Vreme je za kraj

Kada jedna ekipa na osam trka zabeleži isto toliko pobeda (računajući i kraj prošle sezone čak deset uzastopnih) prva reč koja pada na pamet je dominacija. Ova je, doduše, najčudnija od svih koje smo do sada videli.

Iskren da budem, za nekog sa dugogodišnjim stažem strastvenog praćenja Formule 1, nisam se baš proslavio u izboru vozača za koje sam se tokom decenija opredeljivao. Ako kao vododelnicu označimo na ovom mestu već više puta spominjan Paninijev album koji je na nekoliko generacija odlučujuće uticao rasplamsavši emocije prema ovom čudnom sportu, u sledećih 36-37 godina proslavio sam ukupno samo pet titula koje su osvojila tri različita vozača za koje sam tokom godina navijao. Što je još zanimljivije, ni jedan od tih pet šampionata nije bio osvojen na dominantan način.

Dominaciju sam prvi put upoznao 1988. godine, u obliku crveno-bele zveri pod imenom MP4/4. Uz Senu i Prosta za volanom, Hondom pogonjeno čedo Gordona Mareja je dobilo neverovatnih 15 od 16 trka te godine a savršena sezona im je izmakla na Monci samo dva kruga pre kraja, usled trenutka ludosti Žan-Luj Šlesera. Nisam navijao za Meklaren, Sena mi je u tom periodu karijere bio poprilično nesimpatičan a za Prosta i njegov isuviše ziheraški stil vožnje tek nisam naročito mario pa mi ni dominacija Denisovog Meklarena nije bila draga.

Četiri godine kasnije došao je red na Njujiev skoro pa poluautonomni FW14B koji je od Mensela - rekao bih ipak - napravio svetskog prvaka. Osam Najdželovih pobeda na prvih deset trka je „zatvorilo" šampionat već pre kraja jula, ali ni brka ni Frenkov tim za koji je vozio nisu bili moj izbor.

Sledeći put, dominacija se u Formulu 1 vratila u obliku mrskog F2004 koji je Šumaheru doneo, ispostavilo se, poslednju titulu zahvaljujući nestvarnom nizu od 12 pobeda na prvih 13 trka. Međutim, ako sam prema Seni, Prostu i Menselu ispoljavao različit nivo ravnodušnosti, Šumija tih godina tek nisam podnosio pa sam tako još jednom drugima prepustio da uživaju u osećaju dominantnog osvajanja šampionata.

Iako te tri sezone pre svega zahvaljujući moći šampionskih automobila opravdano štrče, u godinama koje su usledile bilo je još nekoliko dominantnih nastupa (Bron, Red Bul, Mercedes) i kao što možete da pretpostavite, ponovo sam bio na suprotnoj strani od onih koji su u tim titulama uživali.

Pre nego što se zapitate čemu sad ovo tužno podsećanje na sopstvene pogrešne izbore i zašto bi se to bilo koga ticalo, otvoriću karte do kraja - da, Mercedes AMG Petronas Motorsport je možda najbolje ustrojen tim u istoriji Formule 1 - podjednako impresivan na stazi, u boksu i fabrici - a Luis Hamilton na putu da postane jedan od najvećih vozača koje smo ikada gledali, ali ne, ovogodišnji F1 W10 EQ Power+ nije ni približno onoliko superioran u odnosu na konkurenciju kao što su to 1988. bili Meklaren, 1992. Vilijams ili 2004. Ferari. Jednostavno nije.

Da me neko ne shvati pogrešno, u pitanju je sjajna mašina koja će i pre novembra zasluženo biti ovenčana šampionskom slavom. Na stazama kao što su bile one u Australiji, Španiji ili Francuskoj Mercedes je obesmislio trkanje. Međutim ako na jednu stranu stavimo osam uzastopnih pobeda a na drugu ono što smo videli u Bahreinu, Azerbejdžanu ili Kanadi slika postaje poprilično komplikovana pa otud i gornji zaključak. Jer ako su za trenutni rezultat u šampionatu odgovorni Hamilton, Botas i genijalnost Volfa, Laude, Elisona i kompanije iz Breklija, jednako tako su doprineli i iz Binotove ekipe, neverovatnim nizom pogrešnih odluka, vozačkim greškama ali ponekad i usled običnog malera.

Sledi Austrija, još jedna od onih staza na kojima je Mercedes i te kako pobediv i gde osim Skuderije - Leklera makar - svoju šansu vidi i Verstapen. Od toga da li će par dvadesetjednogodišnjaka koji će danas startovati iz prvog reda okončati pobedonosni niz šampionske ekipe u mnogome zavisi kakav ostatak sezone ćemo gledati. Da parafraziram Čerčila - neće to biti početak kraja, ali morao bi da bude kraj početka.

broj komentara 4 pošalji komentar
(nedelja, 30. jun 2019, 12:14) - Anonisimus [neregistrovani]

Hamilton...

Hamilton je već sada u džepu mogao imati Šumaherov rekord (sticajem okolnosti nije postao prvak u sezonama kada se šegačio sa Alonsom u Meklarenu a i pre par godina kada je Rozberg uzeo titulu nateravši sebe da završi seriju trka sa drugim mestima), taj čovek je poput italijanskih centraforova u fudbalu, i kada nije neka utakmica, odbijena lopta dolazi pravo na njegov volej pa daje golove, tako i danas me ništa ne bi čudilo (da posle pomeranja startnih pozicija zbog kazni gde opet nije završio kao peti nego kao četvrti (Inzagi sindrom)) da bude u situaciji da mu neko od mladih usijanih glava isporuči pobedu na tacni nepromišljenim preticanjem i slično...

(nedelja, 30. jun 2019, 12:00) - anonymous [neregistrovani]

Fudbal i Formula 1

Kada je Prdizan dominirao Srpski fudbal i osvajao titule za redom niko nije krivio Generalstab kao dominantni faktor. nego su govorili kako su Prdizanovci nepobedivi, pa isto tako i Formula 1 nije to Mercedes nego je to genije Hamilton Pitanje je da li bi bili tako dominantni da svi voze Trabant-e.

(nedelja, 30. jun 2019, 11:01) - gligabgd [neregistrovani]

.

Odličan tekst kao i uvek i konačno neko ko pravilno izgovara (piše) ime Verstapena

(nedelja, 30. jun 2019, 10:04) - Iketov [neregistrovani]

Ipak ne

Prijatelju ako ovo nije najdominantniji bolid u istoriji, onda ne znam šta je i idi bavi se nečim drugim, nije ovo za tebe... Ova današnja formula je dosadna i nikad nije bila dosadnija upravo zbog dominacije vozila a ne vozača... Razlika između Hamiltona i npr Šumahera je što će Nemac ići na pobedu čak i ako mu to nije potrebno, dok će Britanac igrati na sigurno... Zato ne pobeđuju uvek jer se vode logikom ako si na svakoj trci drugi na kraju ćeš biti prvi... Jadno ali tako je