Šampion je poznat, vreme je za egzibiciju

Svi znamo da idealna staza Formule 1 ne postoji. Odnosno postoji, negde u slojevima naše mašte, zajedno sa onim ostrvom sa par palmi i velikim žutim suncem koje uranja u okean ili golom/košem u poslednjoj sekundi utakmice kojim rešavamo lokalni derbi. OK, za neke od nas, možda čak i na nekom požutelom papiru iz detinjstva kada smo u nedostatku interneta moždane vijuge zabavljali nečim stvarno kreativnim. Ali kada se vratimo u realnost i te izmaštane ideje uporedimo sa asfaltnim trakama na kojima se male šarene formule vrte u krug, brazilska lepotica u godinama ima i te kako pravo da se kandiduje makar za poziciju prve pratilje u tom nemogućem izboru.

Svi znamo i zašto.

Kratak krug znači dve stvari - razlika po krugu između automobila se sa desetinki smanji na stotinke, pa i najmanja greška ima veliki uticaj na startne pozicije a kada trka jednom počne, preticanje zaostalih vozača postane zanimacija vrlo brzo posle gašenja crvenih svetala. Za trkanje, i jedno i drugo ima pozitivan efekat.

Visinska razlika omogućava onaj strmi uspon na fantastičnu ciljnu ravninu-krivinu gde betonom oivičena staza ulazi u kanjon prepun glasnih, praktično fudbalskih navijača što ne samo da stavlja na test snagu najboljih motora koje je trkački svet ikada proizveo - a koji su već dodatno opterećeni relativno visokom nadmorskom visinom - i pruža sjajnu priliku za preticanje na kočenju za ulazak u naredni krug, već i proizvodi atmosferu koju čak ni Silverston ili Monca ne mogu da dostignu.

Zatim su tu vremenski uslovi, sa kišom koja uvek preti - a češće nego igde drugde tu pretnju i realizuje - i temperaturnim amplitudama asfalta koje efikasno brišu svo predznanje koje su timovi stekli na slobodnim treninzima.

Konačno, ako izuzmemo autodrome koji su mnogo duže u kalendaru, nigde drugde istorija tako snažno ne pritiska svaki metar asfalta kao ovde, na brežuljcima Sao Paula, gde smo gledali kako se titule osvajaju i gube u samo nekoliko krivina. Otići ću i korak dalje pa reći da svako ko sebe iole smatra ljubiteljom Formule 1 mora imati bar jedno neverovatno sećanje sa ovog mitskog mesta. Sigurno se slažete sa tom ocenom?

Uz sve napisano, sasvim je logično da Formula 1 planira da već za par godina Veliku nagradu Brazila preseli na stazu koja još nije ni počela da se gradi negde u Rio de Žaneiru, jer malo ko je tako efikasan u postizanju autogolova kao sport koji volimo.

No, to je priča kojoj ćemo se vratiti neki drugi put, ovde umetnuta samo da nas podseti da uživanje u blagodetima Interlagosa nije garantovano u godinama pred nama pa pre nego što i ovu stazu dodamo nizu nikad neprežaljenih lokacija kao što su Kjalami, Dižon ili Votkins Glen hajde makar da u kolektivno sećanje utisnemo još neki magični moment sa ove čudesne staze.

A današnja trka, koja ne odlučuje skoro ni o čemu - osim ako vas baš ne zanima ko će završiti kao trećeplasirani vozač ili šestoplasirani odnosno osmoplasirani tim u aktuelnom šampionatu - baš zbog toga može da nam pruži sve ono zbog čega volimo Formulu 1. Na prve tri startne pozicije imamo tri različita tima: Verstapen je uvek gladan pobeda, Seb pokušava da povrati izgubljeni primat u crvenoj garaži a svetski šampion je izjavio da će sada, kada je titula obezbeđena, moći da bude još agresivniji na stazi. Biće sigurno zabavno gledati i Leklera kako se probija sa niske startne pozicije zbog kazne usled promene motora, ili šta može Albon protiv Botasa, dok nas kao i obično očekuje i vatromet međusobnog preticanja ekipa iz sredine tabele.

Kada se podvuče crta, pred nama je egzibiciona trka kakvu smo retko imali prilike da gledamo, u kojoj najbolji vozači možda ne mogu nešto značajno da dobiju, ali i te kako mogu da izgube. Za razliku od užasnog Abu Dabija koji nas čeka za dve nedelje, ovo je trka koja ne sme da se propusti.