Inflacija šampiona

Nazvati neku pobedu, a kamoli titulu, u bilo kojem sportu ili takmičenju „nezasluženom" je ne samo bespotreban izraz nepoštovanja prema pobedniku već i glup način da sebi pribavite kvalifikaciju neznalice (iako će potpisnik ovih redova do smrti braniti pravo da se isključivo tako opisuje bar ishod stotog večitog derbija, prva Alonsova titula i rezultat Superbola XLIV). Iz toga sledi da, ako se složimo da ne postoji nezasluženi trijumf, automatski prestaje potreba da o nečijem uspehu govorimo kao o „zasluženom". Što me ostavlja u problematičnoj situaciji kako da opišem ono što nam je Luis Hamilton demonstrirao u 2018. godini, a što je svoje logično ishodište dobilo pre dve nedelje u Meksiku. Povlačeći se pred tim nemogućim zadatkom, a imajući u vidu da je najava onoga što ćemo gledati ovog vikenda na sjajnom autodromu Žoze Karlos Pače obesmišljena odlučenim šampionatom, ovaj tekst ću posvetiti fenomenu kome sam – u potrazi za jevtinim klikovima – gore dodelio poprilično grub i potpuno netačan naslov.

Počelo je sa Prostovom četvrtom titulom – kada se 1993. iz penzije vratio za volan dominantne zveri iz Grouva – koja odjednom više nije bila dovoljna da Profesora postavi na stepenik iznad trostrukih šampiona kao što su Lauda, Sena ili Stjuart, a što je na neki način uspostavilo trend koji ćemo gledati u narednih 25 godina. Jer ono što je bilo jeres i pomisliti, a kamoli o tome debatovati tokom romantičnih decenija Formule 1, odjedanput je počelo da polarizuje strastveni svet pratilaca najvažnije kategorije svetskog auto-sporta. Šumaheru tako nije bilo dovoljno ni sedam titula, Fetelu četiri a Hamiltonu (za sada) pet da izbegnu armiju srčanih, čak ogorčenih fanova koji poneku ako ne i sve titule ovih asova iz najrazličitijih razloga osporavaju. Što je neobično ne samo iz ugla Formule 1, gde Klarkove, Laudine ili Pikeove titule nikada nisu nailazile na slične zamerke, već i ako se posmatra šira slika – da li neko zaista može argumentovano da osporava ono što su u svojim karijerama postigli Džordan, Maradona ili O'Saliven?!

Postoji bar nekoliko odgovora na pitanje zbog čega titule u današnjoj eri – potpuno „nezasluženo" ako ovu neznalicu pitate – nemaju istu specifičnu težinu kao i one pređašnje. Bilo da se svode na izmenjenu bezbednost i pouzdanost automobila, nivo konkurencije ili percepciju o previše dominantnim timovima, ono što je svima zajedničko je da, iako takvi argumenti nisu netačni, bez ikakve dileme su potpuno pogrešni. Dozvolite mi da elaboriram.

Najčešće se čuje da je osvajanje velikog broja titula olakšano pre svega kroz bezbednost bez presedana u kojoj uživaju današnje generacije vozača, što je neuporedivo sa vremenom kada smo u gotovo svakoj sezoni gubili bar po jednog asa u tragičnim incidentima. Istina je da je neke majstore na putu slave mogla da zaustavi samo smrt: Klark je sigurno najbolji primer, a u tu kategoriju svakako spadaju i Sena, možda Askari i Rindt, pa čak i Stjuart, koji je jedini od njih preživeo, ali tako što se penzionisao kao aktuelni šampion pravilno procenjujući da bi, ukoliko u toj eri nastavi, još neku titulu mogao da plati životom. Međutim, da li su današnji šampioni krivi zbog toga što je bezbednost u Formuli 1 podignuta na najviši nivo, pa su zbog toga njihove titule manje vredne? Još brutalnije postavljeno, da li živimo u vremenu tolike nekrofilije da bi tek mrtvog Seba ili Luisa postavili na pijedestal na koji ovako živi i zdravi nemaju pravo?

Druga racionalizacija bi ove multiple titule posmatrala u kontekstu neverovatne pouzdanosti današnjih automobila. Argumenata za ovakav stav ima više nego što u jedan tekst može da stane – pomenuti Klark recimo u 72 starta ima 25 pobeda i 23 odustajanja, Stjuart iz 99 trka ima 27 pobeda i 36 odustajanja, a čak i Sena u 161 trci u karijeri, uz 41 pobedu (a ne računajući diskvalifikacije) čak 49 puta nije stigao do karirane zastave. Zbog toga je razumno postaviti pitanje gde bi bili limiti starih majstora u pouzdanim automobilima jer Hamiltonova 23 odustajanja na 227 trka ili Fetelovih 28 iz 217 startova postavljaju sadašnju generaciju u povlašćeni položaj u odnosu na asove prošlih vremena. Ali ponovo, da li je Luisova i Sebova krivica što voze u ovoj eri? Uostalom, postavimo stvari ovako: da li Rikardovih osam odustajanja na 19 ovogodišnjih trka Danijela čini boljim, cenjenijim vozačem?

Možda će neko reći da je konkurencija bila jača u pređašnje doba, pa je danas lakše stizati do pobeda i titula? Stjuart je '71. naspram sebe imao Fitipaldija, Andretija, Petersona, Laudu, Halma i Surtisa, Niki '84. do titule stigao u konkurenciji Pikea, Rozberga, Prosta, Mensela i Sene, ali nismo li pre samo dve godine na gridu imali čak šest svetskih šampiona (i još četiri vozača koja su pobeđivala na trkama Formule 1), a u godini kada je Fetel osvojio prvu titulu konkurenciju činilo čak 12 vozača koji u si-viju imaju najviši stepenik pobedničkog postolja? Jesmo li stvarno tako brzo zaboravili 2012. i sedam različitih pobednika na prvih sedam trka? Uz tri različita tima sa četiri ili više pobeda u sezoni, da li neko zaista može i ovu godinu da otpiše kao nedovoljno konkurentnu?

Konačno, ukoliko ima i onih kojima Šumijevih 13 pobeda na 18 trka 2004. Sebovih 13/19 2013. ili Luisovih 11/19 godinu kasnije služe kao dokaz za preveliku dominaciju jednog tima i/ili vozača, da li isti kriterijum važi za Askarijevih šest od osam '52. ili Fanđovih šest od devet dve godine kasnije? Meklarenovih 15 pobeda na 16 trka '88?

Šta u stvari želim da kažem? Da, tačno je da bi uz bolju bezbednost i pouzdanije automobile već Klark verovatno nadmašio Fanđa; da bi u tom ekskluzivnom klubu sa više od tri titule bili bar još i Lauda i Sena; da je nemoguće predvideti dokle bi stigli Askari, Rindt i Žil Vilnev. Ali da li je to što bi svi oni osvojili više nego što jesu validan argument da se omalovažava ono što današnja generacija čini? Ako se pitamo da li bi Prost bio superioran protiv Hamiltona ili Pike u odnosu na Fetela zašto se nikad ne pitamo kako bi Prost izgledao protiv Klarka, a Pike naspram Fanđa?

Zato što su takva pitanja pogrešna bar onoliko koliko je pogrešno ne prepoznati majstorstvo koje Luis, Seb i ostatak današnje generacije demonstriraju iz trke u trku, iz godine u godinu. Možda je zato sada, kada je titula odlučena a strasti makar privremeno zauzdane, prilika da na divnom Interlagosu ove momke pogledamo iz drugačijeg ugla i konačno ih prihvatimo za onakve kakvi jesu – istinski asovi koje će neka naredna generacija veličati i koristiti kao argument da „ovi današnji sa takvim majstorima ne mogu da se porede".