Igra naših života: Krv, suze i prvi fudbalski klub na svetu

Sve je stvar semantike, zapravo. Novčanik-buđelar, obrva-veđa ili astal-sto situacija. U srednjem veku timske igre su se zvale fudbal, ali su se zvale i mnogojako drugačije. Hurling, knapan, kampbol ili kamping, ba igra, kaid, bottle-kicking (šutiranje flaše, koja je zapravo bila drveno burence, ali malo kasnije više o ovome)... Sve ove igre bile su mnogo, mnogo, mnogo, mnogo tesnije povezane sa srednjovekovnim fudbalom i razlike među njima su bile mnogo, mnogo, mnogo, mno... – shvatili ste – manje nego razlike između modernih sportova.

Jasnija distinkcija, neko konačno razilaženje između igara sa dominantnim šutiranjem lopte (association football) ili bacanjem ili nošenjem lopte u ruci (oba ragbija ili američki gridajron fudbal), tek je počinjala da čkilji kroz krmeljive oči u ovom periodu, a konačno se dogodila sasvim i nedvosmisleno tek u 19. veku. Sve do tada, timske igre loptom (ili u slučaju knapana drvenim diskom) bile su mahom jedan veliki i srodni, nasilni i uzbudljivi, bućkuriš.

Tri su osnovne karakteristike koje čine ovu disfunkcionalnu porodicu. Objekat, dakle ne uvek lopta, je kontrolisan rukama, nogama, grudima, glavom, nekada palicom. Poeni su dodeljivani ubacivanjem, pogađanjem ili ulaskom sa objektom u „gol" (eng. cilj). Gol, konačni objektiv igre, mogao je da bude drvo, kapija grada, brdo, potok, prostor specijalno iscrtan na zidu... U svim ovim igrama, za razliku od recimo kriketa (gde jedan igrač igra sam protiv celog tima), timovi su istovremeno i sarađujući međusobno igrali jedni protiv drugih.

Prodreti u samu suštinu i formu svih ovih igara nije previše lako. Jedan od veoma retkih detaljnijih svedočanstava dolazi nam iz ranog 17. veka iz Kornvola, gde je igran hurling. Postojale su dve vrste – hurling to the countrie i hurling to goales.

U prvoj varijanti golovi su bili kuće, kapije, pa i čitava sela i gradovi, ponekad udaljeni i do četiri milje. Igrana je srebrnom loptom, bez previše brige o broju igrača sa obe strane, niti o njihovom brojčanom paritetu. Cilj je bio odneti loptu do „gola" svoje ekipe. Bila je to igra toliko žestoka, a uticaj njenog poseda toliko jak, da je poređena sa „paklenim duhom".

Iako gotovo potpuno deregulisana (neki igrači bili na konjima, a posmatrači su mogli da se pridruže rulji u bilo kom trenutku, što je čitavom spektaklu davalo izgled zalaufane snežne kugle), postojale su jasno defiinisane pozicije u timu. Igrači su mogli da budu fore-ward, wings, rere-ward, što je, očevidno, analogno vojnoj terminologiji.

Hurling to goales je bila razvijenija igra, sa 15, 20 ili 30 igrača na obe strane. Ovde imamo i prvi primer odbrane „čovek-čoveka", jer su rivali bili direktno upareni i jedni za druge zaduženi. Nije bilo dozvoljeno da dva igrača istovremeno napadnu nosioca lopte u pokušaju da mu je uzmu. Neutralna osoba bi ubacila loptu u igru.

Takođe su postojale veoma striktne didaskalije igračkih pozicija. Stopping hurlers su, tako, bili defanzivci ispred golova. Izraz za dodavanje bio je dealing. S druge strane, mnogo češća veština je bio butting, što je termin za udaranje pesnicom u grudi kako bi se onesposobio ili usporio rival i njegovo napredovanje. Lopta se nije smela dodati saigraču koji se nalazi ispred nosioca lopte (primer striktnog ofsajd pravila kakvo danas postoji i dalje u ragbiju). Ova vrsta hurlinga igrana je najviše tokom venčanja.

Kampbol ili kamping, igran u Istočnoj Angliji, igra je čije ime nosi etimološku vezu sa germanskom rečju kämpfen, koja, naravno, označava borbu. Mečevi su najavljivani u lokalnoj štampi. Golovi su bili udaljeni do 200 jardi, a široki 15 jardi, načinjeni od odeće samih igrača. Loptu opet podbacuje neutralni posmatrač, a timovi (koje čine od 10 do 15 igrača) nastoje da je uhvate i odnesu do sopstvenog gola. Sva vrsta guranja, blokiranja, fizičkog opstruiranja su bila prihvatljiva. Ako igrača sa loptom uhvate i time zaustave njegovo nadiranje, on mora da baci (nikako preda) loptu saigraču, koji onda nastavlja juriš ka golu kako bi osvojio poen (notch ili snotch). Sedam ili devet snočeva donosilo bi pobedu, a nekada bi mečevi bili i vremenski ograničeni (igralo se najčešće pola sata).

Postojala je i podvrsta. Kiking kamp je bio igra sa većom loptom u kojoj se ova, ide hipoteza, isključivo ili uglavnom šutirala.

Knapan, igran u južnom Velsu, preciznije u Pembrokširu, nekada bi imao i 2.000 učesnika. Kamenje je korišćeno da se onesposobi protivnik, a gledaoci nisu postojali, jer bi svako ko se pojavi morao da učestvuje ako akcija dođe do njega.

U Irskoj je postojao iraz "ag imirt caid" (igrati kaid). Otac V. Feris je opisao kros-kantri kaid, u kome je cilj bio preneti loptu preko granice parohije, i poljski kaid (field caid), u kome je postojala markacija terena i precizno određen broj igrača. Gol je bio luk, sačinjen od savijenih grana susednog drveća. U okrugu Keri, pre svega, igran je ovaj prvi kaid. Smerniji varijetet ove igre, sa po šest igrača u timu, igran je u Dablinu u ranom 18. veku.

U Škotskoj, u Kirkvolu na Orknijskim ostrvima, u Dansu, Džedburgu i Roksburgu (kao i na još mnogim mestima), Uppies i Doonies, u zavisnosti od geografske lokacije sa koje potiču igrači, igrali su ba igru (ba' game, u Džedburgu poznata kao hand ba' game).

Pravila su bila (i danas su, jer igra postoji i dalje) jednostavna na isti način na koji su minotauri jednostavni. Naprosto, nisu postojala. Uzmi loptu, postigni gol i okončaj meč. Sve između je potpuno arbitrarno i prepušteno fizičkim mogućnostima i moralnim ograničenjima igrača. Smatra se da igra na Orknijskim ostrvima ima veze sa folklorom arhipelaga, odnosno čuvenom Orknijinga sagom koja govori i o Haraldu Lepokosom, legendarnom prvom norveškom kralju i njegovom osvajanju ovih krajeva.

Ba igra je imala efekat ciklona u gradovima i gradićima gde je igran. Domicil je morao da postavlja drvene daske na prozore i da se, sasvim doslovce, barikadira dok uka i buka ne prođu.

Međutim, u 16, 17 i 18. veku fudbal i njegovi rođaci nisu uvek bili osporavani i, štaviše, postajali su sve uređeniji i (usuđujemo li se da kažemo?) sofisticiraniji.

U knjizi objavljenoj 1561. godine, engleski pedagog Ričard Malkaster, direktor čuvenih londonskih škola Merčant Tejlors i Sent Pols, zalagao se za smanjenje broja igrača, manje grubosti i nezavisni autoritet (trayning maister) na terenu koji bi sve to nadgledao. Smatrao je fudbal, ovaj pripitomljeni fudbal, korisnim u edukacione svrhe.

Malkaster se zalagao i za striktniji kicking game (igru u kojoj se lopta pre svega šutira). Tokom vremena upravo je ova forma fudbala postajala sve popularnija dok, naposletku naposletka, nije postala i preovlađujuća u mnogim krajevima. Poseta Londonu Francuza po imenu Sosjur u 18. veku, vidimo kroz korespondenciju koju je imao sa svojom porodicom u domovini, prikazuje fudbal kao igru šutiranja.

Dejvid Vederburn, učitelj latinskog iz Aberdina, dao je svojim učenicima da prevedu odeljak koji opisuje igru sa jasno definisanim ulogama i taktikom.

Naposletku, ser Tomas Mor je uporedio svet sa fudbalskom loptom (rounde rollying footeball).

Beri Sent Edmunds škola u Safoku navodno je igrala fudbal još 1550. godine. Hornsi, gradić na istočnoj obali, mesto je prvog poznatog pominjanja terena za fudbal (17. vek), znanog kao Footeball grene. U raznim katastrima i mapama, nešto kasnije, možete pronaći takođe i fudbalski "close" i fudbalski "garth" (bašta), mesta sasvim jasno određena za igru koja ne bi remetila bonacu normalnog života.

Ovo je, naravno, bio izuzetak i fudbal je i dalje prevashodno igran na ulicama, trgovima, poljanama i bio je i dalje, za neke (ili mnoge), podjednako stihijski organizovan i varvarski mučan kao i "spektakli" javnog kažnjavanja - od gotovo benignog pilorija do naprosto užasnog kvorterovanja (čerečenja) - pre nego što je ovo uklonjeno iz javnog prostora i konačnog razvitka koncepta zatvora.

Opis meča iz Hičina u Hartfordširu, igran 1772. godine, pokazuje fudbal kakav je tada najčešće bio – kao anarhični rejv koji bi pomeo sve pred sobom u radijusu koji nije bilo moguće odrediti. "Lopta je potonula u jezero Prajori, onda je nošena ulicom Ejndžel, preko pijačnog trga do pivnice 'Artičoka', da bi konačno gol bio postignut njenim prolazom kroz ulaz Sent Meris crkve". Zvuči, zar ne, kao aktivnost u kojoj bi se Tasmanijski đavo Vorner bradersa sjajno snašao.

Uz sve ovo, tu je bio i socijalni lubrikant prvog reda, neizbežan u svim delovanjima u kojima je učestvovao veći broj ljudi (čitaj više od jednog). Govorimo, jasno, o alkoholu, koji je u Engleskoj pre industrijalizacije - Merrie England - bio mnogo dostupniji. Jedna studija je pokazala da je 1647. godine, u selima južnog Lankašira, postojala jedna taverna (ale house) na dvanaest domaćinstava, odnosno jedna na 57 stanovnika. Svi su pili, a onda bi se upustili u fudbal. Na kraju, ko može da tvrdi da su prestajali sa pićem čak i dok su igrali... Nekog prevelikog mira i reda tu nije moglo da bude.

Sve je moglo da ima i benigniju formu. Rudari na severu Engleske su imali običaj da čekaju ispred crkve izlazak mladoženje kako bi zahtevali novac za fudbal, koji su po pravilu i snazi, govorilo se, vekovne tradicije i dobijali.

Ipak, neke društvene pojave su najavile civilizovanje, umirovljavanje i standardizovanje igara. Kmetovi su vremenom postali slobodni seljaci, a plemićkim vlasnicima zemlje pridružili su se vlasnici zemlje kojima se boja krvi i vena nije poklapala. Oni su bili poznati samo kao „gentlemen". Viši staleži su počeli da organizuju mečeve zajedno sa pripadnicima nižeg stratuma društva, ali namećući sopstvene norme ponašanja i ublažavanje nekontrolisanog nasilja (dakle, nekontrolisanog nasilja, nipošto samog nasilja, ono je bilo voljeno kao i uvek).

Socijalna hijerarhija, tvrdi se, bila je mnogo manje rigidna u Engleskoj u 16. i 17. veku nego ma gde u zapadnoj Evropi.

Ništa neobično, jer Britanija nije imala apsolutnog monarha, kao recimo Francuska, i uticaj dvora nije bio neograničen. Njegovo nominalno protivljenje nasilju nije bilo previše ubedljivo plemićima koji su uživali sasvim pristojan nivo autonomije i komocije odlučivanja šta će i na koji način raditi.

Arčibald Kembel, sedmi grof od Argajla, igrao je fudbal, što znamo jer je tokom suđenja ser Džonu Kembelu od Ardkinglasa, zbog ubistva rođaka, ovaj svedočio kako je „njegov gospodar igrao fudbal". On nije jedini plemić koji je voleo loptu, pa su tako igrali i Emanuel Skroup, grof od Sanderlenda, i Lord Vilobi od Erezbija.

Oliver Kromvel je 1628. godine, dakle u mladosti, opisan kao „jedan od najvažnijih organizatora i igrača fudbala". Kralj Čarls Drugi Stjuart je 1681. godine prisustvovao meču između svojih i slugu Kristofera Monka, drugog vojvode od Albemarla. Meč je počeo bacanjem vojvodinine maramice preko lopte, koje su u ovom periodu često punjene graškom, što im je davalo škrgutavi ton.

Sve njih prestigla je Meri Kraljica Škota, koja je 1568. godine gledala svoje dvorjane kako igraju „vešto, hitro i snažno", kako je zabeležila u svom dnevniku načinjenom tokom boravka u zamku Karlajl.

Inače (ako uopšte možemo početi naredni paragraf ovako, kao da u sebi ne nosi jednu tako važnu informaciju), najstarija fudbalska lopta je napravljena u Stirlingu i otkrivena je iza zida kraljičine odaje u stirlinškom zamku, koji je dekorisan četrdesetih godina 16. veka. Napravljena je od kravlje kože i svinjske bešike, a duplo je manja od moderne fudbalske lopte. Neki smatraju da je stavljena u zidnu konstrukciju kao zaštita od vradžbina, što je bila česta praksa u to vreme.

Manje važni vlastodršci takođe su znali da budu fudbalske pristaše. U gradu Pulu, gradonačelnik, njegova žena i ostali lokalni dostojnici organizovali su piknik i gledali mladiće „koji su uživali u fudbalu". Sveštenik u Uzbiju, malom mestu u Kambriji, vodio je svoje parohijane posle popodnevne molitve u tavernu, a „mladu sortu pustio da igra fudbal".

U 17. veku, u Škotskoj, fudbal je bio posebno moćan u Elginu (postoje dokazi o njegovom intenzivnom igranju još od 1598. godine) i Banfu, a igran je još u Lohtonu (1601. godine, kada su razmirice rešavane potezanjem pištolja) i Aberdinu (1605. godine). U istom periodu, u Engleskoj, razvijeniji loptaroški krajevi bili su Mančester, Peniston i Mejdston. Heksam (1647. godine) nudi verovatno najraniji navod o igranju fudbala u Engleskoj u ovom veku. U ovom stoleđu fudbal je redovno igran nedeljom u selima Viltšira.

Ser Džon Brenston govori o navici stanovnika Londona, uglavnom mladih šegrta, da igraju fudbal na zaleđenim ulicama u 17. veku, što je samo nastavak navike koja je uvrežena krajem 16. veka, a verovatno i ranije, u neosvetljenim brazdama istorije.

U istom veku pesnici su opisivali fudbal ratara i pastira, koji su loptom kratili hladne i vlažne zimske sate. Slepi irski pesnik iz okruga Laut, Séamas Dall Mac Cuarta, opisao je fudbalski meč odigran pored Slejna krajem 17. veka između timova iz oblasti pored reka Bojn i Neni.

Iako verovatno najranije pominjanje fudbala u Engleskoj u 18. veku dolazi iz Grejt Nesa u Šropširu (1709. godine), fudbalski najnapredniji regioni u ovom periodu su bili, nedvosmisleno, Istočna Anglija do Linkolnšira, Lankašir i London.

U Istočnoj Angliji fudbal je igran na vašarima. Mečeve su promovisali vlasnici pabova (manje kao mecene, više kao monetarni oportunisti), ali su ih ponekad sponzorisali i pripadnici viših društvenih slojeva. Meč u Njumarketu, odigran 1751. godine, gledalo je 6.000 ljudi.

Ne čudi, stoga, što su neki fudbaleri stekli ogromnu slavu, poput Hjua Rajta iz Safoka koji je bio aktivan između 1767. i 1773. godine.

On, možda, čak i nije najranija fudbalska zvezda. U tekstu iz 1711. godine, opisan je fudbalski meč u kome se „Tom Šort ponašao toliko dobro da se većina ljudi složila da je nemoguće da ostane neženja do narednog seoskog praznika".

Nažalost, fudbal je u Istočnoj Angliji izgubio ushit raje koja je bila njegova osnovna jazbina kako se vek bližio kraju. Dobrim delom to je i zbog toga, smatra se, što je u meču između Norfoka i Safoka, usled nesagledivih količina nasilja, poginulo devet igrača.

Nešto severnije, u Linkolnširu, fudbal je često korišćen kao protest protiv privatizovanja zemljišta. Neretko je zabranjivan u urbanim sredinama, kao recimo u Lautu 1745. godine. Međutim, fudbal je u ovom regionu bio dovoljno razvijen da u leto 1795. godine Ozbornbi i Bilingboro odigraju meč u kojem su ovi drugi nosili plavo kako bi se razlikovali u odnosu na protivnike.

U Lankaširu, tačnije u Ročdejlu i Beriju, organizovani su turniri između zajednica (u Engleskoj ih nazivaju civilnim parohijama). U Beriju su, takođe, vlasnici pabova videli komercijalnu vrednost fudbala, pa je tako 1755. godine organizovan meč sa deset igrača na obe strane. Meč je trajao tri četvrtine časa, a nagrada je bila šešir za svakog od igrača pobedničkog tima.

U ovom periodu osnovan je i prvi fudbalski klub na svetu. U Londonu je nastao Džimnastik Sosajeti (The Gymnastic Society), koji su činili ljudi rodom iz Vestmorlanda i Kamberlenda, naseljeni u prestonici. Okupljali su se redovno kako bi se bavili dvema sportovima, fudbalom i rvanjem. Kada su članovi kluba završili sa poslovima u Londonu i vratili se na sever, klub je praktično rasformiran 1789.godine.

Iste godine, jedne majske srede i malo severnije, odigran je i jedan istinski neverovatan meč. Zarad opklade od 200 gvineja, jedan u izvorima neimenovani mladi džentlmen igrao je protiv 11 najboljih igrača okruga - i pobedio nakon četiri i po sata igre.

U Irskoj, između 1758. i 1766. godine, dablinške novine su izveštavale o mečevima u Miltaunu, Dramkondri i Finglasu.

Ipak, i pored svega ovoga, fudbal je, na ulasku u 19. vek, počeo postepeno da kopni u čitavoj Britaniji, izuzimajući jedino možda Jorkšir (u Havortu igrani mečevi nedeljom, uprkos protivljenju lokalnog vikara). Do 1831. godine zabeležena su samo tri fudbalska meča u Istočnoj Angliji (od čega dva u Ramvortu), dok je do istog perioda uskršnji šampionat najboljih igrača u Beriju prestao da se igra.

U ovo doba, u Bromfildu u Kamberlendu, postojao je interesantan običaj među školarcima. Interesantan koliko i cikcaktavi, neumitno poslednji let insekta terminalno povređenih krila.

Zatvorili bi se u učionici na tri dana, dok je učitelj pokušavao da se probije kroz barikade. Ova opsada bila je šarada u svojoj biti. Ako bi učitelj u periodu od tri dana uspeo da se infiltrira ili probije unutra ništa se ne bi dogodilo, ali ukoliko, pak, ne bi bio uspešan (što je gotovo uvek bio slučaj) sačinjen je sporazum o kapitulaciji koji su potpisivale dve strane. Jedna stavka ugovora je bila neizostavna – odobravanje igranja dva fudbalska meča. Cilj igre je bio odneti loptu u kuću kapitena jednog od timova, koje su bile udaljene nekoliko milja.

Kulturnu marginalizaciju tradicionalnog fudbala, kako se ovaj proces naziva, ozvaničio je Džozef Strat, pisac i istoričar, u svom delu The Sports and Pastimes of the People of England (Sportovi i razonode naroda Engleske) iz 1801. godine. Stanje i status fudbala, koji je tada, tvrdio je on, umesto sintagme game at football mnogo češće nazivan goal at football (jer je glavni atribut fudbalskog meča umešnost njegovih protagonista da brane i napadaju gol) je opisao ovako:

„Nekada je bio jako popularan među običnim svetom, ali je sada pao u nemilost i jako se malo igra".

Otkud to odjednom? Šta se dogodilo?