Ko je Usamljena zvezda Formule 1?

Što će biti ozbiljan posao. Podatak da je univerzitetski grad u okrugu Trevis već deseta lokacija na kojoj se vozi Formula 1 u Sjedinjenim državama vrlo lepo ilustruje muku sa kojom se sport suočava u pokušaju da stvori uporište na najznačajnijem svetskom tržištu.

Aerodromska pista u Sebringu i sumorno predgrađe kalifornijskog Riversajda su već posle prve trke odustajali; „stazu" na velikom parkingu iza hotela Cezarova palata u Las Vegasu je tradicionalno cinična britanska štampa opisala kao „rektum civilizacije kakvu poznajemo" - i nažalost nisu bili naročito u krivu; pokušaj Detroita u prvoj polovini osamdesetih je poprilično neslavno propao uz patetična prepucavanja zgroženih (ponovo uglavnom evropskih) novinara koji su popularni "Motor city" preimenovali u "Murder city" i uvređenih domaćina koji su tvrdili kako bilo koji nabudženi Kamaro ide brže - u rikverc! - od smešnih malih autića Formule 1; prvi dolazak u Teksas je neslavno propao, baš kao i podloga staze u Dalasu na kojoj se trka održavala, mada će ipak ući u istoriju zahvaljujući neponovljivom Seni koji je, nakon što je morao da odustane zbog udarca u zid preko radija tvrdio da ne razume kako se to dogodilo jer je kroz krivinu vozio baš kao i u prethodnim krugovima, te logično zaključio da mora da je zid krenuo na njega - samo da bi se po završetku trke ispostavilo da je bio u pravu, jer se kao rezultat prethodnog udarca zid zaista pomerio za oko pola santimetra; farsa u Feniksu se obično spominje zbog bizarnog podatka da je treća i poslednja F1 trka u Arizoni privukla manje gledalaca nego trka nojeva koja se održavala istog dana, mada nije naodmet spomenuti i „podršku" lokalne štampe koja je potencijalne gledaoce odvraćala rečima da se bolje trkanje može videti svakog vikenda na glavnoj gradskoj ulici - a to je bila „zlatna era" na prelazu '80-ih u '90-e; Indijanapolis, čija čuvena trka od 500 milja se tokom pedesetih godina prošlog veka bodovala kao runda šampionata - iako u stvarnosti ni vozači ni timovi Formule 1 u njoj nisu učestvovali - je imao sjajan povratak na pragu novog milenijuma, trkom koja se do danas računa kao najposećenija u istoriji, ali i pre fijaska iz 2005. godine kada je nastupilo samo 6 vozača je bilo jasno da Formula 1 i Indi jednostavno neće ići.

U međuvremenu, dve staze su ipak bile koliko-toliko uspešne. Kalifornijski Long Bič je 8 godina - između 1976. i 1983. - bio dom „zapadne" Velike nagrade SAD-a i mada je baš te, poslednje godine Džon Votson postavio rekord koji i do danas stoji, pobedivši nakon što je u trku krenuo kao 22. (manje poznato je da je tadašnji Votsonov klupski kolega u Meklarenu - niko drugi do Niki Lauda - krenuo kao 23. a završio kao drugi), ni to nije impresioniralo lokalnog promotera koji je tačno izračunao da bi mu prebacivanje na Indikar donelo značajno veću zaradu te je tako Formula 1 izgubila Kaliforniju. Votkins Glen je, međutim, izdržao celih 19 godina. Šokiranim posetiocima iz Evrope ni valoviti autodrom u ruralnom delu države Njujork nije bio naročito po volji, delimično zbog ekscentričnog startera koji je u ekstravagantnom odelu boje ciklame mahao kariranom zastavom skakućući kao kakav baletan, a još više zbog besprizornih zabava razuzdane publike u močvarnom prostoru nasuprot garaža, čiji raspon je išao od orgija u hipi eri dece cveća preko redovnog paljenja starih automobila i autobusa do vrlo liberalne upotrebe vatrenog i svog drugog oružja. Razlog što je Glen ipak toliko dugo opstao u kalendaru bila je sjajna staza, čije valovite krivine su tkale neke od najdivnijih ali i najtužnijih legendi auto sporta.

Među prvima ističe se trkački vikend '79. godine na kojem je čudesni Žil Vilnev u nedelju stigao do trijumfa, ali još u petak, na slobodnom treningu pod monsunskom kišom zadivio svet krugom koji je - pazite sada - 11 sekundi bio brži od onoga što je umeo da izvede najbliži rival (novi svetski šampion i klupski kolega, Džodi Šekter)! Očevici su kasnije pričali da je delovalo kao da Žil ima 300 „konja" više od konkurencije a iskusni Žak Lafit je svoju fascinaciju ovekovečio sledećim rečima: „Zašto se uopšte trudimo? Dečko je na drugom nivou u odnosu na nas". Među potonjim, izdvaja se tužan trkački vikend 1973. godine kada smo zauvek ostali bez Fransoa Severa. Plavooki Francuz koji je u slobodno vreme bio virtuoz na klaviru i jedan od najvećih plejboja svoga doba - nije mu odolela ni Brižit Bardo - a za sebe tvrdio da je najsrećniji čovek na svetu, je vredno gradio svoju reputaciju na stazi, pod zaštitom klupskog kolege Džekija Stjuarta. Te godine, Glen je bio poslednja trka sezone i jubilarna 100. i isto tako poslednja trka karijere ser Džekija, posle čijeg povlačenja je Sever trebalo da postane timski lider tada šampionskog Tirela. Prilikom kratkog zaustavljanja u boksu, Sever se obratio svom mehaničaru Džou Ramirezu: „Vozim Tirel sa brojem 6 u šasiji broj 006 sa motorom broj 66 a danas je 6.oktobar. Ovo je moj dan." Samo nekoliko minuta kasnije, krupne plave oči sklopile su se zauvek, ispod olupine plavog Tirela koji se zlokobno klatio na bankini. Džeki u znak poštovanja nije odvezao svoju jubilarnu trku a momenat kada je vest stigla do garaža ostao je zabeležen na tužnom snimku koji danas može da se nađe na internetu:https://www.youtube.com/watch?v=i4bO74WE5Ak

Tačno godinu dana kasnije, Glen je odneo svoju poslednju žrtvu, mladog austrijskog bogataša po imenu Helmut Koinig kome je to bila tek druga trka u karijeri. Iako je bezbednost bila glavni razlog za zabrinutost, razlog zbog kojeg je popularni autodrom ubrzo izgubio mesto u kalendaru je bio krajnje prozaičan: novac.

I tako smo stigli do Ostina, koji je za samo 4 godine postao enormno popularan, kako među vozačima i timovima, tako i među navijačima, uprkos brojnim razlozima koji su išli protiv njega. Izbor lokacije je dočekan sa primetnom skepsom, kako zbog relativne anonimnosti samog grada u američkim okvirima, tako i zbog blizine Meksika, koji se upravo spremao za veliki povratak u Formulu 1. Kada se tome doda podatak da je za novu stazu bio zadužen neizbežni Herman Tilke, jasno je da inicijalna očekivanja nisu bila naročito visoka.

Kakva greška! Her Tilke je, suprotno svim očekivanjima, stvorio remek delo, stazu na kojoj je nemoguće gledati dosadnu trku, a publika je prihvatila novu lokaciju sa entuzijazmom koji se nalazi samo na stazama sa mnogo dužom tradicijom u sportu, pa su sve dosadašnje trke bile poprilično spektakularne, a nema razloga da ni ove godine ne bude tako.

Hamilton posle Japana zaostaje užasna 33 boda, i mada se do kraja sezone deli još celih 100, sudbina više nije samo u njegovim rukama, jer su Rozbergu dovoljna i 4 druga mesta za titulu. Međutim, Mercedes se ove godine nije naročito isticao kada je pouzdanost u pitanju, a uz poboljšani Red Bul i pritajeno opasni Ferari, Niko ne može opušteno da računa na to drugo mesto, pa zbog toga i očekujemo još jedan klasični obračun u Teksasu, uz mogućnost da neko od tumača sporednih uloga ponovo ukrade šou.
Uz podatak da su svi dosadašnji pobednici u trku kretali iz prvog reda, pri čemu je Hamilton svoje 3 pobede ostvario sa druge startne pozicije, te predviđanje da će tokom trke većina timova izbegavati kvalifikacione, super meke gume, u korist meke ili srednje mešavine, a da je na slobodnim treninzima u petak Red Bul sa punim rezervoarom delovao bar jednako konkurentno kao i Srebrne strele, jasno je da nam slede prvo veoma uzbudljive kvalifikacije u subotu u 20 časova po našem vremenu, a zatim i još jedan klasik na najboljoj stazi novog milenijuma u nedelju od 21 sat, posle kojeg ćemo imati odgovor na pitanje iz naslova: da li je ta usamljena zvezda Rozberg (na čelu karavana) ili će se - posle bespotrebnih eskapada sa novinarima - već danas poprilično usamljena zvezda Hamilton na omiljenom autodromu u velikom stilu vratiti u borbu za titulu?