Hiljadarka – treći deo (1971-1980)

Kada mi se rodila ideja da jubilej Formule 1 obeležim pišući o godinama koje su prošle u periodu pre globalizacije pa su samim tim nezasluženo manje u fokusu dok se vodi bilo kakva diskusija o najbržoj kategoriji svetskog auto sporta, jedan od glavnih razloga je bila mogućnost da na papir stavim nešto o sedamdesetim godinama prošlog veka. Glupo je reći da se tako nešto više nikad neće ponoviti (jer isto se tako neće ponoviti ni šezdesete, devedesete ili bilo koje druge godine), ali eklektičnost te dekade je ono zbog čega će ostati zauvek da štrči u inače bogatom nasleđu Formule 1.

To nikako nije slučajno, imajuću u vidu šta su sedamdesete donele društvima (prevashodno zapadne hemisfere) tog vremena. Muzika je za samo deset godina prešla put od Bitlsa i Cepelina preko glem roka i panka do diska i začetaka hip-hopa; američki predsednik je podneo ostavku; seksualna revolucija je prevela pornografiju u mejnstrim; desilo se najveće masovno samoubistvo u istoriji; dobili smo prvu energetsku krizu, Konkord i video igre a Bobi Fišer je stavio tačku na sovjetsku dominaciju...

Okretanje naglavačke, štaviše otvoreno odbacivanje svih do tada poznatih pravila, restrikcija, šablona i normi ponašanja rezultiralo je osvajanjem novih sloboda: Džodi Šekter je u Švedskoj '76. pobedio u Tajrelu koji je imao šest(?!) točkova, Lauda na istom mestu '78. u Brebemovom ventilator-automobilu a samo godinu kasnije, u Francuskoj prvu pobedu beleži Reno (Žabui) sa - za to vreme revolucionarnim - turbo motorom. Lista „nikad ranije" događaja se tu ni izbliza ne iscrpljuje. Na Monci 1971. prvu petoricu na cilju razdvaja nestvarnih 0,061 sekundi, godinu kasnije Žan-Pjer Beltoaz sa sakatom levom rukom beleži svoju jedinu pobedu u karijeri - od svih mesta baš - u Monte Karlu, po kiši(?!), Piter Revson, naslednik Revlon imperije, pobeđuje u Kanadi (Mosport) '73. na prvoj trci u istoriji Formule 1 u kojoj je uvedeno sigurnosno vozilo, ali tako da zbog opšte zbrke dugo posle završetka niko nije znao da li je pobedio on, Fitipaldi, Oliver ili Genli. Zatim je tu neverovatni Monžuik '75. kada zbog bezbednosnih propusta vozači odbijaju da se trkaju, organizator rutinski pleni timska vozila i opremu pa se kompromis nalazi tako što kompletni timovi kreću duž staze da popravljaju zaštitnu ogradu kako bi trka mogla da se održi. Rezultat? Dvoje mrtvih (vatrogasac i fotograf) kada se do tada vodeći Stomelman zakucao u ogradu. Pobedio je Mas, ali će se mnogo više pamtiti 6. mesto Lele Lombardi, jedine žene koja je osvojila bodove u Formuli 1. U stvari, ne baš bodove, za šesto mesto je tada sledio jedan bod, ali kako je trka prekinuta pre nego što je prošlo dve trećine predviđenih krugova dodeljena je samo polovina bodova pa je do današnjeg dana agregatni rezultat ženskog pola u Formuli 1 - pola boda. Iste godine, na Celtvegu prisustvujemo čudesnom momentu kada Vitorio Brambila, svima poznatiji kao Gorila sa Monce beleži svoju jedinu pobedu tako što odmah nakon prolaska ispod karirane zastave gubi kontrolu nad automobilom, spektakularno se zakucava u zaštitnu ogradu i ostatak pobedničkog kruga vozi u slupanom automobilu.

Lični favorit pisca ovih redova iz te lude decenije ostaje događaj sa slobodnog treninga na Votkins Glenu, u petak, 5. oktobra 1979. godine. Bila je to poslednja trka u sezoni koja je već bila rešena: Džodi Šekter je osvojio vozačku a njegov tim, Ferari, konstruktorsku titulu. Kiša koja nije bila neobična za Glen u to doba godine je ovoga puta toliko padala da je samo šest vozača uopšte pokušalo da odveze krug. Šekter, koji tvrdi da se u karijeri nikada ni pre ni posle toga nije toliko uplašio, je imao najbolje vreme dok na stazu nije izašao Žil Vilnev. Novinari koji su pratili trku, videvši da Kanađanin poznat po beskompromisnom stilu kreće u brzi krug, pohitali su na stazu. Ono što su videli pamtiće celog života. Najdžel Raubak: „Taj dan po kiši na Votkins Glenu je bio za ne verovati. Delovalo je da Žil ima 300 konjskih snaga više. Izgledalo je nemoguće, brzina kojom se kretao nije imala nikakve veze sa onim što su ostali radili". Denis Dženkinson: „Morali smo to da vidimo. Bilo je posebno, Žil je bio fantastičan! Neverovatan!" Koliko je to Žil bio fantastičan? Jedanaest sekundi! Vilnev je krug završio sa jedanaest sekundi boljim vremenom od Šektera?! Žak Lafit je kratko prokomentarisao: „Zašto se uopšte trudimo? On je jednostavno na drugom nivou u odnosu na nas". Kada bi mi danas neko ponudio da me vrati kroz vreme i omogući mi da lično prisustvujem samo jednom događaju iz prošlosti Formule 1, bez razmišljanja bih odabrao taj kišni petak na Glenu.

Nažalost, sedamdesete su nam donele i neke užasne trenutke i ne bi bilo fer zaboraviti heroje koji su svojim životom platili strast za trkanjem. Na Glenu '73. tokom kvalifikacija smo izgubili Fransoa Severa. Samo nekoliko minuta pre tragedije, zaustavivši se u boksu Francuz se poverio Džou Ramirezu: „Vidi, vozim Tajrel sa brojem 6, sa šasijom broj 006 i motorom sa brojem 66 a danas je 6. oktobar. Danas je moj dan." Nije ni slutio koliko je bio u pravu. Ko veruje u koincidenciju ne može da preskoči ni Moncu '78. U trci u kojoj je do titule stigao Mario Andreti, klupski kolega u Lotusu Roni Peterson zadobio je prelom obe noge i dan kasnije tragično preminuo usled plućne embolije. Pre Andretija, jedini Amerikanac svetski prvak Formule 1 bio je Fil Hil koji je titulu osvojio sedamnaest godina ranije, takođe na Monci, istog datuma - 10. septembra - nakon što mu je na trci stradao klupski kolega, fon Trips.

Najbesmislenija smrt u toj deceniji dogodila se na Velikoj nagradi Južne Afrike, 1977. godine, kada je Velšanin Tom Prajs naleteo na redara koji je pretrčavao stazu kako bi ukazao pomoć Prajsovom timskom kolegi, Rencu Zorziju, čiji Šedou se zaustavio na suprotnoj strani asfaltne trake. Devetnaestogodišnji Jansen van Vuren je na mestu poginuo kada ga je pokosio Prajsov automobil, a aparat za gašenje požara koji je nesrećni redar držao u ruci bio je koban po Velšanina.

Ipak, najtragičniji događaj ne samo ove čudne dekade već rekao bih u celokupnoj istoriji Formule 1, dogodio se na Zandvortu, 29. jula 1973. godine. Prednja leva guma je eksplodirala na Marču Rodžera Vilijamsona, automobil je naglo skrenuo ulevo, udario u ogradu i bio lansiran na drugu stranu staze, gde se zaustavio prevrnut naopačke, obavijen plamenom. Bivši padobranac, Dejvid Purli, koji je vozio iza Vilijamsona je istog momenta parkirao svoj automobil i potrčao u pomoć, za razliku od ostalih vozača koji su nastavili da se trkaju pored zapaljenog automobila kao da se ništa ne dešava. Usledilo je najtužnijih nekoliko minuta zabeleženih kamerama u istoriji sporta. Na tragičnom snimku vidimo Purlija koji sam pokušava da prevrne automobil (toliko se trudio da su mu popucali krvni sudovi u obe ruke), uzalud doziva redare koji u civilnoj odeći nezainteresovano posmatraju scenu i ne pada im na pamet da priđu automobilu koji gori, uzima protivpožarni aparat koji nije dovoljan da ugasi požar, pokušava ponovo da ubedi redare da mu pomognu da prevrne automobil, neuspešno zaustavlja druge automobile i konačno u očaju pada na kolena i odlazi sa staze jecajući, potpuno slomljen. Za sve to vreme, Dejvid je jasno mogao da čuje Rodžera koji je iz zapaljenog automobila dozivao pomoć. Nepovređen u udesu, stradao je ugušivši se od dima iz zapaljenog automobila.

Pažljivi čitalac će primetiti da sam u tekstu propustio da napišem makar slovo o najneverovatnijoj sezoni u istoriji Formule 1. Oprostićete mi, ali čuveni duel Laude i Hanta 1976. godine ne zaslužuje da mu se posveti tek fusnota u priči o nečemu drugom, pa će sačekati neku bolju priliku i epizodu koja će samo njima biti posvećena.
A pošto nam vreme ističe, sedamdesete, ali i ovu trilogiju napuštamo u momentu kada do prve titule stiže tim Frenka Vilijamsa, zahvaljujući sjajnoj sezoni Alena Džounsa, jednog od onih likova o kojima bi mogao da se napiše sjajan zaseban tekst. Usledio je Paninijev album, a sve posle toga je već ona istorija koju prilično dobro pamtimo.