Rekvijem za sezonu

Paradoksalno, ono najbolje u Formuli 1 - ta nada u bolje sutra, u dan kada će baš vaš tim/vozač zahvaljujući novom, jačem motoru, pametnijoj šasiji, lukavoj taktici i/ili novopronađenoj formi konačno krenuti šampionskom stazom - je u isto vreme i ono najgore u Formuli 1. Kao i u politici, i ovde važi pravilo da najviše bole neispunjena obećanja, a čini se da je na tom polju Formula 1 nedostižna čak i za veterane (domaće ili strane) političke scene. Sa svakom pobedom za najjači motor, svakim preticanjem u superiornom automobilu, svakom titulom za dominantan tim pleme se dalje osipa, a bivši pripadnici zauzimaju pozicije u ne baš širokom spektru osećanja koje se prostire od „ovo više nema smisla, nekad je bilo mnogo bolje" preko „prestao sam da gledam Formulu 1 kada se povukao (ubaciti ime omiljenog vozača)" do „ko još gleda Formulu 1, (ubaciti ime omiljenog sporta, po mogućstvu neke od trkačkih disciplina) je mnogo bolji".

Kao da je drugačiji ishod uopšte bio moguć?! Kao da je Formula 1 kriva što će u najvećem broju slučajeva, ako ne baš uvek, pobeđivati najjači motor, superiorna aerodinamika, najbolji tim? Kao da je, uostalom, ikada bilo drugačije?

Kada Juventus i Barselona ili Atletiko i Real odigraju krajnje neinspirativnih 0 - 0, a PSŽ amaterizuje nekad moćni Seltik - kao što je to bio slučaj u prethodnih sedam dana - ili kada Siti dobije 17 od 19 zvaničnih utakmica ove sezone, da li neko za to krivi fudbal? Kada naša košarkaška reprezentacija, u sastavu u kojem nikad pre nije igrala, lagano napuni Austrijance (još jedna rečenica koju nikad nisam verovao da ću izgovoriti), ili u tada najjačem mogućem sastavu, u finalu velikog takmičenja već posle prve četvrtine izgubi sve nade protiv Tima snova, da li neko za to krivi košarku? Kada momci koji bi morali da budu mnogo veći ponos ove nacije nego što je to slučaj drže sve titule koje postoje u tom sportu, tokom četiri pune godine (?!), da li neko zbog toga krivi vaterpolo? Je li tenis kriv kada Novak, Rafa, Rodžer i Endi uzmu 35 od 38 Slemova u periodu od skoro deset godina? Da li bilo kojem od tih sportova smeta što, kao i u Formuli 1, po pravilu pobeđuje, ostale deklasira i titule uzima najbolji tim/reprezentacija/pojedinac?

Ono što želim da kažem je da nije kriva Formula 1. Krivi smo mi, pripadnici tog plemena koji pravimo razliku između meke i supermeke gume, produvanog i običnog difuzora, nagiba zadnjeg krila i nivoa prianjanja. Mi kojima nerazumljive skraćenice kao što su DRS, MGU-H ili VSC zaista nešto znače. Mi i naša očekivanja. Nas je nemoguće zadovoljiti pa zato krivca tražimo negde drugde. Ne verujete mi?

Uzmimo 2017. kao najsvežiji primer. Sezona u kojoj smo imali 5 različitih pobednika (pitajte Arivabenea zašto nismo imali 6), koji su vozili tri originalne šasije sa tri različita motora. Gde su raspored na kvalifikacijama ponekad odlučivale ne desetinke ili stotinke, već hiljaditi delovi sekunde. Taktičke majstorije ili brljotine timova koje su direktno odlučile pobednike na bar četiri trke. Kvarovi koji su lomili srca i nade čak i najvećih asova. Kontroverzne odluke kontrolora trka koje su direktno uticale na rezultat.

Imali smo i spektakl na obali Kaspijskog mora, trku u koju je stalo toliko dešavanja, obrta i neverovatnih momenata koliko pojedine kategorije auto-moto sporta ne skupe u toku cele sezone. Konačno, imamo i sjajnu generaciju vozača u kojoj jednako oni iskusniji, sa titulama u biografiji, kao i nadolazeći i gladni, budući šampioni svojim jedinstvenim stilom boje svaki trkački vikend.

A opet, malo ko od nas, preostalih saplemenika, gde uključujem i svoju neznatnost, će sa uzbuđenjem pričati o 2017. Čak ne ni zbog toga što je sezona rešena pre poslednje trke - prošle godine recimo nije, ali ni uzbudljivo finale gde se do poslednjeg kruga nije znalo ko će odneti titulu nije ni 2016. ni Formulu 1 učinilo uzbudljivijom - jednostavno, iz ko zna kojeg, ili možda bolje reći koliko razloga, osećamo da Očekivanje nije ispunjeno. Još gore, pitamo se da li će ikad biti.

Oni kojima je čaša do pola puna će ovog vikenda sa jednakim zadovoljstvom kao i do sada, pod svetlima bogatih Emirata dobiti još jedan fiks adrenalina i tako otpratiti Formulu 1 na zimsku pauzu. Oni kojima je čaša poluprazna će napustiti pleme - ako to već nisu učinili - i pridružiti se narasloj kategoriji razočaranih, glasnih kritičara.

I to je sasvim u redu. Ne postoje ni oni koji su u pravu, ni oni koji su u krivu. Postoje samo oni koji još uvek veruju u jedinstvenu kombinaciju mirisa proleća i slike kasnog leta. U Očekivanje.