Dva Ferarija

Prosečan anti-tifoz bi se zadovoljio i Fetelovom radio porukom sa trke („Zašto smo ovoliko spori"), čak i da posle nje nije usledio još zabavniji odgovor njegovog trkačkog inženjera („Ne znamo"), ali u Australiji se nije samo na tome završilo.

Trenutak u kojem Maks lagano pretiče Seba za prvi podijum Honde, još od 2008. godine je prave ferariste verovatno još više zaboleo, što ga je automatski kandidovalo na best-of listu sezone 2019 za svakog poštenog mrzitelja Skuderije. Za moju neznatnost sve ovo je ipak zasenio momenat u kojem su crveni rutinski sproveli timsku naredbu i tako sačuvali Fetelu četvrtu poziciju na cilju. Kao da nije dovoljno užasno što je to učinjeno na prvoj (?!) trci sezone, niti što tako nepopularna mera vredi bedna dva boda, ono što me je još više zgrozilo su reči koje je tom prilikom Lekler izgovorio. Nakon što je iz kruga u krug smanjivao razliku u odnosu na Seba, kada se dovoljno primakao za preticanje, Ferarijev debitant je upitao svog trkačkog inženjera: „Dakle, ostajem iza Sebastijana, da ili ne"? I eto tu, u toj jednoj rečenici momka koji ima 21 godinu i talenat na nivou bar polovine bivših svetskih šampiona, sadržano je sve ono što veliki deo navijača odbija od najmoćnijeg brenda Formule 1. Šarlu ne manjka ambicija, on je siguran da će se njegovo ime naći bar jedanput urezano na peharu koji se dodeljuje najboljem na svetu, ali dečko iz Monaka dobro zna gde je došao i - a to je ključno - šta se od njega očekuje. Pa tako umesto pitanja „Da li mogu da preteknem Seba" dobijemo otužno „Dakle ostajem iza Seba". Po ko zna koji put, mašina je upaljena i nemilosrdno melje ambiciju još jednog talenta koji sanja o slavi u crvenom. Ako od Leklera umesto novog Sene, Luisa ili bar Maksa dobijemo novog Barikela ili Masu zapamtićemo ovaj momenat iz Melburna 2019. A ne želim ni da se sećam druge dvojice vozača koji su isuviše galantno poklonili Skuderiji ono što im je po svemu pripadalo (vidi okvir). Kao neko ko ne mari mnogo za Maranelo, nadam se da se ovakve scene više neće ponavljati i da će se Lekler izboriti za pravo da nas na narednim trkama počasti svojim talentom, a ne poslušnošću.

Ali, ako je Melburn bio krojen po meri anti-tifoza, Sahir je mesto gde će crvena armija sve naplatiti uz debelu kamatu. Jer SF90 je možda u Australiji imao loš dan, ali na pravom autodromu će nas brzo podsetiti šta može. Albert park nije tipična staza, pa uz probleme u finom podešavanju radikalno drugačijeg aero-koncepta u odnosu na prošlogodišnji automobil i navodne probleme sa hlađenjem motora, ono što smo videli pre dve nedelje nije mnogo relevantno za ostatak sezone. U Bahreinu ćemo zato gledati jedan drugi Ferari, brz, dominantan i željan osvete, automobil koji je napravljen da vrati titulu u Italiju.

Biće to put pun prepreka. U Melburnu je zablistao Valteri, ali nećete se ljutiti ako bar još neko vreme ostanem skeptičan prema celom Botas 2.0 hajpu - jednom su nam ga već prodali kada je dečko počinjao u Vilijamsu, a nisam sklon da dva puta pravim iste greške - ukoliko Finac želi da promeni percepciju o sebi, biće potrebno više od trodnevne bradice i psovki. Zato su tu Luis i Maks, po mnogo čemu antipodi na zajedničkom zadatku da zaustave Ferarijev kontranapad. Gasli za sada ne pripada toj borbi i nije isključeno da će se i dalje mučiti sa izuzetno konkurentnom sredinom tabele koja se nada da će im odraz u retrovizoru vodeća tri tima biti sve veći kako sezona bude odmicala. Has i Reno za sada deluju najozbiljnije, ali razlika u odnosu na Meklaren, Toro Roso, Alfu i Rejsing Point je toliko diskretna da će u toj borbi razliku činiti vozači, a ne automobili. Zašto je Vilijams toliko iza, uz agregat koji ih pogoni, talenat za volanom i iskustvo u fabrici je zaista misterija koju u ovom trenutku ne može odgonetnuti niko van Grouva.

Niko nije postao šampion posle prve trke, a pod svetlima Bahreina lako može da se dogodi da se slika koju smo videli u Australiji izvrne naglavačke. Za nekoga ko ne voli Ferari, ispoljavam dosta neobično izraženu želju da tako i bude.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Jedna od najčuvenijih trka na Monci odigrala se 2. septembra 1956. godine. Bila je to poslednja trka šampionata koji je Fanđu trebalo da donese četvrtu a Ferariju treću titulu. Jedini koji je mogao da ugrozi Argentinca bio je klupski kolega, Piter Kolins, kome je za titulu bila potrebna pobeda, ali i da Fanđo ne osvoji ni bod. Slomljena letva volana je Huana Manuela odvela na dugotrajan servis i kao što je u to vreme bilo dozvoljeno, tim je rešio da šampiona vrati u trku za volanom automobila koji je u tom trenutku do druge pozicije doveo Muso, jedan od šestorice (!) Skuderijinih vozača na domaćoj trci. Međutim, kada je Luiđi stigao na svoj redovan servis kamena lica je ostao zagledan u daljinu u potpunosti ignorišući dežmekastog Argentinca koji je očekivao da ga zameni. Bez automobila i bodova, Fanđo više nije držao sudbinu u svojim rukama, za razliku od Kolinsa koji je još uvek bio u trci i u konkurenciji za pobedu. Usledio je jedan od onih gestova koji će zauvek biti zapamćeni - u zavisnosti od stanovišta onoga ko posmatra - kao vrhunac fer-pleja ili nepojamna glupost. Došavši na zamenu guma, Kolins je ustupio svoj automobil Fanđu i tako propustio priliku da postane svetski šampion. „Za mene je prerano da postanem svetski prvak, previše sam mlad (tada je imao 25 godina). Želim da uživam u životu i trkanju ali ako bih sada postao šampion dobio bih i gomilu obaveza koje idu uz to." Da li je potrebno reći da Britanac nikada više nije dobio priliku da se bori za titulu, dočekavši tragičan kraj za volanom crvenog automobila samo dve godine kasnije na Nirburgringu.

Dvadeset tri godine posle Kolinsovog gesta opet smo na Monci, deveti je septembar i Velika nagrada Italije ovoga puta nije poslednja trka sezone, ali jedina dvojica pilota u konkurenciji za titulu su ponovo klupske kolege iz Ferarija. Šekter vodi, a za petama mu je Vilnev, koji samo pobedom može da spreči Južnoafrikanca da stigne do titule već tog dana. Da bi pobedio, Žil bi morao da prekrši timsku naredbu i kao čovek kojem je čast sve, Kanađanin ni jednom ni ne pokušava da pretekne Džodija. Šekter tako svoju jedinu titulu nešto kasnije slavi sa hiljadama tifoza na domaćoj trci, dok Vilnev to zadovoljstvo nikad neće osetiti. Samo tri godine kasnije, zbog nečasnog postupka tadašnjeg klupskog kolege Pironija, pokrenuće se sled događaja koji će kulminirati u Zolderu, 8. maja 1982. Otišla je najčuvenija Ferarijeva 27-ica i do dana današnjeg se pitamo šta bi bilo kad bi bilo.