Zbogom Niki

Za većinu, ime Nikolausa Andreasa Laude će zauvek biti neraskidivo vezano za događaje koji su se zbili 1. avgusta 1976. na Nirburgringu, stazi koju Niki nije voleo. I na kojoj je vozio brže od bilo kog drugog na svetu. Godinu dana ranije je tu postavio vreme koje u takvoj konfiguraciji staze do danas nije nadmašeno, ali i tada je znao da 'Ring nije i nikada ne može biti bezbedan: „Antiteza između modernih trkačkih automobila i staze iz kamenog doba je bila tolika da je svaki trkač tamo uludo rizikovao život".

Ono što se dogodilo dvanaest meseci kasnije je danas deo opšte kulture, od zaborava sačuvano pre svega zahvaljujući zrnastom 8-milimetarskom filmu koji smo svi pogledali. Crveni Ferari u levoj krivini na ulazu u Bergverk odjednom naglo skreće udesno, udara u ogradu i odbija se nazad na stazu obavijen plamenom. Na Laudin automobil zatim naleće Bret Lunger, Ferari leti još nekoliko desetina metara pre nego što se u buktinji zaustavi na sred staze. Sledi herojstvo Lungera, Gaja Edvardsa, Haralda Ertla i naročito Artura Mercarija koji je uleteo u plamen, otkopčao sigurnosni pojas i omogućio ostalima da Nikija izvuku iz zapaljenog automobila. Baš onog Mercarija koji Laudu nije podnosio i koji je koristio svaku priliku, kako pre tako i posle događaja na Nirburgringu da Austrijanca javno kritikuje. I koji je svejedno rizikovao svoj život da ga spase.

U prvom momentu delovalo je da herojstvo četvorice vozača neće biti dovoljno. Užasne opekotine će zauvek unakaziti Nikijevo lice ali povreda pluća usled udisanja vrelih otrovnih gasova je pretila da ga zauvek odnese. U bolnici, zavijenog lica, nemoćan da išta vidi ili kaže Lauda sa užasom sluša kako mu sveštenik na latinskom drži poslednji obred. Besan, Niki urla u sebi: „Hej, stani! Praviš najveću grešku svog života. Ja neću umreti!" Doktori do današnjeg dana tvrde da je jedini razlog zbog kojeg je Lauda preživeo bila enormna snaga volje, u šta smo svi u narednih četrdeset i kusur godina imali prilike da se uverimo.

Javnost je reagovala dvojako. Lauda je dobio pregršt pisama u kojima su mu nepoznati ljudi nudili svoju kožu, uši, hrabrili ga da izdrži. Najdirljiviji poklon je dobio od dečaka koji mu je poslao svoju igračku-Ferari jer je čuo da njegov izgoreo. Štampa, sa druge strane, je bila užasna: „Šta vam je supruga rekla kada vam je videla lice? Da li je tražila razvod? Da li imate komplekse zbog svog izgleda?" Za Nikija je sve bilo veoma jednostavno, prosto je rešio da prihvati svoju novu situaciju.

„Kako ću se privići na svoje novo lice? Ja makar imam dobar razlog što sam ružan. Većina drugih ga nema. Uostalom, nije mi potrebno lice, dovoljna mi je desna noga."

„Da li imam kompleks zbog gubitka uveta? Zašto, ovako ću lakše da telefoniram."

„Da li razmišljam o plastičnoj operaciji? Ne. Gde bih našao uvo?"

Ali, krenimo ispočetka.

Lauda je u auto-trke ušao protiv volje svoje bogate porodice. Uskraćen za porodično bogatstvo, Niki je založio svoju životnu polisu, podigao kredit i tako sebi otvorio vrata Formule 1. Bio je to samo prvi u nizu poteza koji će Austrijanca proslaviti kao čoveka koji govori ono što misli, radi onako kako veruje da je ispravno i ne haje za posledice ili šta drugi o tome misle.

Posle mučenja u nekonkurentnom Marču i ništa boljem BRM-u, 1974. potpisuje za Ferari, doduše tek nakon što Enco nije uspeo da dovede ni Krisa Ejmona ni Pitera Revsona. Na prvom testu u Maranelu, Lauda se žali tehničkom direktoru Mauru Forgieriju da je automobil sr..e, a onda na užas svih prisutnih isto ponavlja i samom Encu. Niki je smatrao da je problem u podupravljanju i pri tome bio toliko samouveren da je Komendatore neočekivano prihvatio igru:

„Šta će se desiti ako popravim automobil? Koliko brže možeš da ideš?"

Niki je hladnokrvno uzvratio: „Pola sekunde".

„Dobro, uradićemo sve što tražiš, ali ako ne budeš bar pola sekunde brži letiš odavde".

Deset dana kasnije, uz promenjeno prednje vešanje, Lauda je bio šest desetinki brži i tako zadobio Encovo apsolutno poverenje.

Te godine titula mu je izmakla koliko zbog mehaničkih kvarova toliko i zbog vozačkih grešaka karakterističnih za neiskusnog vozača. Rešen da tako nešto više nikad ne dozvoli, Niki je potpuno promenio stil vožnje. Na mestu nekadašnjeg energičnog entuzijazma sada je bila hladnokrvna promućurnost koja je u javnosti kreirala sliku čoveka-kompjutera koji metronomskim ritmom pritiska i krši svoje rivale. Pet pobeda je bilo dovoljno da naredne godine Ferariju donese prvu titulu još od 1964. i Italija je poludela od sreće. Lauda nije bio naročito impresioniran. Ispunio je svoj profesionalni cilj, revidirao svoju tržišnu vrednost za 30%, ali čast koju je titula nosila ga nije ni malo zanimala. Trofeji još manje pa ih je poklonio lokalnom auto servisu u zamenu za doživotno besplatno pranje automobila: „Šta bih radio sa ovim džinovskim tanjirima (trofejima u obliku tanjira – prim. B.T.)? Samo su činili da se osećam kao konobar."

Stigla je i kobna hiljadu devetsto sedamdeset šesta i čuvena borba sa Džejmsom Hantom. Drski, talentovani, izuzetno brzi i potpuno neustrašivi britanski plejboj sa čašom viskija u jednoj, cigaretom u drugoj ruci i sa (bar jednom) devojkom sa duplerice u krilu je Laudi iz nekog razloga bio izuzetno drag. Do Nirburgringa je ipak delovalo kao da još jedna titula ne može izmaći Austrijancu ali posle svega što se dogodilo u Nemačkoj svi su otpisali Nikija. Prvi je to učinio Enco, koji je za Moncu - ni šest nedelja posle Nirburgringa - angažovao Rojtemana da vozi umesto Laude. Kao da nije znao da Austrijanac nije osoba koja se tako lako predaje. Kada se pojavio u Italiji, glave obavijene krvavim zavojima i sa dozvolom austrijskih doktora da se takmiči u ruci, Džeki Stjuart je to nazvao „najhrabrijim potezom u istoriji sporta".

Ono što niko nije znao je da je Lauda bio užasnut od straha. Dijareja, povraćanje i lupanje srca učinili su da Niki preskoči slobodni trening u petak. Do subote je na svoj razborit način naučio da odagna sve strahove i na trci stigao do neverovatnog četvrtog mesta, najbolji od sva tri Ferarija! Svet je bio u šoku.

Kao i Hant kada ga je Lauda jutro pred narednu trku, na Votkins Glenu, probudio, upavši mu u hotelsku sobu obučen u trkačko odelo i sa kacigom na glavi uz jak nemački akcenat deklamujući: „Ustaj, danas osvajam titulu šampiona". Nije mu se dalo i odluka je odložena do poslednje trke sezone, u Japanu.

I tu priču svi znaju. Fudži, nezapamćena kiša, stazom teku potoci vode ali zbog pritiska javnosti – televizije pre svega – koja želi da vidi konačni obračun najneverovatnijeg šampionata u istoriji organizator insistira da trka mora da se održi. Lauda smatra da je to ludost, ostaje veran sebi i odbija da vozi. Na završetku prvog kruga (da bi Ferari mogao da dobije novac za učešće) parkira automobil u garaži i odlazi sa staze ne sačekavši ishod. Tek u Tokiju saznaje da je Hant osvojio titulu, sa jednim bodom više od njega. Po povratku u Italiju sa užasom saznaje da ga štampa smatra kukavicom a Enco razvoj automobila za narednu sezonu poverava Rojtemanu. Usledio je telefonski razgovor kakav Ferari nikad pre toga nije vodio:

„Pošto si doneo pogrešnu odluku, od sada ću sve odluke donositi ja."

„Kakvu pogrešnu odluku?"

„Nije trebalo da voziš na Monci. Bolje bi izgledali da smo zbog toga izgubili titulu."

Pre nego što mu je zalupio slušalicu Lauda se izvikao na Komendatorea: „Možda je za Italijana poželjno da izgubi ležeći u krevetu, jer tako izgleda bolje, ali ja se borim i ne ležim u krevetu. Hvala, zbogom."

Iako je i dalje imao ugovor, Ferari je tog trenutka za Laudu postao završena priča. „Pokušao sam da se stavim u njegovu poziciju. On plaća da bi se Ferari takmičio i pobeđivao. Ali ne mogu da ne sagledam situaciju i iz ljudskog ugla, posle svega kroz šta sam prošao te jeseni, jer on je ugovor ipak potpisao sa čovekom a ne sa majmunom. Majmuna može da šutne u dupe ali od čoveka mora da očekuje da će razmišljati. A ako me odranije nije smatrao idiotom, onda mora i da prihvati rezultat mog razmišljanja. Od tog momenta sam toliko bio ljut na Ferari da se više nikad nisam osećao srećnim u timu."

I pored svega, Lauda je dogodine povratio titulu, ostavivši daleko iza sebe Encovog izabranika Rojtemana. Do Monce je već imao u džepu ugovor sa Brebemom u koji je prešao ponajviše zbog toga što je znao da će odlazak u Bernijev tim dodatno iznervirati Enca. Ferari je naredne dve godine odbijao da razgovara sa Laudom.

Osim pobede u čuvenom ventilator-automobilu, i trijumfa na Monci u trci u kojoj smo izgubili Petersona, godine u Brebemu su bile za zaborav. Van automobila, Lauda je ipak stigao da učini nešto čime se malo ko na svetu može pohvaliti. Pošto Eklston nije želeo da mu plati tražena dva miliona dolara za još jednu sezonu u Brebemu – a usput je pozvao i sve druge šefove timova i zapretio im da Austrijancu ne smeju da ponude više od pola miliona po sezoni – Niki se zainatio da dobije svoj novac. Prilika se ukazala kada je došlo vreme da Parmalat, glavni sponzor od kojeg je Brebem zavisio, potpiše produženje ugovora. Kada su svi detalji ugovora dogovoreni, direktor kompanije je imao poslednje pitanje za Bernija: „Ko će voziti?" Na Bernijevo jednostavno Niki, Lauda koji je prethodno Britanca ubedio da ga povede sa sobom na sastanak je mrtav hladan odbrusio da to nije tačno jer još uvek nema ugovor za narednu godinu. Shvativši da je nadmudren, Berni je procedio da je upravo sa Nikijem potpisao ugovor za dva miliona po sezoni.

Ipak, novac nije bio dovoljan motiv i krajem '79. na slobodnom treningu pre trke u Montrealu Lauda je jednostavno izašao iz automobila i rekao Berniju da mu je „dojadilo da vozi u krug". Odleteo je pravo u Los Anđeles, kupio teretni DC-10 i tako je nastao Lauda Er, Nikijev prvi izlet u avio industriju.

Na početku 1982. Ron Denis ga je ubedio da se vrati iz penzije već na trećoj trci sezone, kada Lauda dobija Long Bič, je bilo jasno da nije pogrešio. Doduše pre toga je morao da plati 5 miliona dolara, do tada najskuplji ugovor u istoriji Formule 1. Tokom pregovora, Lauda je u svom stilu izjavio da će im svoje vozačke sposobnosti naplatiti samo jedan dolar, ali da ostatak sume moraju da plate za njegovu jedinstvenu ličnost. Dve godine kasnije, doneo je Denisu prvu titulu i tako je započeo niz koji će Meklaren učiniti najuspešnijim timom Formule 1 u naredne dve decenije. Konačni kraj je stigao 1985. kada je na Zandvortu zabeležio poslednju pobedu. Alan Prost, koji je tada stigao do svoje prve titule je komentarisao kako je za Nikija te godine prava trka počinjala tek po završetku Gran prija, kada bi se Lauda i Keke Rozberg takmičili ko će pre svojim Lir džetom stići na Ibicu.

Novije generacije će Nikija možda ponajpre pamtiti kao jednog od direktora Mercedesa i čoveka koji je pomogao Toto Volfu da od ekipe iz Breklija napravi čudesne šampione koji već punih pet godina suvereno vladaju svetom Formule 1, između ostalog i tako što je ubedio Hamiltona da napusti do tada superiorni Meklaren.

Lično, biram da Laudu pamtim po nečemu što se desilo izvan sveta Formule 1. Kada je u maju 1991. avion Lauda Era doživeo nesreću na letu iz Bangkoka za Beč, Niki je bio očajan. „Ako pogrešim dok vozim trkački automobil i usled toga poginem to je samo moja odgovornost. Ali putnici koji lete sa mnom imaju pravo da očekuju sigurno putovanje." Nakon što je danima lično odlazio na sahrane velikog broja putnika i članova posade nesrećnog aviona, posvetio se pronalaženju uzroka nesreće. Kada je istraga pokazala da je za pad aviona kriv pogrešan dizajn Boinga 767, tražio je da američka kompanija izda zvanično saopštenje i to prizna. U suprotnom, zarekao se da će uzleteti u istom modelu aviona i nad Sijetlom, Boingovim sedištem, isprobati isti manevar koji je doveo do pada aviona u Tajlandu. Ne moram da napišem kako se to završilo.

Ko je dakle bio Niki Lauda?

Trostruki svetski šampion? Da. Najhrabriji čovek na svetu? Verovatno. Jedini koji je mogao otvoreno da razgovara sa Encom Ferarijem? Jeste. Klikeraš koji je pronašao način da natera Bernija Eklstona da nešto plati više nego što je ovaj to želeo? Itekako. Osoba sa fantastičnim smislom za humor? Apsolutno. Empatični preduzetnik koji se nije plašio multinacionalnih korporacija? Dokazano.

Ali pre svega toga, jedan običan, skroman čovek koji se nije libio da uvek govori istinu. Zbogom Niki, ne možeš ni da pretpostaviš koliko ćeš nam nedostajati.