Igra naših života: Bogovi i bacili

Plemena Severne Amerike igrala su svakovrsne igre sa loptom, a u mnogima je osnovni telesni pribor bila noga. Trke sa loptom su interesantan varijetet, uglavnom ograničene na severozapad kontinenta. Takmaci su šutirali loptu ispred sebe, trudeći se, sasvim prirodno, da što pre pređu određenu, gotovo uvek kružnu stazu. Neke od njih bile su dugačke i preko 20 milja. Plemena Pima i Mono igrali su loptama od kamena, Opata, Pima i Juma su se družili sa loptama sačinjenim od drveta.

Naravno, bilo je izuzetaka. Jedno pleme u Ajdahu koristilo je loptu od naduvane životinjske bešike, dok su Hopi Indijanci u Arizoni trčali sa loptama (ili „loptama“) gotovo kockaste forme.

Trke sa loptom stigle su sve do Meksika, gde su na komadu zemlje, poznatom kao savezna država Čivava, međusobno vojevale oblasti (pueblos) naroda Tarahumara.

Mnogo brojnije, međutim, bile su igre koje su delovale kao beta verzija današnjeg fudbala. Igrane su loptama od kože srndaća ili, opet, od kamena (zamislite samo ta stopala...). Golovi su bili spravljeni od pobodenih ili štapova naslonjenih jedan na drugi, a neretko su naprosto bili brazda u zemlji.

Narodi koji su pripadali Algonkvinima posebno su bili entuzijastični (Povatan, Masačuset, Mikmak). Jedno od imena igre bio je, spremite se sada, pasukuakohovog, koji se igrao samo leti, isključivo na plažama Roud Ajlenda.

Eskimi su osećali možda i najveću povezanost sa šutiranjem lopte. To su ponekad bile kompleksne – eufemizam za konfuzne – igre, u kojima je osim noge za pokretanje lopte korišćen i bič, koji nije bio nenalik srednjovekovnom evropskom šestopercu. Na Aljasci su igrali itigumiuhlutin, koristeći loptu ispunjenu mahovinom. Postojalo je verovanje da je aurora borealis zapravo pojava koja potiče od ove igre (u to vreme malo ko se bavio efektima magnetnog polja i solarnih vetrova).

Šošoni su igru šutiranja zvali, dubok udah još jednom, tanasukvitokoin. Katoba narod u Južnoj Karolini fudbaloidnu igru znao je kao vačipu.

Verovatno je najinteresantnija igra bila ona koja je bila izum plemena Topinagugim iz Kalifornije. Umta se igrala na terenu dugačkom 600 jardi, a suprostavljene strane su zapravo bili muškarci i žene. Muškarci su loptu šutirali, a žene su se dodavale i kontrolisale je koristeći posebne korpe koje su nosile u rukama.

Postoje i treća i četvrta vrsta igara, dosta ređe zabeleženih. Prve je etnograf Stjuart Kalin nazvao, ne zamajavajući se previše potrebom za ingenioznošću imena, hand-and-foot ball. Posebno popularan među ženskom populacijom Čejena, čini ga šutiranje lopte sa uzicom, koja se naravno nalazi u šaci igračice. Cilj je šutnuti loptu što više puta, bez promašaja ili njenog dodira sa podlogom.

Druga igra je belom stanovništvu Sjedinjenih Država poznata kao foot-cast ball, a njen simplistički cilj se lako nazire – šutnuti loptu vrhom stopala što je dalje moguće. Mariposan plemena Kalifornije to su radili sa, vredi li iznova ponavljati, kamenom loptom (zamislite tek onda ta stopala...).

U Južnoj Americi, Gvarani, koji su živeli u današnjem Paragvaju, igrali su mangai, igru koja je, sudeći po svedočanstvima jezuitskih sveštenika pristiglih u 17. veku, imala mnogo sličnosti sa fudbalom. Igrana je loptom sačinjenom od smole drveta mangaisi, istom onom koja je, zbog njene lepljivosti, korišćena u lovu papagaja. Jedini način da neko pobedi bio je da se rival povuče zbog iscrpljenosti, jer golova nije bilo.

Matana-ariti, koji su igrali Paresi u današnjoj Boliviji, bila je igra sa ciljem prebacivanja lopte preko protivničke gol linije, što se moglo učiniti isključivo glavom. Bila koja pogodnija poljana, proplanak ili visoravan bi poslužili kao teren.

Igra loptom naroda Otomak u Venecueli podseća na kalifornijsku Umtu. Dvanaest igrača sa obe strane, u timovima sačinjenim od muškaraca i žena, stajala su na suprotnim stranama igrališta, u postavci relativno sličnoj modernoj odbojci. Muškarci su loptu udarali desnim ramenom ili čelom, dok su žene koristile drveni reketoliki predmet.

Takmičarsko loptanje je prisutno u skoro svim kulturama starog sveta, ali nigde – nigde! – nije bilo važno kao u Mezoamerici. U današnjem Meksiku, Gvatemali, Belizeu i Hondurasu, igra sa loptom bila je jedina igra. Olmeci, Tolteci, Zapoteci, Maje, Asteci – svi su bili opčinjeni.

Više od 1.500 terena za igru pronađeno je i iskopano, od grandioznih gradova Teotivakana, Tenočtitlana i Čičen Ice pa sve do najmajušnijih i raštrkanih sela na obalama Meksičkog zaliva. Iskopano je još toliko keramičkih figurica, statua, rezbarija i glifova koji su prikazivali igrače, igru i njene rituale. Ali njene legende i mitologije su još upečatljivije.

Jedna priča kaže da je Huemak, poslednji vladar imperije Tolteka, svojim ponašanjem nakon igre toliko razljutio bogove da su oni uništili čitavu zemlju. Astečki kralj Moktezuma Drugi i Nezahualpili, vladar Teškoka, igrali su igru loptom kako bi testirali jedno nepovoljno proročanstvo. Nezahualpili je tumačio pojavljivanje komete na istoku kao predznak velikih nevolja, ali je Moktezuma odbio da prihvati to kao istinito i stoga su igrali igru loptom kako bi utvrdili utemeljenost tih tvrdnji. Kiče Maje su nastanak Sunca i Meseca, a sa njima i svakog dualiteta svetla i mraka, života i smrti, povezale sa blizancima herojima, Hunahpuom (Lovcem sa duvaljkom) i Šbalankeom (Jaguarom-jelenom), koji su u igri loptom savladali mračne bogove Šibalbe, odnosno podzemlja.

Zbog čega je ovim narodima lopta bila toliko važna? Kako je ona postala simbolično i fizičko jezgro čitave kulture? Kako je ona postala sredstvo za borbu protiv njihovih himera i hidri, protiv njihovih levijatana?

Pa, zbog gume. U to vreme, Mezoamerika je jedina imala lopte koje odskaču, jer je jedino ona imala gumu. Prve gumene lopte napravljene su od Castilla elastica drveta u vreme Olmeka. Smatra se i da su oni izmislili igru loptom (1.800. godine p. n. e.).

Razigrana priroda tih naroda bila je toliko intenzivno stimulisana, a njihov duh toliko bezrezervno oslobođen njenim orbitama, da je lopta postala sveta. Postala je portal u neki svet magičniji od njihovog.

Organizacija igre i njena značenja povezivani su sa komleksnim astronomskim sistemom i kalendarskim merenjem vremena oko kojih su ova društva bila organizovana. Čak i poraženi u ratu, pre nego što će biti žrtvovani – odsecanjem glave ili vađenjem srca – od sveta su se opraštali igrajući igru sa loptom.

Nekoliko je verzija same igre, ali su sve uglavnom igrane na terenima u obliku latiničnog slova „I", sa kamenim dekorisanim zidovima sa obe strane. U nekim epohama i kulturama dodavani su kameni obruči, postavljeni vertikalno, kroz koje je trebalo probaciti loptu.

Na osnovu zaštitne opreme koju su nosili igrači, zaključuje se da je kontakt sa loptom mogao da bude ostvaren nadlakticama, cevanicama, ramenima i kukovima. Maje su igru zvale pok-ta-pok, dok su je Asteci znali pod imenom tlačtli.

Igra se razvila i rasprostrla kao čaršav u rukama vešte domaćice i stigla je sve do Arizone i Velikog kanjona, gde su je prihvatili Hohokam indijanci. Igrana je i na Hispanioli i u Portoriku, gde ju je Taino narod zvao batej.

Ali, pazite dobro, čak ni ovo nije bilo razdanuće fudbala.

Španci su došli, i na početku su možda i bili prijatno zabezeknuti. Svakako dovoljno da Ernan Kortes povede igrače i opremu nazad u domovinu, gde su ovi nastupali na dvoru kralja Kastilje. Kristofer Kolumbo je pre njega poslao loptu u Evropu, smatrajući da je magična.

Odlučili su Španci, ipak na kraju, da im se igra ne dopada. Njen urođeni ritam je bio dijaboličan, njena zadovoljstva paganska. Pokušali su da je zataškaju, ali nisu morali previše da se trude.

Činjenica je da su Amerike kolonizovane pre 14.000 godina, kada su prvi ljudi prešli iz Sibira u Aljasku. Do najjužnijeg dela Južne Amerike stigli su dve hiljade godina potom. Sve druge kulture u Evropi su u tom trenutku iza sebe već imale milenijume razvitka i ogromnu početnu prednost. To im je donelo kompleksniju političku organizaciju i tehnologiju (čelični mačevi, puške, prekookeanski brodovi).

Pre ili kasnije, evropski osvajači, iako malobrojniji, zgromili bi Indijance uz sva ta preimućstva. Ali krave i ovce su to uradile umesto njih.

Evropa je imala i popriličan broj velikih sisara koji su mogli da budu iskorišćeni, dok su u Amerikama postojale samo lame, i to jedino u malom području Anda. One su Evropljanima donele izvor proteina, vune i krzna, transport ljudi i dobara, najjače oružje i, kroz vuču rala i obezbeđivanje đubriva, mnogo efikasniji metod proizvodnje hrane. Konji su pripitomljeni oko 4.000 godine p. n. e. u stepama severno od Crnog mora.

Od svih kontinentalnih masa, jedino Evroazija počiva na osi istok-zapad (najdalje tačke su na istoku i zapadu), dok je osa kod Amerika postavljena u pravcu sever-zapad. Stoga se velike životinjske vrste mnogo lakše šire i migriraju. Zašto? Područja na istoj latitudi, odnosno geografskoj širini, imaju identične vremenske uslove i dužine dana. Režimi padavina i temperatura su, takođe, veoma slični. Portugalija i Japan mnogo su klimatski sličniji od Čikaga i Dalasa. Upravo je to razlog što je ekspanzija životinjskog sveta bila toliko lakša u Evroaziji nego u Amerikama.

Iz svega toga proizilazi da je njihovo pripitomljavanje bilo relativno lak i spontan proces. To je donelo veće količine hrane stanovništvu, koje su opet uslovila velika, sedelačka i stratifikovana društva.

Gusto naseljena područja su takva da se u njima mogu održati epidemije, koje su, a ovim zatvaramo krug, poticale od bolesti koje su evoluirale i koje su se prenosile sa pripitomljenih životinja. Dakle, još jednom, krave i konji su krivi...

Ernan Kortes jeste uništio astečko carstvo, dobrim delom jer je car Montezuma poverovao da je ovaj bog, ali Asteke su slomile velike boginje, koje su stigle u Meksiko sa jednim inficiranim robom koji je došao sa španske Kube 1520. godine. Do 1618. godine, populacija Meksika od oko 20 miliona spala je na 1,6 miliona.

One koji su preživeli Španci su porobili i pokrstili, a tako i uništili društva i verovanja koja su održavala igru sa loptom.

Sve što je ostalo su senke. Ili senke senki. Igra bogova i heroja danas se, naravno u modifikovanoj formi, igra u meksičkoj državi Sinaloa, gde je poznata kao ulama.

U Meksiku, kao i u najvećem delu zapadne hemisfere, danas se igra fudbal, koji je nastao negde drugde.