Letnja trka

Ogroman uspon popularnosti koji Formula 1 doživljava poslednjih godina je svakako dobra vest za sve kojima je ova čudna mešavina sporta i biznisa draga. Međutim, kao i svaka popularnost, i ova dolazi sa cenom koju tradicionalisti nikada neće biti spremni da plate.

Jer, uprkos tome što bi sledeće sezone u kalendaru mogli da imamo čak 24 trke - što bi bio najduži šampionat u istoriji Formule 1 - među njima se neće naći sve ovogodišnje Velike nagrade.

U 2023. godini idemo u Las Vegas, vraćamo se u Katar koji je potpisao desetogodišnji ugovor (a ovu godine preskače samo zbog Platinijeve pohlepe) i, ukoliko kovid dozvoli, Kinu, pa je jasno da bar jedna od 22 ovogodišnje trka mora da otpadne.

No, Liberti uveliko pregovara i sa Južnoafričkom Republikom, pa ukoliko bi se legendarni K(a)jalami vratio već sledeće godine, to bi značilo da bi iz ovogodišnjeg kalendara morali da se oprostimo od dve trke.

Što samo po sebi ne bi uopšte moralo da zvuči tako tragično kada bi odluku o tome koga precrtati donosili na osnovu želja navijača, istorije ili prosto zdravog razuma.

Šampionat bez Bahreina, Saudijske Arabije, Abu Dabija ili uvek dosadne Katalunje - pisac ovih redova bi ovde dodao i mrski Hungaroring ali razumem da se oko toga nećemo baš svi složiti - može da zvuči samo bolje ali pošto zdrav razum i Formula 1 retko borave u istoj rečenici, spisak trka kojima preti izbacivanje iz šampionata ne uključuje ni jednu gorenavedenu zemlju već isključivo tradicionalne evropske lokacije.

I budimo pošteni, zvuči strašno, jer se na istom nalaze Velika nagrada Francuske, najbolja staza Formule 1 (Spa, ukoliko je ikome potrebno objašnjenje) i Monte Karlo.

I dok ne mogu do kraja da procenim koliko je Domenikali ozbiljan kada zbog finansijskih razloga preti da bi Formula 1 mogla da ostane bez Velike nagrade Monaka, Francuska i Belgija su na korak od gubitka svojih trka i velika je šansa da bar jednu od njih od sledeće godine nećemo gledati u šampionatu Formule 1.

U Francuskom slučaju - Belgijom ćemo se baviti krajem avgusta - problem je upravo ona gorepomenuta živopisna lokacija. Jer dok oku prosečnog televizijskog gledaoca i te kako prijaju sunčani kadrovi iz zaleđa najskuplje evropske obale, za onoga koji kupuje ulaznicu za autodrom u Le Kasteleu (a nije u prilici da na lokaciju sleti privatnim avionom na pistu koja ide uporedo sa startno-ciljnom ravninom), ugođaj nije ni približno tako zabavan.

Gužve na uskim putevima, mali broj sedećih mesta na tribinama i popriličan nedostatak zabavnih sadržaja na ruralnoj lokaciji ne čine Veliku nagradu Francuske preterano privlačnom destinacijom za prosečnog navijača.

Još gore, u energetski osvešćenom svetu u kojem živimo, nedostatak železničke povezanosti ili nekog sličnog ugljenično-neutralnog vida transporta predstavljaju gotovo izvesnu smrtnu presudu.

No, koliko god će Pol Rikar uvek ostati neraskidivo vezan za formativne godine potpisnikove zaljubljenosti u Formulu 1, iz trkačkog ugla gledano gubitak ove nekad slavne staze verovatno i nije tako velika šteta kao što na prvi pogled deluje.

Ne samo zbog večite senke tragičnih događaja iz 1986. godine kada je u rasponu od samo nekoliko meseci prvo Frenk Vilijams postao kvadriplegičar - usled prevrtanja rentirane Ford Sijere koju je prebrzo vozio u želji da sa staze što pre stigne do aerodroma u Marseju - a zatim, kao posledica užasne nekompetencije organizatora - uključujući nedostatak redara, vatrogasnog vozila i helikoptera - na testiranju bespotrebno stradao Elio de Anđelis, najveći džentlmen Formule 1 još od Pitera Revsona.

Ne, razlog zbog kojeg Pol Rikar u ovoj iteraciji neće nedostajati je ona grozna šikana na Mistral pravcu, koja stazi priliči koliko i kuka na Ferariju. Onog momenta kada je odlučeno da se skoro dva kilometra dugačak pravac - zarad boljeg trkanja (?!) - preseče veštačkom šikanom, staza u Le Kasteleu je ostala bez svog faktora iks, jedine karakteristike koja ju je činila posebnom, a bez koje je tek jedna od konfekcijskih staza koja nikome neće nedostajati.

Kako god bilo, na taj i takav Pol Rikar dolazimo nakon tačno pola šampionata pa je možda dobar trenutak za nekoliko opservacija onoga što smo gledali od sredine marta do danas.

Maks Verstapen vodi u šampionatu vozača sa 38 bodova prednosti u odnosu na Šarla Leklera, dok Red Bul ima 56 bodova viška u odnosu na Ferari u poretku konstruktora.

Ni jedna ni druga prednost nisu nedostižne, pogotovo ako se setimo kakve promene su se u nekima od prethodnih sezona dešavale posle letnje pauze, ali sudeći prema svemu do sada viđenom i Verstapen i Red Bul su apsolutni favoriti za osvajanje titula ove godine.

To ne znači da će se Ferari predati, jer uz sjajan automobil kojeg pokreće moćni agregat i (bar jednog) vrhunskog vozača, Skuderija je i dalje u boljoj poziciji nego što je bila u nekom šampionatu još od 2008. kada je Felipe Masa nekoliko dugih sekundi mislio da je postao prvak sveta.

Ako i ne stigne do titula, a vozačka u ovom momentu deluje izvesnija nego konstruktorska, Ferari će nam sigurno podariti još uzbudljivih trka do kraja šampionata, zahvaljujući rekao bih podjednako lepom, brzom i nepouzdanom automobilu koji voze Lekler i Sainc.

Da šampionat bude još neizvesniji morao bi da dobije i trećeg protagonistu, ali uprkos tome što su vozači Srebrnih strela u nizu od četiri uzastopna podijuma, i nezavisno od neverovatnog broja unapređenja kojima Brekli pokušava da spasi sezonu, nesrećno imenovani W13 još uvek nije na nivou koji bi omogućio Raselu i Hamiltonu da se istinski bore za pobede. Ostaje da vidimo da li će tako biti i posle Hungaroringa.

I dok su nam Red Bul, Ferari, a povremeno i Mercedes, ove godine pružili značajno viši kvalitet trkanja nego što je to poslednjih decenija bio standard, ono što se dešava ispod tri vodeće ekipe ipak pomalo zabrinjava. Jer čak i uz mnogo veću nepouzdanost automobila nego što je to bio slučaj prethodnih sezona, na podijum se osim šestorice vozača Red Bula, Ferarija i Mercedesa popeo samo još jedan pilot.

Prethodnih godina smo bili svedoci nekih neverovatnih pobeda za niže rangirane timove - setimo se Gaslija ili Okona - ali u 11 ovogodišnjih trka jedno treće mesto Landa Norisa je sve što je ostatak karavana uspeo da zabeleži. Ovaj dosta iznenađujući podatak je u stvari jedina mrlja na inače odlično realizovanom planu vraćanja bliskog trkanja u Formulu 1, ali toliko velika da se ne može prenebregnuti.

Jer koliko god da nam je blisko trkanje i preticanje (sa i) bez DRS-a važno, bar jednako važno je da se broj timova koji se bore za najviši plasman poveća.