbačen, ali ono što je podjednako naglašeno kao i u starini jeste nasilje koje prati ovu igru.

Hud je zapravo kožna cev ili cilindar, koji se baca u takozvani „svej", što je nešto kao četvorostrani ragbi skram. Svaka zasebna frakcija pokušava da odgura suparničku masu kako bi odnela hud u lokalni pab. Igra počinje popodne, može da traje i nekoliko sati ali, najčešće, traje i do duboko u noć. Rušenje imovine, lomovi, povrede? Valjda i ne vredi naglašavati koliko je toga...

Navodno, poreklo Heksi huda je kavaljersko. U 14. veku Lejdi od Maubrija, žena lokalnog zemljoposednika, izgubila je svoju kapuljaču za jahanje na vetru. Grupa lokalnih seljaka je potrčala za njom i uspela je da joj je vrati. Kao nagradu im je dodelila zemlju, uz uslov da se svake godine održava trka za „hud".

Ova igra je verovatno preživela isključivo zato što je Heksi lociran u Ajl of Eksholm području, koje je nekada bilo odsečeno od ostatka Engleske, sve dok okolne močvare nisu isušene.

Ono što je zanimljivo za šrouv varijetet fudbala, a posebno u odnosu na atrofiranje organizovanog fudbala u prvim decenijama 19. veka, jeste da je njegova učestalost porasla. Od prvog pominjanja do 1800. godine šrouv fudbal je igran na dvadeset lokacija. Kako su vekovi radili ono što vekovi uglavnom i rade, dakle prolazili, tako je i šrouv fudbala bilo sve više. Četiri puta više igara bilo je u 18. veku nego u 16. Igrano je na sedam lokacija u 17. veku, na čitavih 14 u veku do njega.

Ovo ne znači, jasno, da šrouv fudbal nije napadan kao i regularni fudbal. U 19. veku, 11 igara (što je otprilike svaka četvrta utakmica) je ukinuto ili je naprosto moralo da se premesti na drugu lokaciju. Prvi je „pao" Beverli, 1825. godine. Postoje i fudbalski šrouv događaji koji su prestali bez ikakvog eksternog pritiska. Na ovaj način su nestale 22 igre.

Otpor zabranama je varirao, valjda u zavisnosti od vezanosti zajednica za svoj praznični fudbal. U Istočnom Mauzliju igra je 1857. ugašena samo zato jer je jedan jedini igrač kažnjen šilingom. Na drugoj strani, u Nanitonu u Vorikširu 1881. godine, policija je naišla na fizički otpor stotine radnika koje je pokušala da spreči da igraju na ulicama na šrouv utorak. Igru nisu uspeli da zaustave ili spreče.

Za opstanak prazničnog fudbala važno je bilo imati uticajnog zaštitnika. Igra u Alniku, u kojoj su igrale parohije Sent Pols i Sent Majkls, sprovodila se na ulicama do 1828. godine. Vlasti su tada shvatile da je čitav nasilni spektakl prekardašio i da nemir mora da prestane. Ali, umesto da ga zabrane, zbog podrške Vojvode od Nortamberlenda, igra je samo pomerena na obližnje polje. Vojvoda takođe obezbeđuje nagrade i osveženja za igrače, a preuzeo je na sebe i da plati svaku eventualnu štetu koja nastane tokom borbe.

U početku je sve funkcionisalo jako dobro, sve dok se 1878, godine jedan igrač nije udavio u potoku, što je nagnalo vlasti da naredne godine zabrane fudbal. Ipak, još jedan sporazum 1881. godine spasao je alnički Scoring the Hales.

Preživele su one igre koje su se prilagodile urbanizaciji koja se razlila Britanijom kao prosuta čorba od čelika, dima i betona. Takođe i tamo gde se podudarala sa merkantilnim interesima, odnosno gde su trgovci uspeli da je iskoriste kako bi ukrupnili svoj profit. Tako je 1864. godine šrouv meč vraćen u London, gde su stotine igrale u Batersi parku. Prethodno je u Londonu igrano 1642. godine.

Razne su metode korišćene da se zaustavi šrouv fudbal. Tako su religijske organizacije pokušale da podriju godišnji meč između jorkširskih sela Preston i Hedon, tako što su na obližnjem brdu ponudile krotkiju i bogougodniju alternativu – molitvu, propovedi, ispijanje čaja i pevanje.

Na drugoj strani je čuveni meč u Derbiju, koji se prilagodio razvitku grada tako što je umesto fudbala postao hagbol. Međutim, sa pokušajima zabrana se počelo još u 18. veku, da bi gradonačelnik konačno uspeo da zaustavi oficijelno fudbal 1845. godine. Naredne godine, međutim, fudbaleri su se ipak okupili, željni da nastave sa igrom koju je jedan Francuz u poseti 1829. godine opisao ovako: „Ako ovo zovu fudbal, kako zovu tuču?".

Ovoga puta zaista je došlo do tuče, oni čija je obaveza da čuvaju red su pročitali riot act (engleski statut iz 1715. godine koji je zabranjivao okupljanje na javnom prostoru 12 ili više ljudi, ako se pretpostavlja da to rade protivzakonito ili sa kriminogenim namerama), a u neredima je gradonačelnik pogođen komadom cigle.

Fudbal u ovom kraju svakako nije nestao. Jednom godišnje parohije Litlover i Miklover su igrale kick-ball, sa dvadeset igrača na obe strane.

Inače, mnoge igre su preživele sve do 20. veka, kao one u Skiptonu, Jetholmu, Vuleru, Sedžfildu, Kitliju, Vajthejvenu, kada su spontano, organski nestale...

Šrouv fudbal su, videli smo, obično igrali timovi sačinjeni na osnovu geografske ili profesionalne podele. U Vorkingtonu su igrali mornari protiv radnika u rudnicima uglja, gde je jedan gol bio Karven hol (poznata utvrda u Kambriji), a drugi se nalazio u luci koja je bila na suprotnom kraju grada. U Sedžfildu su trgovci bili protivnici seljaka. Nekada su timovi bili izdeljeni po visini ili bračnom statusu. Golovi su, videli smo, u ovim igrama uglavnom bile lokalne znamenitosti, ali je u Padziju u Jorkširu cilj dva tima bio da loptu ubace u određene delove potoka koji je proticao kroz selo.

U svim šrouv fudbal igrama igralo se i rukama i nogama, te je neki združeni izraz za njeno pokretanje bilo sažeto u glagolu bunching.

I nije uvek sve bilo neregulisano, konfuzno i bolno. U decembru 1835. godine dva tima od 50 igrača, koji su predstavljali Skoun i Pert, prvo su trenirali, a onda i odigrali meč na terenu jasno označenih dimenzija, sa sudijom i dva pomoćnika.

Prazničnom fudbalu posvećene su i pesme, pa je tako Džon Skiner u Škotskoj napisao „Christmas Bawing (Balling) of Monymusk" (1739. godine), a meč o kome je reč bio je onaj u Aberdinširu.

Fudbal ove vrste posebnu popularnost je imao u Škotskom nizozemlju (Scottish Lowlands). Igran je tokom Fastern's E'en (škotski naziv za šrouv utorak) dana. Zbog bezbednosti, do 1800. godine, fudbal praktično potpuno postao handball igra. U Bervikširu fudbal je bio vezan za borbe petlova. Vlasnik najjače živine bi imao čast da otpočne meč podbacivanjem lopte. Inveresk u Midlotijanu  je imao duel između oženjenih i neoženjenih prodavačica ribe. Žene, one hrabrije očevidno, pridružile bi se muškarcima u igri u Lanarkširu, u Vandelu.

U velškom Keredigionu igran je Y bêl ddu (igra crne lopte), u kojoj su na suprotnim stranama bili Brda (Bros) i Dolina (Blaenaus). Ove prve su zvali Pedi Bros jer je smatrano da potiču od Iraca, dok su stanovnici donjih krajeva bili, smatra se, potomci Brita. Meč je počinjao u podne, kada su se svi okupljali na putu koji razdvaja dva kraja naseobine. Bros su imali zadatak da se sa loptom uspnu uz planinu, dok su Blaenaus bili uspešni ako sa njom stignu u svoj deo parohije. Meč se uglavnom završavao sa mrakom. Golovi i pobede proslavljani su pucnjevima iz pištolja.

Zanimljiv (ili barem drugačiji od ostalih) običaj šrouv fudbal meča postojao je u već spominjanom Korf Keslu, gde su igrali kamenoresci. Šegrti koji su se oženili prethodne godine plaćali su gozbu (donacija znana kao „svadbeni šiling", koji je bio osiguranje da će njegova udovica biti zbrinuta ako ovaj premine). Poslednji koji se oženio, međutim, nije morao da plaća, ali je imao obavezu da obezbedi fudbalsku loptu. Utakmica je igrana narednog dana, dakle na Eš Venzdej, ali da bi se došlo do terena obezbeđenog za ovu priliku, moralo se obezbediti pravo prelaska preko zemlje lokalnog plemića. U tu svrhu je predavana putarina u formi pola kilograma bibera, a tek onda bi bila odigrana utakmica.

Šrouv fudbal postoji i danas. Relikvija bez patine, prašine i paučine. U Alniku se igra na polju u Severnom Petu, na terenu dugačkom otprilike jedan furlong (jedinica za dužinu malo veća od 200 metara). Golovi, ukrašeni sa dosta zelenila, široki su jedan i po metar. Meč počinje u dva popodne, nakon ceremonijalnog iznošenja lopte iz zamka u povorci koju predvodi gajdaš.

U Ešburnu, Up'ards igraju protiv Down'ards sa loptom ispunjenom plutom većom od regularne fudbalske lopte. Cilj je tapnuti loptu tri puta u žrvanj jednog od dva mlina udaljena pet kilometara. Meč je dobio pokroviteljstvo krune 1928. godine, kada je Princ od Velsa otpočeo utakmicu. Pre plebiscitarnog odobravanja, jasno, i u Ešburnu je igru pratila stigma. Tako je 1891. godine lopta prokrijumčarena do mesta odigravanja meča ispod haljine jedne gospođe ili gospođice, s obzirom da je policija želela da spreči bilo kakvu aktivnost.

Treći meč prisutan i danas je onaj u Džedburgu. Igra se na Fastern's E'en, ali lokalci insistiraju da se zapravo ne igra zbog praznika, već da je meč zakazan za prvi utorak posle novog (mladog) meseca nakon praznika poznatog kao Kendlmas (2. februar). S obzirom da se taj dan gotovo uvek poklapa sa šrouv utorkom, ovo sve deluje kao urođeno, skoro patološko cepidlačenje Škota i potreba da se razlikuju u odnosu na Engleze.

U Džedburgu igraju Guppies i Downs, odnosno oni rođeni severno i južno od imaginarne linije koja seče ono što u Škotskoj zovu mercat cross (dekorativnu strukturu na centralnom trgu, koja, uzgred, ne mora da bude krst).

Guppies daju gol kada prebace loptom gradske zidine, Downs kada loptu ubace u podzemni potok.

I ovde je bilo nekoliko bezuspešnih pokušaja ukidanja igre, prvi 1704. godine, ali su gradski oci popustili jer je živalj osmislio manju loptu, napravljenu od kože, napunjenu senom i ukrašenu trakama. A, i uostalom, ko bi zaista prekinuo tradiciju za koju se smatra da je počela igrom odsečenim glavama engleskih pljačkaša...

broj komentara 0 pošalji komentar